Nemanja Dragaš
Nemanja Dragaš je književnik i diplomirani dramski i audiovizuelni umetnik. Jedan je od najnagrađivanijih mladih pesnika Srbije i laureat je više desetina prestižnih domaćih i međunarodnih nagrada i priznanja. Objavio je pet knjiga poezije: Fantazija u plavom (2008), Mikrofonija zrelosti (2010), Obećani svemir (2014) Okovani satima (2015) i dvojezičnu knjigu Izbor iz poezije (2016). Član je Udruženja književnika Srbije od dvadesete godine. Trostruki je dobitnik plakete Saveza književnika u otadžbini i rasejanju, koja se dodeljuje književniku za izuzetna dostignuća i rezultate. Laureat je Vidovdanske nagrade Akademije umetnosti. Novine Politika su ga u decembru 2012. uvrstile u najuspešnije mlade umetnike Srbije.
BDENJE
Reči koje su ranjene stene
Obrušavaju se na
Tokove mojih reka
Dok vraćam sebe materici
Lisice prinčevima
Bdenje držim vetrovima
Jabukom u grlu osećam
Prekid disanja stabla
Stopalima trnje
Pretvaram u san
Jecam osmehom
Glasovne promene
Novih izgovora
Grubosti i odlazaka
Držim se nebom
Za zemaljsko korenje
I odsečenom kosom
Vezujem zvezde u čvorove
Na padinama mojih rebara
Gde gladuju zveri
I ćute čempresi.
ETJEN
Kada je Aznavur poslednji put pokrenuo gramofon
Sasvim obična pesma sebe je zamenila rečima:
– Mama, Etjen je nacrtao žirafu!
Taj čin nikome nije obećavao mnogo
Jer mnogo nije moguće ni reći
Ustima sveta punim dobre čokolade
A i šta bi zaista vredelo oku da vidi
Kako se on bar jednom nasmejao
Kada će sutra svakako
Da sahrani belog hrčka
Kojeg mu je doneo ujak iz Briža
Prospe mleko po portikli
Opraštajući se od majke
Možda reći da pada kiša
Jer sinovi nikada ne plaču
Sačekati prvi dan posla
Da obuje cipele
Nekog velikog broja
Zavoleti najviše sebe
Sećati se žene od sinoć
Po imenu jedne reke
Možda zaliti biljke
Ali ipak ne
Jer ih neće imati
Začešljati kosu
Pre nego što izađe
Pomilovati žirafu
Na frižideru
I dati joj
Čokoladu
Sa ukusom
Akacije
Dve decenije
Kasnije
U godini
Zmaja.
FRAGMENTI
Čekajući podeljen korak
Koji se nije dogodio
Misao o poslednjoj sceni
Jednog španskog filma
Kojeg smo oboje voleli na komade
Ošamarila me je jako
Jer udarac se najlakše deli.
Podnositi tebe
Jednako je odricanju sebe
Zbog lopte
Koju sa planetom lako pomešam.
Ponavljam jer želim
Da lako pustim tren
Kako po navici
Lažno dišeš dok ubeđuješ
Jedino dete moje majke
Da na kraju svih čekanja
Biber postaje šećer
A šećer vole sva usta.
Par godina
I nekoliko ljudi kasnije
Dve osobe u kadru
Mole za svoja odsustva
Jednom nevešto
Zagrljena u montaži.
Nikada izrečene reči
Najavljuju minus
Na skali emocija
Moja ruka
Obara sećanje
Na pogled
Daleko more
Ujeda
Lica se smeju
A nijedno od njih ne zna
Da će za tačno
sedam minuta
Biti sedam minuta
Otkad te ne čekam.
Milana Tadić
Milena Tadić rođena je 25. avgusta 1983. godine u Pančevu gde je završila osnovnu školu i gimnaziju. Nakon završene srednje škole studirala je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 2012. godine studira španski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Trenutno živi u Beogradu sa svojim verenikom Marselom. Pesme piše od srednje škole I do sada su one objavljivane u gimnazijskom časopisu Haos.
MARSELOVA PESMA
Zašto si tužna, Milana?
Zašto si jebeno tužna?
Zašto kada sam te u ponedeljak vodio u Aviv Park i kupio ti farmerke?
Tabani su ti prljavi
Što ne obuješ papuče?
Sediš na krevetu u potkošulji
Ćutiš i gledaš u pod.
Obuci se, Milana, ozepćeš
I ostavi te lekove u kutiju.
Pogledaj, Milana,
Stiglo je proleće.
Juče sam ti popravio mobilni telefon
I kupio palačinku.
Pa šta više hoćeš od mene?
Po ceo dan nešto pišeš,
Pa posle čitaš i plačeš.
Da znaš,
Jebe mi se za tvoju umetnost
To nije život, Milana.
Nemoj da si tužna,
Molim te, nemoj da si tužna.
Našminkaj se i operi kosu.
Evo, ne moraš ni da kuvaš.
Ne želim da ti nedostajem.
Ne teraj me na to, Milana
Ti znaš da je Bolivija daleko
MI to nismo zaslužili.
