piše: Đorđe Petrović
„Misterije su putovanja koja pokušavaju da odgovore na pitanje: ko smo mi zaista?” Ovo je vrlo interesantna opaska Kena Ludviga, autora dramatizacije romana Ubistvo u Orijent ekspresu proslavljene spisateljice Agate Kristi, istoimene predstave koja se od 25. septembra prošle godine, u režiji Darijana Mihajlovića, nalazi na stalnom repertoaru beogradskog pozorišta „Boško Buha”.
Ono što gledaoce definitivno ne ostavlja ravnodušnim je sam početak predstave – audio-vizuelni priložak kojim je reditelj scenskih videa Miloš Đukelić uspeo da na maestralan način atmosferu koju vidimo na daskama prenese i na platno. Ovakav pristup jako je pogodan tematici predstave, jer nas van toka radnje uvodi u događaj krucijalan za samu radnju, a pogotovo ako se uzme u obzir da je upravo ovaj roman nekoliko puta, i to vrlo uspešno, ekranizovan. Zatim na scenu izlazi on, niko drugi do detektiv Herkul Poaro, ali ne bilo kako, nego u maniru kako jedino i ume, na dramatičan način. Ta sekvenca je poput oživljenog umetničkog dela renesanse, gde se kombinacijom svetla i senke, gotovo nalik Karavađovom kjaroskuru, na auditorijum prenosi opšta impresija o događajima koji će uslediti.
Uvodna faza predstave može se na trenutke činiti pomalo razvučenom i dosadnom. Uvođenje likova, iako vrlo vešto izvedeno, kao da je unapred dogovoreno i dirigovano, te ne postoji nikakav osećaj spontanosti i slučajnosti u njihovom prisustvu. Čini se da dinamici doprinose jedino dijalozi, koji su ekstravagantni i ekscentrični, a koji savršeno pašu uz energiju koju je Andrija Milošević nadenuo Poarou. Uz odličan ritam kojim diktira razmene sa svojim kolegama, kao i gotovo savršenim tajmingom za duhovite replike, u životu održava ovu predugačku epizodu.
Ali ulaskom svih putnika u voz koji kreće na svoju 2000 km dugu epopeju od Istanbula ka Parizu, stvari počinju naglo da se menjaju. Spočetka suvoparni likovi sada dobijaju iskru života, a strpljivim razmotavanjem klupka zamršenih međuljudskih odnosa shvatamo da zaista nisu tu slučajno. Pucanj koji se čuo iz jednog od kupea ovog luksuznog voza je, osim straha i nestrpljenja među putnicima, iz njih, kako to obično i biva, izvukao ono što se krije duboko ispod površine. Sada je red na već dobro poznatog detektiva da, iako vrlo odlučan da odmori od svog posla, otkrije sve mračne tajne i razreši ubistvo. Voz se zaustavlja usled snežne oluje, što Herkulu Poarou ostavlja dovoljno prostora da u maniru arheologa iskopa počinioca zločina.
Nije bez razloga izvučena paralela između arheologije i sveta i likova koje je stvorila Agata Kristi. Pa ipak je njen suprug, Maks Malovan, bio vrlo cenjeni arheolog. Agata je bila redovni gost na arheološkim terenima koje je vodio njen muž, a nesumnjivo je da je inspiraciju za modus operandi upravo Herkula Poaroa crpla iz metodologije kojom operišu arheolozi. Jer svaki detektiv, na osnovu dokaza koji mu stoje na raspolaganju, pokušava da sastavi slagalicu i pronađe zločinca – vrlo slično onome što rade arheolozi. Ali glavno pitanje koje muči i jedne i druge jeste koja je to društvena dinamika koja stvara ove dokaze. Ukoliko se odgovori na ovo pitanje, zločin može biti rešen, a arheološki ostaci mogu dobiti smisao.
To je upravo ono što se dešava u ovoj predstavi. Pronalaženjem dokaza i ispitivanjem osumnjičenih, detektiv prikuplja informacije i činjenice ne bi li pronikao u društvenu dinamiku iz koje se iznedrilo ubistvo. Ono što preostaje jeste da na jednom mestu okupi sve potencijalne počinioce i na karakterističan način predstavi svoja otkrića i na svetlo pravde istera onog ko je odgovoran za zlodelo.
U ovoj predstavi, najviše se po kvalitetu izdvajaju scenografija i kostimi. Enterijer voza učinjen je toliko uverljivim, da se sav raskoš koji je Orijent ekspres u stvarnosti posedovao može videti i osetiti tokom gledanja predstave. Sigurno je bilo jako nezahvalno i teško na scenu namestiti kupee voza, ali je scenografkinja Vesna Popović to izvela minuciozno, vodeći računa o najsitnijim detaljima. Kostimografkinja Marina Medenica elegantnim rešenjima za odela i haljine prenela je duh i šarm tridesetih godina prošlog veka i učinila glumce gotovo neprepoznatljivim. Simbioza scenografije i kostima, kao i celokupna inscenacija, učinili su da se tokom većeg dela trajanja predstave izgubi utisak sedenja u pozorištu i dobije osećaj realnosti.
Glumačka postava koja čini ovu predstavu među gledaocima može izazvati određene predrasude, naročito ukoliko očekuju pozorišnu adaptaciju originalnog romana. Vodeća uloga belgijskog dendija, detektiva Herkula Poaroa, poverena je Andriji Miloševiću, koji je u javnosti generalizovan kao vrsni komičar, čija sama pojava publici izaziva smeh. Tokom godina se toliko dobro ukalupio u neotesanog šašavka, da je nemoguće zamisliti ga u ozbiljnoj dramskoj ulozi. Ali reči same Agate Kristi: „Generalizacije su retko, ako ikada tačne i uvek su potpuno pogrešne” – savršeno su oličene u njegovoj izvedbi. Ken Ludvig najpoznatiji je po svojim komedijama, za koje je osvajao mnoge prestižne nagrade, pa je među originalnim likovima uneo dozu karakterističnog komičnog šarma. Tako je sam Poaro u najvećoj meri izgubio svoju mračnu stranu, koja je najizraženija u filmskim i TV prikazima, već je okosnica njegovog lika britki humor ovaploćen dovitljivim doskočicama.
Ali, kao što i sami autori ovog komada navode, tekst nije značajno promenjen, jer je nemoguće pobediti tako veliku spisateljicu kao što je Agata Kristi, te je bilo neminovno da se mračna nota oseti kao neizostavni element ovog višeslojnog lika. Zbog toga je i Andrija Milošević savršen izbor – ostao je u komičnom arealu u kojem se oseća najsigurnije a kome je morao da pridoda dramske elemente. Iako je bilo bojazni da se ne izgubi u ovoj dihotomiji, savršeno je balansirao publiku između smeha i strepnje, čak nimalo ne podsećajući na Dejvida Sašea, koji je epitom karakterizacije Herkula Poarao. Takođe bih pohvalio Jelenu Trkulju, čija se izvedba Helen Habard posebno izdvaja među sporednim ulogama.
Zaleđene šine možda su zaustavile voz, ali nisu ni najmanje usporile ono što se u njemu događa. Sav prljav veš isplivao je na svetlost dana, a šarmantni Herkul Poaro našao se tu da sve pospremi. Predstava Ubistvo u Orijent ekspresu lepršava je i duhovita, uz to i neuobičajena detektivska priča, koja nas tera da se zapitamo: ko smo mi zaista.
april, 2025.
