Modernista od pre Hrista

A1: Elegija. Tuga?Nažalost odgovor nije tačan.Izvolite dalje. A2: Lirska. Poezija. Tako je. Da li znate rešenje kolone A? Će spasiti svet, mislim, poezija će spasiti svet? Kreativno, moram priznati, ali odgovor nije tačan. Da čujemo sledećeg takmičara.

B1: Leto. Jul? Ne, izvolite dalje. B2: Večni grad. Rim?Nažalost, ne.  B3: Imperator. Avgust?Tako je.Da li želite da pokušate konačno rešenje?Imamo li odgovor? Pazite na vreme, molim Vas. U redu. Dalje.

C1: Ex Ponto. Ivo Andrić? Netačno.Izvolite dalje.C2: Izgnanje. Progonstvo?  Tako je.  Da li sada imamo konačno rešenje? Konačno, Ovidije? Tako je! 

 Sve ovo su jasne asocijacije na Publija Ovidija Nazona, jednog od najznačajnijih pesnika rimske književnosti. On je rođen u Sulmu, školovao se za državnu službu ali se ubrzo stavio u službu muza i počeo da piše poeziju. Najpoznatija dela su mu Ars Amatoria, Fasti, epski spev Metamorfoze i zbirka elegija Epistulae Ex Ponto koju je napisao iz progonstva, iz tvrđave Tome u današnjoj rumunskoj Konstanci gde ga je imperator Avgust poslao iz nepoznatih razloga. Tamo je i umro 18. godine nove ere, prе dve hiljade godina.

Za ambicioznog pobednika prve emisije četvrtfinalnog takmičenja 518.kruga 763. ciklusa Muzičke Slagalice ovo je više nego dovoljno. O gimnazijskim seminarskim radovima brinu diskretni heroji Vikipedije. Za overu semestra će se već naći neka skripta, fotokopirana i skraćena.

Ovidijeva biografija je sve samo ne dosadna, no, gotovo sam uverena da se njemu, Ovidiju, nikako ne bi dopalo da i ovde, po ko zna koji put, bude prepričano ono što već piše u svakoj ozbiljnijoj istoriji književnosti. Uostalom, to se –  kako obično i biva sa antičkim nasleđem –  pre ili kasnije svede na zamišljanje nekakvih uštogljeno umudrenih mermernih statua (polomljenih udova i okrznutih noseva) i muku oko pamćenja brojnih imena koja se najuspešnije zabašuruje izdašnim atribucijama („velikan”, „najslavniji”, „neponovljivog talenta”, „vanvremenski”, ili  trt mrt, što bi kazao naš Laza Kostić).

Tačno godinu i jedan dan pre nego što će se Ovidije roditi jedan bog je umro, ali su ubrzo stasala još dvojica budućih da zajedno sa njim hodaju zemljom: prvi je Cezar, druga dvojica Hrist i Avgust. Šta se kome posle kroz istoriju zalomilo –  božanski, božji sin, božji posvojenik – druga je tema. I već to je gotovo nedostižna konkurencija za osvajanje večnosti, sve i da baš tada, u manjoj ili većoj blizini, nisu živeli Horacije, Propercije, Lukrecije, Vergilije, Tibul, Seneka, Tit Livije, Salustije, Marko Antonije (dabome i Kleopatra)… No, niko od njih za života nije doživeo popularnost u kakvoj Ovidije uživa i nakon dve hiljade godina. Da li je ta njegova omiljenost u narodu žuljala Avgustovu sujetu, pa je rešio da ga se reši, ili je nelojalni Ovidije zaista izbrbljao izvesna dvorska spletkarenja iz kategorije razvrata – niko ne zna. Ako se oslonimo na ono što sam pesnik kaže, treći potencijalni razlog za izgon u čamotinju crnomorske zabiti su bili carmen i error, pesma i greška, a to bi mogla biti njegova pesnička sloboda pod koju se podvode individualistička migoljenja iz uobičajenog  (tj.caru ugodnog) nastupanja, neozbiljnosti, (jezička) sočnost i frivolnost, toliko, avaj,  pogubna za rimsku ozbiljnost i disciplinu na čiju je restituciju Avgustova propaganda onoliko polagala. Kako bilo, bogatom plemiću, tipu koji je namazan svim farbama promućurnosti i vraški obrazovanom zaljubljeniku u danas i život, progonstvo iz centra sveta je teško palo.Ta je čežnja i čemerna tuga nama dala Epistulae ex Ponto.

Ako na kratko stvar pogledamo iz Avgustovog ugla, taj raskalašni ćaskaroš Ovidije se jeste angažovao oko  obrazovanja mladeži.  A šta mlade zanima i šta rađa veće mladalačke ludosti do ljubavnih muka? Neophodno je, molim Vas lepo dive Avguste, uputstvo kako valja zavesti žuđeno biće: Ars amatoria. I, ma koliko se praktičnih saveta unutra može pronaći (na primer: „ako zaboraviš kad joj rođendan, uprskao si stvar” ili „utuvi u glavu da se dame ne pitaju za godine” preko razrešenja izvesnih dilema oko simultanih orgazama, do kamasutranskih opisa poza), ko bi to čitao da je Ovidije dosadni ozbiljni didaktičar, da je izostavio parodiju na rimsko društvo, sarkastičnost i razuzdanost na koju vrhunsko klasično obrazovanje prosto goni, ali i svoju maestralnu rečitost,  osećaj za fleksibilnost  forme, za konstrukciju, retorsku veštinu i  lakoću stiha i sve ono čemu će se kasnije diviti Kvintilijan skupa sa Senekom?  Ko se, uprkos svemu navedenom, ipak nije snašao, mogao je izvoliti Remedia amoris, prateći priručnik za izbegavanje i/ili podnošenje ljubavnih jada u stoičkom maniru. Razumeo je Ovidije muke oba pola: Heroide, svojevrsan novi žanr, su epistolarne ispovesti ostavljenih ili izneverenih žena iz grčke mitologije, među kojima je i Medeja, verovatno pesnikova omiljena junakinja, čija je sudbina bila tema istoimene izgubljene tragedije (Medea). Nedovršeni su ostali Fasti u kojima je opisana etiologija rimskog kalendara, praznika i običaja, prekinulo ih je izgnanstvo, a potom i smrt,  18. godine naše ere.

U svim svojim delima Ovidije se oslanja na prethodnike, otvoreno i sa punim poštovanjem: na nežnog Tibula i jezgrovitog Propercija, na pesnike neoterike, na nešto starijeg smernog, velikog Vergilija, na Lukrecija, Horacija, na helenističko i grčko nasleđe do Hesioda, Homera… No, Ovidije se  rodio u godini Ciceronovog ubistva, pa njegovi prvi pesnički nastupi, javne recitacije pripadaju novom dobu, vremenu u kome je klasična republikanska književnost već na zalasku, kada je „Avgustov mir” stvorio uslove za lagodnu raspusnost u životu, za izraz koji nosi svežinu, lakoću, neozbiljnost, frivolnost, lascivnost.

Za modernu rimsku poeziju.

piše: Anđelka Nastić

januar, 2018.