Piše: Iva Pažin
Nakon čuvenog Prelida za popodne jednog fauna (1892–1894), delo Nokturna (1897–1899), simfonijski triptih koji čine Oblaci, Praznici i Sirene, predstavlja sledeće značajno orkestarsko ostvarenje Kloda Debisija. Preispitivanje značenja termina nokturno, upisivanje boje u sve muzičke parametre i muzičke planove, prodor logike likovnog, logike oka i logike prostora u muzičko delo jesu samo neke od karakteristika tri simfonijske skice – Nokturna Kloda Debisija. To i ne čudi budući da je Debisi svoj umetnički credo, s jedne strane, iščitavao u simbolističkoj poeziji, u njenom muzičkom shvatanju i tretiranju stiha i proze, i s druge strane, u impresionističkom slikarstvu i njegovom ispitivanju svetlosti i pokreta. A sama boja, koliko je prirodno upisana u Debisijevu muziku i njegov način muzičkog mišljenja, toliko je prisutna u celokupnom duhu vremena fin de siècle-a (misli se na kraj 19. veka); ona je prožela ne samo slikarstvo, već i muziku, i poeziju i nauku. U tom kontekstu, boja je naišla na sasvim specifično tumačenje u opusu impresionističkog slikara Džejmsa Meknila Vislera koji je poneo titulu muzičkog slikara.
S obzirom na to da Vislera možemo nazvati muzičkim slikarom, njegova estetika i poetika imaju tačke saglasja sa Debisijevim. Vislerova upotreba termina muzičkih formi za naslove svojih likovnih ostvarenja – poput Harmonije, Simfonije, Nokturna, Aranžmani – imala je za cilj upisivanje logike muzičkog, karakterističnih muzičkih elemenata i stilskih sredstava na slikarsko platno, poput boje, pokreta, ritma i harmonije. Uzajamna inspiracija među slikarima i kompozitorima posebno se ističe u periodu impresionizma, kada se brišu granice između isključivo slikarskih i muzičkih izražajnih sredstava, a ove dve umetnosti (i ne samo one!) maksimalno se približavaju jedna drugoj. Krajem 19. veka, muzikalizacija vizuelnih umetnosti, kako je naziva Antonio Baldasare, bila je široko prihvaćena u umetničkim krugovima, posebno među pesnicima simbolistima. Iščitavanje međusobnih uticaja može se izvršiti istovremeno i unakrsno – gledajući, odnosno slušajući, umetnička dela. Primećuje se uzajamni uticaj ova dva umetnika, pri čemu je Visler pozajmljivao muzički rečnik da bi imenovao svoje slike, dok Debisi čini nešto slično u svojim ostvarenjima posežući za likovnom terminologijom i logikom.
Inspiraciju za prvi stav Nokturna Debisi je pronašao u Oblacima. Nokturna ne pripadaju programskoj muzici u pravom smislu reči, ali Debisi nas samim naslovom programskog karaktera seli u prostor, kretanje, gustinu, boju oblaka, kao temu koja je muzički interpretirana. Siva boja sama po sebi nalazi se u prostoru između crne i bele, svetlosti i tame. Muzika se bazira na nizanju modalnih, otvorenih akorada istih ritmičkih vrednosti, čime postiže efekat, u duhu likovne terminologije, svojevrsne monohromnosti. U ovom slučaju termin monohromnost nema negativne konotacije. Iako upotreba ovog termina može sobom nositi atribute poput jednoličnog, možda čak i dosadnog, ipak to nije slučaj. Zapravo, ovaj segment muzičkog toka pokazuje izvanrednu sposobnost umetnika da prikaže sve nijanse jedne boje, svih mogućih rezultata jedne smeše, jedne emocije ili situacije. Kako bismo lakše shvatili ovaj koncept, obratimo se vizuelnoj umetnosti. Vislerovo delo More i kiša takođe možemo okarakterisati kao monohromno, a potencijalno i kao likovni pandan prvom stavu Debisijevih Nokturna.
Slično Debisijevom prvom motivu, Visler na ovoj slici tankim slojevima različitih nijansi sive takođe stvara utisak prozračnosti i neuhvatljivosti oblaka. Platno je obojeno gotovo samo jednom bojom, odnosno nijansama sive i svetloplave. Ovakav, gotovo minimalistički prikaz vode (mora) tokom jednog maglovitog i oblačnog dana prilično odstupa od realističkog prikaza i predstavlja vrlo intrigantan slikarski odgovor na temu mora, vode, vazduha i njihovih smeša. Pored boje, još jedan element je važan kada je reč o komparativnom sagledavanju Debisijevog stava Oblaci i Vislerove slike More i kiša, a to je gustina. Kada je reč o slikarstvu, fenomen gustine se najčešće povezuje sa gustinom nanosa boje na platno. Muzički pandan gustini u slikarstvu bi, između ostalog, mogla biti orkestracija. S tim u vezi, na Vislerovoj slici Nokturno u sivom i srebrnom dominiraju elementi prirode, sa naznakama ljudske aktivnosti prikazom bledog treperavog svetla na suprotnoj obali. Osim ovog, ne uočava se nijedan drugi prikaz čovečjeg obličja.
