Muzički saloni, koji su obeležili epohu romantizma, nastali su po ugledu na francuske literarne salone i dvorske muzičke izvedbe 17. i 18. veka. Termin salon označavao je veliku prostoriju, ali i aktivnosti koje su se u njoj odvijale. Salonijerke, žene koje su ih vodile, bile su značajni snabdevači kulture – dočekivale su goste, vodile diskusije o aktuelnim socijalnim, literarnim, umetničkim i političkim temama i organizovale muzički program, u kome su često i same učestvovale. Boravile su u okruženju gde su njihove ideje, talenti i organizatorske sposobnosti shvatane vrlo ozbiljno i imale su značajnu ulogu u javnom životu. Zbog toga je vođenje salona bio san svake žene, a nije predstavljalo samo loš izgovor za profesionalnu karijeru. Međutim, poteškoće u proučavanju salonskih okupljanja nastaju usled nedostatka sačuvanih informacija o njima. Naime, u 19. veku razvijala se i praksa javnih koncerata, čiji su dostupni programi i spiskovi imena posetilaca olakšali istraživanje, dok se informacije o salonima moraju crpeti iz pisama, dnevnika, putopisa i memoara.
Značaj salona ogleda se u moći da stvore heterogenu društvenu atmosferu, jer su bili krucijalna veza između različitih socijalnih klasa i verskih zajednica, a ženama su omogućili vodeće pozicije u razvoju kulture. Tako su klasne uloge i hijerarhija redefinisani, a polna uloga revolucionarizovana. Salonska okupljanja podrazumevala su razmenjivanje ideja, podizanje nivoa edukacije, a mnoga od njih imali su i politički karakter. Istina je da su dešavanja u nekim salonima bila vrlo površna i, nakon briljantnog sviranja nekog od virtuoza koji je bio unajmljen, prerastala su u koktele, ali osnova značajnih salona bila je intelektualna interakcija među gostima. Paradoksalno, upravo su to neki od aspekata koji su uticali na lošu reputaciju salona, koja je počela da se razvija u vreme njihovog vrhunca, tridesetih i četrdesetih godina 19. veka, a potiče od brojnih klasnih, nacionalnih i polnih predrasuda.
„Muzika čini čuda koja su uglavnom pripisivana ljubavi: čini sve klase jednakim. Aristokrate, buržoazija, princeze i njihovi vazali, vladajući i njihovi podanici, sede jedni do drugih za istim stolom i zaboravljaju na disharmoniju klasa u harmoniji tonova.”
Kritika bečkog časopisa Vaterländische Blätter ukratko objašnjava suštinu salonskih okupljanja, društvene atmosfere, ali i ističe, pre svega, značaj muzike. Salonska muzika je često smatrana trivijalnom i umetnički beznačajnom. Međutim, treba uzeti u obzir činjenicu da se termin salonska odnosio na žanr, izvođen kako u salonima, tako i na javnim koncertima. Značajan je Veberov zapis da je, u sezoni 1845/6. godine, takozvana „ozbiljna” muzika izvedena na samo trinaest odsto javnih nastupa u Beču i osam odsto u Parizu. Programi javnih koncerata u oba kulturna centra predstavljali su sintezu popularne i ozbiljne muzike, ali je čak sedamdeset i pet odsto bilo isključivo popularno – virtuozne varijacije na operske teme, i generalno sve ono što je Šuman, kao kritičar časopisa Neue Zeitschrift für Musik, pogrdno nazivao „salonskom muzikom”. Na isti način razvijali su se i klavirski resitali, koje je ustanovio Franc List, i čiji se program kretao od pomodnih bravura do ozbiljne muzike. Salonska muzika bila je žanrovski raznovrsna, a razlikovala se i po tehničkim zahtevima koje je postavljala pred izvođače. Programi su obuhvatali sonate, teme sa varijacijama, plesove, programska dela, kao i transkripcije orkestarskih kompozicija, solo-pesme i kamernu muziku za različite ansamble. Iako su u salonima često muzicirali amateri, kao i same salonijerke, imena svih značajnih muzičara romantizma vezuju se za salone – List, Talberg, Šopen, koji je održao svega sedam javnih koncerata tokom celokupnog boravka u Parizu, i mnogi drugi. Izvođači nisu bili stalno zaposleni članovi, već slobodni umetnici koji su putovali i održavali koncerte širom Evrope. Često nisu dobijali nikakav novac za nastupe, ali su salonski koncerti muzičarima predstavljali svojevrsnu reklamu.
