Snovi. Svima potrebni. Bukvalno – da bismo preživeli, figurativno – da bismo imali za šta da živimo. U umetnosti su često prikazivani na oba načina, a ponekad su i čitavi pravci bili inspirisani snovima. Stoga su oni nerazdvojni od fantazije i fantastične umetnosti; simbolike i simbolizma; mašte, iluzije, halucinacije i magičnog realizma i metafizičke škole; nesvesnog, psihoanalize i nadrealizma, dok pojam dream art (recimo: sanjalačka umetnost) može da podrazumeva bilo koju od navedenih kategorija. Kao noćne more, snovi se mogu dovesti i u vezu sa pojedinim makabrističkim ili čak horor scenama. Snovi koji se dešavaju dok spavamo, ali i oni koje proživljavamo otvorenih očiju; snovi kao nekakve začudnosti, vizije, predosećaji; osobe iz snova; večni san kao metafora za smrt ili za nebudnost, uspavanost, nesvesnost, pa i neznanje predstavljani su različitim vizuelnim formama, ali je najveći broj primera ovog apstraktnog pojma našao svoje mesto u slikarstvu.
Nepoznati autor, Usnula Arijadna, oko 3-2. veka p.n.e.
Ovo je rimska kopija helenističke skulpture koja se čuva u Vatikanskom muzeju, mada postoji i nekoliko drugih kopija. Poznat nam je izraz Arijadnino klupko ili Arijadnina nit kao spasonosno sredstvo u rešavanju nekog problema ili izbavljenja iz nezgodne situacije, koji vodi poreklo od mita o Tezeju, junaku koji je uz pomoć Arijadne ubio kritsko čudovište Minotaura, ali nam je možda manje poznat Arijadnin kobni san. Taj san u kome se Arijadni javio bog Dionis, koji je njom želeo da se oženi, nagovestio je nesrećan kraj Arijadnine i Tezejeve ljubavi, smrt Tezejevog oca i ime koje danas nosi Egejsko more. Skulptura se odlikuje tipičnom helenističkom „baroknošću”, dramom i prepoznatljivim mermernim draperijama. Dugo se smatralo da ova skulptura predstavlja usnulu Veneru, nimfu ili Kleopatru, ali se u 19. veku došlo do zaključka da je reč baš o Arijadni.
Nepoznati autor, Loza Jesejeva iz manastira Dečani, oko 1338-1348.
Ovo nije tipična predstava sna, ali je jedna od tipičnih srednjovekovnih biblijskih scena, kako u istočnohrišćanskoj, tako i u zapadnohrišćanskoj ikonografiji. Scena obično izgleda ovako: na dnu kompozicije predstavljen je Jesej (otac proroka Davida) koji spava, dok iz njegovog pupka ili odmah uz njegovo telo izrasta loza ili granato drvo koje raste u visinu, na čijim su granama predstavljene figure Jesejevih potomaka, a Hristovih predaka, te se na samom vrhu prikazuje Bogorodica sa Hristom. Loza Jesejeva postala je uzor za pravljenje porodičnih stabala. Dečansku kompoziciju velikih dimenzija na zapadnom zidu naosa, u kojoj se prepliću starozavetne i novozavetne ličnosti i događaji, najverovatnije su naslikali umetnici sa primorja u periodu između 1338. i 1348. godine. Iza tog zida, na istočnoj strani priprate, prikazana je upravo Loza Nemanjića. Loza Jesejeva se pored crkvenog zidnog slikarstva, prikazivala i u iluminiranim rukopisima, na vitražima, kao i na predmetima primenjene umetnosti.
Đorđone, Usnula Venera, oko 1510.
O autorstvu slike se dugo raspravljalo – da li je cela nastala Đorđoneovom kičicom ili ju je, nakon njegove smrti, dovršio Ticijan, a neki su smatrali da ju je, zapravo, on i naslikao. Slika je svakako tipičan primer renesansnog venecijanskog slikarstva, poznata kao prva slika u zapadnoevropskoj umetnosti na kojoj je predstavljen samostalni ženski akt u ležećem položaju. Nage, blede obline Venerinog tela preslikavaju se na brda i zakrivljene linije okolnog pejzaža, a čitav suptilni i ženstveni izgled slike davao joj je i erotski karakter. Ova usnula Venera je postala uzor ostalim aktovima boginja poput Ticijanove Venere urbinske, Bordoneove, Karačijeve, Velaskezove, Kabanelove Venere, ali kasnije i onim koji su bili oslobođeni mitoloških sadržaja, kao što su Gojina Naga maha ili Maneova Olimpija.
Johan Hajnrih Fisli, Košmar, 1781.
Da snovi mogu da izazovu i nelagodnost, vizuelno je pokazao engleski romantičar švajcarskog porekla, Fisli. Na njegovoj slici, koja je postala toliko popularna da je umetnik uradio još jednu verziju slike desetak godina kasnije (a bilo je i više grafičkih i karikaturalnih verzija), predstavljena je devojka koju vidimo dok sanja i istovremeno gledamo njen san. Iz njene noćne more su u njenu sobu iskočili demon i konj, čime slika dobija simboličnu, a prema nekim mišljenjima, i erotičnu konotaciju. Fisli je imao brojne erotske crteže, ali ova slika je više odraz onog što dolazi iz mračnih dubina svesti, nego što je odraz fizičkog. Dramatična poza devojke, za koju pojedini smatraju da je bila Fislijeva nesuđena ljubav i devojka iz njegovih snova, naglašena je jakim kontrastom svetlosti i tame i podseća na neku šekspirovsku scenu. Šekspir i Mikelanđelo su Fisliju bili najveći uzori, a sam umetnik uticao je na mlađu generaciju engleskih romantičara, prvenstveno Vilijama Blejka.
