Borisav Bora Đorđević je dobitnik nagrade Ivo Andrić za najbolju knjigu 2017. godine, Pusto ostrvo, koju je objavila izdavačka kuća Arte iz Beograda. Predsednik žirija, Emir Kusturica, saopštio je tu odluku novinarima, a žiri, koji je dodelio nagradu Bori Đorđeviću, čine profesor dr Jovan Delić, književnici Muharem Bazdulj i predsednik Upravnog odbora Andrićevog instituta, Matija Bećković.
Emir Kusturica kaže za Đorđevićevu poeziju: „Ono što je u njegovoj poeziji vrlo značajno jeste upravo činjenica da od banalnosti i onoga što građani, pisci, obeležavaju prostaklukom, pravi poeziju i uspjeva da za tu poeziju veže mnoštvo ljudi, a najviše mladih.” Prema tim rečima, obrazloženjima članova žirija, ali i prema samim pesmama ovog rok pevača, možemo da zaključimo da je njegova poezija velika, dobra i misaona. Ne slažu se svi kritičari sa tim, možda se njegova poezija i ne može proučavati u istom krugu sa poezijom Šantića, Dučića ili pak Crnjanskog, ali to, u krajnjoj liniji, nije ni važno. Ono što je važno jeste činjenica da ta poezija zauzima značajan deo u životima srpskog naroda od početka svoga nastajanja.
Ovaj tekst će se baviti razmišljanjem o motivu ljubavi u Stražarskoj pesmi i načina na koji je prepleten sa elementima vojničkog života pesničkog subjekta. Ako analiza započne zanatskim delom, uočava se da je pesnik brižljivo radio na njenoj strukturi. To se može zaključiti prema strofi, rimi koja je do kraja pesme ustaljena, ali broj slogova u stihovima nije jednak, te se ne može govoriti o besprekornosti pesničkog jezika, koji odlikuje, na primer, Jovana Dučića (autor teksta je svestan da rok poezija nema težnju da bude nalik na poeziju parnaso–simbolizma). Pesma ima okvir, već u prvoj strofi se javlja lirsko ja. Nakon upoznavanja sa hronotopom, sledi refleksija o ljubavi prema „bivšoj” dragoj koju izgovara pesničko ja, da bi poslednja strofa poslužila kao izlazak iz sanjarenja i povratak u okvir, u kojem se subjekat vraća u stvarni život, u kom je još uvek stražar kome se završava smena.
Ali pesma ne mora uvek da bude potanko analizirana, već se može neobavezno razmišljati o njoj, zar ne? Rečeno je da je, osim motiva ljubavi, prisutno sanjarenje stražara, koje je, naime, tema ove pesme. Prema toj tvrdnji, uočava se da vojnik – stražar želi da bude, bar u snovima, ne vojnik, nego ljubavnik, trubadur koji bi radije da leži pored svoje drage i da opeva njenu čudesnu lepotu, namesto što leži pored puške i psa, čekajući neprijatelja.
Portret drage u pesmi nemamo, te verujemo na reč pesničkom subjektu kada kaže da je njegova draga „lepša od svih srna”. Skroman je taj portret, ali je dovoljan ako se setimo koliko su srne lepe životinje i koliko dugo su pesnici poredili svoje dragane sa njima. U to ime su korišćeni ustaljeni elementi koji su u pesništvu prisutni kada se opisuje lepa dama. Draga ovog pesničkog subjekta nije bilo kakva, već je „bivša”. Iako je takva, emocija u stihovima tera čitaoca da pomisli da ljubav prema njoj nije prestala, ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što joj je posvetio vreme svog samovanja i nespavanja. Srce ovog stražara „umire od gladi” i pita se o uporištu svog ljubavnog gladovanja, divnoj dami koja može da svog izabranika „digne međ’ bogove” a po potrebi i da mu „nabije rogove”. Premda je ojađen njenim delovanjem („otrovnica crna”), pesnički subjekat opet pati za njom. Pita se „zašto noćas dolete ovamo”, ni sam ne zna zašto misli o njoj. Ti stihovi su emocionalno obojeni, čitalac ne mora da ima književno-teorijsko znanje da bi primetio da je prisutna i ljubav i ozlojeđenost prema ovoj dami, ali joj je opet posvećena cela jedna pesma. Čitalac se pita koliku lepotu treba da ima dama koja „pogledom samo/pola vojske pobedi iz cuga”. Možemo da se setimo Helene Trojanske, Petrarkine Laure, Lepe dame bez milosti i tako u nedogled i da, prema njihovom uticaju na pomenute pesnike, procenimo kolika je ta lepota i zašto su tako omađijani njome.