Pariz je bio grad sa najvećim brojem salona – 1845. godine bilo ih je više od osamsto pedeset! Među njima ističe se salon grofice d’Agu, poznate po tome što je bila Listova dugogodišnja ljubavnica, bio je mesto izvođenja najnovijih dela kompozitora romantizma: Berliozove Fantastične simfonije, koju je List preradio za klavir, Šopenovih mazurki, Šubertovih lidova i drugih dela savremenika, dok su u publici bili Balzak, Žorž Sand, Delakroa i druga značajna imena. Grofica je celokupnu atmosferu svog salona opisala kao „malu republiku ispunjenu gracioznošću”. Značajan je bio i salon Kristine Trivulcio di Belđojozo, politički aktivne, zbog čega je i prognana iz rodne Italije, u kome su se okupljali Viktor Igo, Belini, Majerber, Šopen, Talberg, Rosini i mnogi drugi. Često je organizovala humanitarne koncerte koji su za cilj imali da pomognu italijanskim izbeglicama, a na jednom od najznačajnijih desio se čuveni dvoboj Talberga i Lista 31. marta 1837. godine, gde je presuda bila: „Talberg je prvi pijanista na svetu – List je jedini!”
Vodeća berlinska salonijerka, Fani Mendelson Hensel, rođena sestra jednog od najznačajnijih kompozitora romantizma, Feliksa Mendelsona, i sama se bavila komponovanjem, dirigovanjem i sviranjem, te je često izvodila kompozicije svoga brata, kao i dela Mocarta, Betovena, Baha, Gluka i drugih značajnih kompozitora. Svake subote ujutru, u periodu između 1831. i 1847. godine, održavala je koncerte, koji su okupljali značajna imena iz sveta umetnosti, a nakon zatvaranja, smatrano je da Berlin dugo neće imati tako delikatno osmišljen salon i značajan umetnički krug. Nemački muzičar Karl Fridrih Celter 8. februara 1831. godine pisao joj je:
Draga moja Fani, ne mogu Vam opisati koliko sam zadovoljan Vašim planom za nove muzičke serijale. To je briljantna ideja i preklinjem Vas za ime Boga da ne dozvolite da ovo padne u beznačaj; morate pitati vašeg brata da komponuje neka nova dela za Vas.
Veličina i značaj njenih salonskih koncerata ogleda se u pismu koje je poslala svom bratu, Feliksu, 1837. godine, u kome je izrazila želju da izvede njegov oratorijum Sveti Pavle, sa horom od pedeset pevača.
Tetka Feliksa i Fani Mendelson, Fani fon Arnštajn, bila je vrlo talentovana pijanistkinja. Iako je retko nastupala u svom salonu, vrlo često je dovodila mlade žene amatere, ali i virtuoze, čime im je omogućavala da javno nastupaju. Fani fon Arnštajn je dominirala bečkim salonskim životom od osamdesetih godina 18. veka, pa sve do smrti 1818. godine. Njen salon je preuzela ćerka, Henrijeta, koja nikada nije uspela da dostigne sjaj salona svoje majke i, usled loše finansijske situacije, zatvorila ga je 1830. godine.
Još jedna stvar koja je doprinela lošoj reputaciji salona bila je i pogrešna slika „male grupe prijatelja i porodice koji stoje oko spineta u dnevnoj sobi, dok savesna ćerka svira pojednostavljenu verziju pojednostavljene verzije Listove transkripcije Betovenove Prve simfonije”. Iako se često svrstavaju u sferu privatnog koncerta, kao suprotnost javnom, izvođenom u koncertnoj dvorani, liste gostiju salonskih okupljanja brojale su po više stotina zvanica, što i nije baš karakteristično za privatno, intimno okupljanje, zar ne? Recimo, tokom Bečkog kongresa, Fani fon Arnštajn održavala je muzičke soaree svakog utorka uveče, a na jednom od njih se našlo između trista i četiristo gostiju! Živa politička diskusija je zasigurno bila osnova tih okupljanja. Sačuvani zapisi svedoče o tome da je osvojila svaku talentovanu i uticajnu osobu koja je živela tu ili posetila grad.
Burna dešavanja sredinom 19. veka zadala su snažan udarac salonima. Plemstvo je u njima videlo izvor promene tradicionalnih socijalnih slojeva i optužilo ih je za propagiranje revolucionarnih ideja. Takođe, saloni su izgubili ogroman kulturni uticaj sa pojavom štampe i fonografa, a javni koncerti su na kraju ipak preuzeli dominaciju. Promenio se i stav prema ženama i ideal je ponovo postao usko vezan za dom, a one koje su nastavile da učestvuju u javnom životu, karakterisane su kao neumesne. Nepoznati autor je 1899. godine napisao da „od kad dame voze bicikl, sviranje klavira je izašlo iz mode.” Bilo da razlog propasti salona leži u društvenim promenama, povratku muške prevlasti u javnom životu, ili čak vožnji bicikla, sigurno je da je time izgubljen prostor socijalne interakcije i razvoja umetnosti od ogromnog značaja.
piše: Sonja Ristić
