piše: Milica Mihailović
Nalazimo se u 2020. godini, godini u kojoj će se rasplamsati olimpijski plamen, istrajni i hrabri će biti ovenčani lovorovim vencem, ponositi će nositi boje svoje nacije i slušati intoniranje himne. I sportisti iz Srbije će izaći na borilišta, dok će publika u Srbiji pokušati da se usaglasi sa razlikom u vremenskoj zoni koju nam domaćin igara, Tokio, nalaže. I dok čekamo leto i ovogodišnju Olimpijadu, skrenimo pažnju na jednog izuzetnog čoveka koji je postavio temelje olimpijskog duha srpskih sportista na prvim modernim olimpijskim igrama.
Prve moderne olimpijske igre održane su 1896. godine. Za mesto održavanja izabrana je Atina, kao prapostojbina takmičenja i nosilac olimpijskog duha. Srbiju tada nisu predstavljali sportisti na takmičenjima, ali je kralj Srbije, Aleksandar Obrenović, bio prisutan kao posmatrač. U čast srpskog kralja, najvišeg stranog zvaničnika u publici, svi prisutni imali su prilike da čuju melodiju srpske himne, Bože pravde. Pa, iako nismo imali takmičare, godina 1896. se računa kao godina kada je osvojena prva medalja za srpsku naciju.
Jedan Srbin rođen i obrazovan na teritoriji Ugarske u 19. veku, pozvan je da se takmiči pod okriljem Ugarske monarhije koja je učestvovala na prvim modernim olimpijskim igrama 1896. Njegovo ime je Momčilo Tapavica. Korpulentan mladić, spretan i okretan, izrazite snage polazi na takmičenje sa velikim ambicijama. Prijavljuje se za takmičenje u više disciplina: rvanje grčko-rimskim stilom, dizanje tereta jednom i obema rukama, atletika i tenis. Svestan svoje snage, temperamentan u želji da se dokaže, pokušava da na takmičenju podizanja tereta obema rukama podigne teret samo jednom rukom, kada se i povređuje. Povreda je uticala da u toj disciplini osvoji tek šesto mesto, u rvanju četvrto, dok je od takmičenja u atletici morao da odustane. Tenis je ono što mu je pored samog učešća osiguralo mesto u istoriji srpskog sporta. U tenisu osvaja bronzanu medalju, koja će tek u skoriji vreme biti potvrđena i pripisana kao preteča, nadamo se, medalja koje će srpski sportisti osvojiti 2020. godine.
Kao stipendista Matice srpske, Momčilo Tapavica studira arhitekturu u Budimpešti, gde će kao sportista i takmičar postati deo intelektualne elite ovog grada. Povreda koja ga je zadesila na olimpijskim igrama usmerila ga je da se posveti profesiji arhitekte, ali će do kraja života biti aktivan sportista i amaterski trenirati različite sportove.
Arhitektura je Tapavici otvorila vrata ka novim borilištima, no takmičarski duh i plahovit temperament pokazali su se kobnim i na terenima arhitektonskih nadmetanja.
Jedno od najpoznatijih zdanja koje nam je Tapavica ostavio u amanet je zgrada Matice srpske u Novom Sadu, izgrađena 1912. godine. Zgarda je projektovana kao idejno rešenje za dom za ratnu siročad, koju je finansirala i zaveštala Matici srpskoj dobrotvorka Marija Trandafil.
Zbog neslaganja sa ljudima iz tadašnjih vladajućih krugova, Momčilo Tapavica se seli u Crnu Goru na poziv crnogorskog kralja Nikole I. Na Cetinju projektuje zgradu Narodne banke, kao i zgradu nemačke ambasade. U planu je bio i projekat za Sabornu crkvu na Cetinju pod pokroviteljstvom ruskog cara Nikolaja II Romanova. Međutim, zbog okolnosti koje su početkom 20. veka zadesile carsku porodicu, projekat nije realizovan.
Nakon Cetinja seli se u Herceg Novi gde će i ostaviti najdublji trag, kako kod meštana, tako i u svom stvaralaštvu. Biser njegove zamisli na crnogorskom primorju jeste bio hotel Boka, koji više ne postoji, ali je njegov izgled sačuvan na starim razglednicama. Hotel je bio urušen u zemljotresu, a vlasti odlučuju da sruše ovo zdanje sa idejom da se na njegovom mestu podigne nova moderna zgrada, ali projekat ipak nikada nije realizovan. Na području Bokokotorskog zaliva Tapavica projektuje i porodičnu kuću u Bjeloj u kojoj nikada nije živeo. Kasnije će ta zgrada pripasti udruženju Jadranska straža. Danas je njegova kuća, kao zadužbina Tapavica, između ostalog, i dom za nezbrinutu decu.
Stilski Tapavica je na primorje doneo eklekticizam u arhitekturi, sa elementima secesije, što je za primorje bilo novina, naročito kada je upotreba materijala u pitanju. Primorsku gradnju zdanja od grubo tesanog kamena oplemenio je stilom koji je doneo sa teritorije Vojvodine. U njegovim projektima se ističe i projektovanje vrta koji je često obuhvatao egzotično bilje, usklađeno, ali postavljeno da zadivi prolaznika u bašti čudesa.
Po izbijanju Prvog svetskog rata, budući da je bio državljanin Ugarske, izbegavajući mobilizaciju, Tapavica odlazi u Italiju, a zatim u Maroko gde će živeti tokom ratnih dešavanja. U Maroku će raditi na urbanističkim planovima isušivanja zemljišta i geodetskim projektima. Nakon rata vraća se na Jadransko primorje, gde radi na razvijanju urbanističkih planova u Poreču i Puli. U Puli će 1949. godine i preminuti i biti sahranjen.
Pored značajnih postignuća koje je ovaj arhitekta i sportista ostavio za sobom, tek u prethodne dve decenije su mu postavljena spomen-obeležja. U Herceg Novom dobio je spomen-ploču, u rodnom mestu Nadalju u Vojvodini u skorije vreme je postavljena njegova bista, dok u Beogradu odnedavno ima i ulicu.
Svoj sportski duh Momčilo Tapavica preneo je i na svoju decu: njegova ćerka Jasna je bila jedna od prvih teniserki u Herceg Novom, dok je sin Mirko trenirao vaterplo u VK Jadran dok se nije odselio za Argentinu.
Priča se da je Momčilo Tapavica bio harizmatičan čovek koji je voleo izazove. Bavio se jedrenjem (posedovao je jedrilicu Laut), bio miljenik žena, temperament ga je nosio u razne izazove, ali i postignuća. Momčilo Tapavica može biti primer mladim sportistima kako je moguće biti vrhunski igrač u sposrtskim ostavrenjima, ali napredovati i razvijati intelektualne sposobnosti. Tada su rezultati još cenjeniji.
