piše: Ana Stojković
Budi me poziv na molitvu. Mojom glavom odzvanjaju nepoznate turske reči. Znam da je jutro. Meškoljim se po krevetu dok traje poziv. Nikada pre nisam bila u Turskoj. Dok oblačim kupaći kostim, razmišljam da je možda pametno da uzmem mapu grada i malo istražujem. Plaža je svakako tu. Ogromni talasi ne daju ti da plivaš. Možeš samo da se meškoljiš po vodi u stajaćem ili sedećem položaju.
Jedna žena se zamalo nije udavila. Rekla nam je da joj je pomogao jedan meštanin kome je dala novac kasnije jer ju je spasio. Posle je, kako kaže, primetila da je prati. Starija gospođa iz Beograda. Svakog dana novi šeširić na njenoj glavi i selfi sa bazena.
– Dušo, da li možeš da me slikaš? – pitala me je – Mora da se vidi gde sam.
– Da, naravno. Zašto ne bih mogla?
Moj foto-aparat nisam koristila često, osim kada sam išla u Efes da slikam ruševine antičkog grada. Ili poneka fotografija iz svetlećeg Kušadasija noću.
Grad koji zaista pruža sve za jedan ne tako svakidašnji odmor. Od restorana, kafića sa uživo muzikom, barova u velikim zgradama gde se muzika meša sa svih spratova, do nepresušnog lutanja njihovim Bazarom u samom centru grada, gde će vam se pogled izgubiti od gledanja u njihovu robu koja je jako pristupačna za svačiji džep.
Po izlasku iz dolmuša (minibus) broj pet obrela sam se na stanici sa koje se mogao videti veličanstveni zalazak sunca. Jedino su u Skala Furki zalasci sunca uporedivi sa ovim. Mada, i ovaj zalazak u Kušadasiju betonira čovekov pogled, zadržavajući ga dok sunce ne potone u more. Kako je planeta divna, pomislila sam. Još hiljadu ovakvih zalazaka sunca i posle mogu da umrem. U moru ogroman brod. Nikada nešto veće videla nisam. Svetli. Ima mnogo spratova. Moram se slikati tu. Šta ću posle?
Dok sam razmišljala kako možda na brodu radim kao fotograf, čula sam ulične svirače. Sedeli su na zidiću dugačke rivijere i zabavljali prolaznike. Velika je gužva.
Gust saobraćaj dok prelazim ulicu. Sa svih strana su zlatare. I ne tako pristupačne cene.
– Do you wanna ice cream? – osmehivao mi se akrobatski nastrojen prodavac sladoleda koji je bio glavna atrakcija u Kušadasiju. Svaki pokušaj da uzmete sladoled od njega pao bi u vodu jer bi vam uzeo i kornet i sladoled štapom kojim je držao poslasticu. Ljudi su posmatrali njegov nastup. Njegov spektakl sa sladoledom je čak i na Jutjubu. Nisam ljubiteljka sladoleda. Hvala. Nije uspeo da se igra sa mnom. Svakako je presladak. Ulazim u prodavnicu slatkiša.
Miris ratluka počeo je da struji mojim telom, a moje oči nisu znale koji će izabrati. Uzela sam voćni. Radnja pruža ogroman asortiman slatkiša u raznim bojama. Možete izgubiti i pola sata birajući poslasticu po svojoj meri.
Veče je. Sunce je potonulo u more. Navalentni prodavci iskaču sa svih strana pitajući da li vam treba kožna jakna i različiti aksesoari.
– Hi, my name is a Good Price. How much will you give for this bag?
– Don’t know, maybe 20 euro.
– I will give you for 10.
Dakle, za deset evra možete kupiti torbicu. Torbica u njihovom Bazaru ima toliko da je prosto nemoguće ne odlučiti se za neku.
– Da li želite čaj od jabuke? – pitao me je prodavac srebrnina gde sam pazarila nakit.
– Naravno, zašto da ne?
On je dizajner nakita i većinu stvari u svetlucavoj radnji u centru je on dizajnirao. Beli, plavi, smaragdni opal. Pogled mi samo luta minđušama u svim mogućim kreacijama. Odlučujem se za bisere.
Dok pijem nikada lepši čaj od jabuke propisno zašećeren, odgovaram na njegova pitanja o smeštaju.
– Mnogo su vam lepe minđuše, dobijam kompliment.
– Hvala, kupila sam ih na Tasosu.
– Nadam se da ćeš doći opet sledeće godine, govorio je dizajner nakita koji je nakon življenja u Moskvi, rešio da otvori radnju u samom centru Kušadasija.
– Ko zna, videćemo.
Vratila sam se do spomenika koji je u obliku ruke koja drži nekoliko ptica. Ostrvo ptica je drugi naziv za Kušadasi, te svuda možete videti, pored njihovih zastava, i ptice kao simbol ovog grada. Spomenik se gasi u moru. Dok narandžasta boja neba pokriva obrise spomenika, desetine turista sa foto-apartima beleže trenutke sa ovog magičnog mesta.
januar, 2023.