Francisko Goja, San razuma stvara demone, 1797-1799.
Još snova i demona! Ovog puta metaforično. Na bakropisu koji predstavlja četrdeset treći od osamdeset listova iz satirične serije grafika pod nazivom Kaprici u kojima Goja kritikuje špansko društvo krajem 18. veka prikazane su, zapravo, umetnikove prosvetiteljske ideje. Ukoliko razum utone u san, odnosno ukoliko čovek ne radi na sticanju znanja, obrazovanja, duhovnosti i bilo kom drugom vežbanju vijuga, obuzeće ga demoni neznanja, nezainteresovanosti, nekulture, a ti demoni su strašniji i opasniji od onih iz snova. Ironično ili pre tragično, ponekad se demoni pojave i pored čovekovog rada na razumu i utiču na njega tako da ga izgubi. Mentalni i fizički slom koji je Goja doživeo usled bolesti znatno su uticali na njegovu umetnost.
Pjer Narcis Geren, Morfej i Irida, 1811.
Ko može bolje da spava i sanja od boga sna Morfeja?! Dobro, možda Hipnos. Ovaj porodični biznis Morfej je nasledio od svog oca Hipnosa, personifikacije samog sna. Morfej je mogao da poprimi bilo čiji lik, ali svoj je mogao da ima samo kada se odmarao ili spavao. U grčkoj i rimskoj mitologiji zamišljen je kao vitak mladić sa malim krilima na slepoočnicama. Na Gerenovoj slici ga vidimo upravo kao vitkog, kovrdžavog mladića u trenutku kada boginja duge Irida dolazi da ga probudi. Neoklasicista Geren je bio poznat kao profesor Ežena Delakroa i Teodora Žerikoa, čuvenih francuskih slikara.
Vlaho Bukovac, Gundulićev san, 1894.
U autobiografiji Bukovac kaže: „U Parizu sam uzeo preda se da pažljivo pročitam i proučim Gundulićevog Osmana. Tražio sam u njemu zgodan siže za moju sliku, i izabrah mjesto gdje Gundulić zove k sebi vile da mu nariču. Prikazao sam kako vile, silazeći s duba, oblijeću oko pesnika, i kad mu jedna dodirnu glavu, odmah mu je jasno bilo u čem je njegov pjesnički poziv. Nakon nekoliko skica, odlučio sam se za najprikladniju i započeo da radim. Tako je postala slika Gundulićev san, koja se danas nalazi u Štrojsmajerovoj galeriji u Zagrebu.” Slika se danas nalazi u Modernoj galeriji u Zagrebu, a jedan je od primera kompozicija u kojima umetnik dobija ideju u snu, ima viziju ili ga inspiracija posećuje u vidu muze ili vile.
Anri Ruso, San, 1910.
Ovo je jedan od brojnih Rusoovih prikaza džungle i egzotične prirode, a ujedno i poslednja završena umetnikova slika. Mislivši da publika neće razumeti njegovo delo, umetnik je napisao prateće stihove u kojima objašnjava da Jadviga (inače, ljubavnica iz umetnikove mladosti) sanja prelepi san slušajući zvuke flaute, a jednom kritičaru je rekao da je to, u stvari, žena koja se odmara na kauču u Parizu, a sanja da sluša flautu u nekoj džungli. U svakom slučaju, naga devojka, prikazana po uzoru na već pomenute Venere, ovde leži otvorenih očiju verovatno zbog toga što ju je muzika probudila iz sna.
Džon Kolijer, Uspavana lepotica, 1921.
Kada se kaže Uspavana lepotica, verovatno većini na pamet prvo padne Aurora, i to onako kako ju je Dizni predstavio – zlatokosu, sa blagim crtama lica i vitku i elegantnu po uzoru na Odri Hepbern. Međutim, brojni su prikazi ove princeze iz bajke Šarla Peroa koja vodi poreklo od srednjovekovnih bajki različitih naroda Evrope, posebno u ar nuvo (Art Nouveau) ilustracijama knjiga i slikarstvu prerafaelita. Džon Kolijer, koji je stvarao u maniru prerafaelitskog bratstva, naslikao je Uspavanu lepoticu tako da bi je vrlo lako mogli opisati stihovi Vladislava Petkovića Disa:
…Možda spava sa očima izvan svakog zla,
izvan stvari, iluzija, izvan života,
i s njom spava, neviđena, njena lepota;
možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.
Salvador Dali, San, 1937.
Nadrealizam je mnogima prva asocijacija na san u umetnosti, a Dali prva na nadrealizam. I zaista, vođen svojim snovima, podsvešću, pa čak i halucinacijama, ovaj umetnik je uspeo da vizuelizuje snove na izuzetno kreativan, često uvrnut, pa i bizaran način. San ili lice koje sanja, bez tela, gotovo da lebdi između neba i zemlje dok ga za istu pridržavaju samo štake toliko krhke da imamo osećaj da će se neka od njih svaki čas slomiti i da ćemo se trgnuti iz ovog sna.
piše: Ana Samardžić
mart, 2018.