Nakon misterioznih Oblaka, Praznici donose veliki kontrast. Za razliku od tematskog materijala Oblaka i njegove specifične boje, u Praznicima se ističe melodijska linija. Veza sa muzičkom fakturom/teksturom može se uspostaviti sa igrom koja se ostvaruje između horizontalnih i vertikalnih i krivolinijskih tkanja na Vislerovoj slici Nokturno u crnom i zlatnom – Vatreno kolo.
Na ovoj slici prepoznajemo paralelne linije koje sugerišu vizuelni raspored muzičke partiture. Možemo primetiti kako struktura sadrži određeni broj samostalnih glasova koji su izloženi simultano ili sukcesivno, baš kao što različite melodije tkaju kontrapunktsku teksturu kompozicije. Praznicima gotovo savršeno priliče dva Vislerova platna: Nokturno u crnom i zlatnom: Padajuća raketa i već navedeno Vatreno kolo. Obe slike u svom fokusu imaju fenomen vatre, odnosno svetlosti u snažnom kontrastu sa tamom. Vrlo bitan kriterijum za komparaciju slikarskih dela sa Debisijevim Praznicima jeste kontrast. Koliko se Debisi u Oblacima bavio sivim međuprostorom, toliko se u Praznicima fokusira na kontrast svetlosti i tame. Pretpostavljajući da je Vislerovo interesovanje za motiv vatrometa inspirisano asocijacijama na umetnost muzičkih boja, upotreba muzičkog modela za tumačenje njegovih dela je sasvim opravdano. Poput muzike, vatromet se odvija kroz vreme – zahteva od publike da percipira i zapamti događaj koji traje ograničeno vreme. Slikajući vatromet, Visler je omogućio svojevrsni vizuelni trag onoga što je za mnoge gledaoce 19. veka bio zbunjujući apstraktni vremenski aspekt muzičke kompozicije.
Sirene nose jedan potpuno drugačiji karakter. Tematika, odnosno, izvor inspiracije potiče iz grčke mitologije. Sirene su bile zanosno lepe žene koje su sa obala ostrva pevale nadolazećim mornarima. U ovom stavu prikaze sirena su pomešane sa udarima talasa o obalu i o brodove. Debisijev opis Sirena podsetio je njegovog biografa Leona Valasa na Vislerovo platno Harmonija u plavom i srebrnom.
Ovaj stav je gotovo u celosti sačinjen od ostinatne plohe – svojevrsne teme koja se ponavlja tokom gotovo celokupnog muzičkog toka. U tom kontekstu, na Vislerovom Nokturnu u plavom i srebrnom primećujemo statičnost koja je prikazana mirnom površinom vode. Morska bonaca zapravo jeste ostinato ovog Nokturna. Vodeći se istim principom kao u prethodna dva stava, u Sirenama govorimo o svojevrsnoj sintezi boje i linije. Boje ovog stava takođe možemo uporediti sa Vislerovim Nokturnom u plavom i srebrnom: Laguna, Venecija. U radu na ovoj slici, Visler odbacuje pedantnu reprezentaciju i radije slika raspoloženje i atmosferu pejzaža linijama i bojama same kompozicije. Na ovoj slici boje Venecije svedene su na razlivenu plavu i zagasitu srebrnu boju, sa bledo crnim objektima čovekovog sveta. Ovakav predeo možemo uporediti sa bogatom i misterioznom fakturom Sirena, koju prepliću teme sirena (ili čoveka) održavajući ipak vezu sa ljudskim – kao što pojava čoveka narušava tajnovitu atmosferu mora.
Ovakva umetnička integracija koja nastaje upisivanjem izražajnih sredstava, proširuje shvatanje i mogućnosti čovekovih čula i omogućava razumevanje i interpretaciju umetničkih dela na dubljem nivou. Muzika i slikarstvo kao velike umetnosti okupljaju i prikazuju odnos, to jest, tačku preseka između naizgled odvojenih umetničkih disciplina. Dalja istraživanja fenomena upisivanja u opusu Kloda Debisija mogu samo dodatno potvrditi da su njegova dela deo jedne velike mreže umetnosti fin de siècle-a u kojoj su sve umetnosti (slikarstvo, muzika i poezija) nitima povezane i isprepletene.
septembar, 2023.