Sanjarenje o bivšoj ljubavi se okončava naglo kao i što je počelo. Dolazi iznenadni posetilac u vidu vojnika koji će preuzeti smenu i doneti san lirskom subjektu. Ono što zbunjuje čitaoca ove pesme jeste poslednji distih: „a sa mnom je stražarila žena/ pa me boli glava zabadava.” Pretpostavlja se da se lirski subjekat osećao kao da je zaista bila pored njega devojka, dok je neprestano mislio na nju.
Iako nije pisao svoju poeziju da bi bila čitana, nego da bude pevana na koncertima, pesme Bore Đorđevića mogu da se čitaju, i može da se misli i piše o njima, kao i o pesmama bilo kog pesnika svetske književnosti. Ovaj pesnik ima velike pesme o kojima tek treba da se piše.
piše: Tanja Milenković
Obrazloženje da je BĐ dobio nagradu zato što su njegove pesme popularne među narodom je izbanalizovalo književnost, obezvredilo Andrića i uvredilo svakog poznavaoca i poštovaoca pisane reči. Tako bismo mogli dodeliti nagradu bilo kojoj popularoj pevaljki jer, zaboga, baš mnogo ljudi dolazi na njene koncerte. Ni to što jedna od pesama ima dovoljnu strukturu i sadržinu da bi bila podvrgnuta analizi ne znači da poseduje suštinsku vrednost. Bora jeste zaslužio Oskar popularnosti, mnogo njih, ali književnu nagradu nije.
Poštovana, svako ima pravo na svoje mišljenje, kritičari koje ja vrlo poštujem misle da ‘to nije neka poezija’, i ja takođe poštujem to mišljenje. Uzmite u obzir da je nagradu dodelio jako stručan žiri, izmešu ostalog, nesumnjivo jedan od najvećih srpskih pesnika Matija Bećković, čije bismo mišljenje morrali da poštujemo. Bora Đorđevoć nikako ne može da se stavi u isti koš sa pevaljkama zato što je njegova poezija pretežno misaona, iako ima dosta humora i psovki. Verujem da nisam napisala da je jedini razlog primanje nagrade popularnost, jer bi onda i razne starlete trebalo da dobiju nagradu, već sam obrazložila da je poezija dobra i vredna, a sa druge strane nije vredna i dobra na način na koji je poezija Crnjanskog i drugih pesnika.
Svako dobro!
Poštovana, naravno da svako ima pravo na svoje mišljenje, ali to ne znači da je svako mišljenje relevantno. Sve ikada napisano može da bude izloženo književnoj, tj. analizi teksta, ali nije svaki tekst vredan takve analize. BĐ je kantautor, napisao je, kao što sam rekla, mnoge popularne pesme, i u svom domenu treba da osvaja nagrade. Ipak, koliko god naši savremeni stvaraoci/kritičari želeli da sad i mi imamo svog Dilana, po cenu spuštanja kriterijuma za dodelu književne nagrade, to ne ide tako. Koliko god neki kritičar/pesnik bio uspešan, ne moramo da poštujemo njegovo mišljenje. Uzmimo za primer Skerlića! Svaka ocena i analiza je podložna daljoj analizi.
Svako dobro!