PESMA O BOLIVIJI
U Marselovim očima
Drema planinski suton
Koji se sakrivao od mog pogleda
Među zelenim liticama Anda
U autobusima I gradskim parkovima
Bezimeni ljudi
Nose njegovo lice
Njegova gola ramena
Slikali su umetnici u Srebrno doba
Na portretima bolivijskih rudara
Neka predratna deca
Na bledo-žutim fotografijama
Pokazuju Marselova bosa stopala
Njegovo telo je, jednostavno –
– Telo –
– kakvo je oduvek bilo
Samo ja to nisam primećivala
Iz straha od sopstvene smrtnosti
Marselo je,
Jednom rečju,
Čovek
Ali je Čovek bio u mraku
Dok Njegova ljubav nije osvetlila sliku
PESMA ZA MAMU
Draga mama,
Ti znaš da nas život veoma često
Odvede na drugu stranu
Eto, nisam ti rekla da sam to veče,
Sasvim slučajno,
Srela Indijanca.
Možda je mirisalo na lipu,
Ne sećam se.
Veče je bilo ispunjeno nekim teškim uspomenama u mom stomaku
Dok je tvoj stomak razaralo zloćudno tkivo
Raka pankreasa.
Odlazila si tiho,
Tinjala si…
A onda si se,
Jednog julskog jutra,
Ugasila…
Sećaš se tetka-Srbinke
Kojoj se sedamdeset I pete
U Čileu
Gubi svaki trag?
Ti si mi pričala o tome.
Sećaš se kada si mi rekla da se jedna od sedam svetskih čakri
Nalazi u Peruu?
Pa onda onaj dedin brat
Koji je umro u Brazilu…
Ne znam…
Možda je sve to karmički
Možda smo se u prošlim životima
Klanjali obroncima Anda
Pili čaj od koke
I umirali u rudnicima Potosija…
A možda je sve to što se desilo bilo sasvim slučajno
Eto, nisi bila tu
Kada smo jednog julskog jutra
Moj Indijanac I ja jeli one pitice sa sirom
Koje si me naučila da napravim.
Mama, izvini što nisam završila fakultet
Ja sada govorim španski
Sasvim solidno
I živim na Dorćolu.
Lipa pod prozorom je pre neki dan procvetala
A imamo I psa.
Neke stvari u životu ne možeš ni slutiti
Ko bi rekao, mama?
Zamisli, tata je obrijao brkove
I prodao auto.
Pre mesec dana smo krečili.
I tako
Život se odmotava
Tinja.
Dok se jednog,
Možda baš julskog jutra,
Ne ugasi.
Neumoljivošću sudbine
Ili sasvim slučajno
Ko će ga znati, mama…
NAĐA LAZAREVIĆ
Nađa Lazarević imam 20 godina i studentkinja je književnosti. Voli da čita i piše. Smatra da poezija i pisanje ne mogu razrešiti zagonetke sveta oko nas, ali nam mogu pomoći da ga lakše razumemo. Voli da gleda filmove i posmatra ljude koji predstavljaju osnovnu inspiraciju i pretakanje u stihove. Knjige joj pomažu da joj lakše prođe dan, neka noć ili joj jednostavno pomažu da nađe odgovore koji se kriju u njoj. Piše već neko vreme i nada se da će to raditi što je duže moguće.
OVO NIJE PRVOAPRILSKA ŠALA
Ovo nije prvoaprilska šala.
Ovo nije bajata prvoaprilska šala.
Dakle, nije šala izrečena drugog aprila.
Niti trećeg.
Ovo je život.
Ovo se ne uči.
Nije odnos tablica množenja.
Ovde sedam puta devet nije šezdeset tri,
niti je sve pomnoženo sa nulom – nula.
Nula puta nula je nula.
Pet puta nula je nula.
Šta ako smo oboje dve velike nule?
Nismo ti i ja neke kopule niti rečce.
Ne uči se ovo kao upotreba rečce ne.
Odvoj je od glagola.
Odvoj i rečcu li.
Ne budi nepismen!
Ne budi nula!
Nisam ja jednačina da moraš da me rešiš.
Menjaj činilac.
Delilac.
Izvrši proveru.
Zapravo, da sam neki zadatak, malo bi više razmišljao.
Nisi ti hemijska formula da moram da računam masu.
Atomski broj.
Procenat. Ili neki udeo.
Ali razaraš baš kao kiselina.
Kao da sam izmešala neke sastojke ovog jedinjenja.
Ponekada gledam u tebe
kao u ogorman periodni sistem na svom zidu.
Veliki, narandžasti, iz srednje škole.
Sav iscrtan. Izlepljen.
Kada sam završila sa hemijom,
iscepala sam ga.
I bila sam nikada srećnija.
Zvuči čudno?
Nikako.
Sećaš se kako nikada nisi razumeo Ničea?
Niti Selimovića?
Kako si bio presrećan kada sam ti sve prepričala?
Razumeš sada?
Nakon objašnjenja, sve ti je bilo kristalno jasno.
Čega se igraš?
Pravda i pravičnost?
Nisi legislativa.
Niti moj vođa.
I da jesi moj vođa, bio bi slep.
Na kraju bismo se zajedno survali u provaliju.
Ja nisam proizvod tvoje mašte sa mašnicom.
Niti sam poklon za otpakovati.
Niti sam fantazija za ostvarenje.
Ja nisam anđeo za pokazivati.
Niti đavo za skrivati.
Ako uopšte veruješ u đavole i anđele.
Nisam ja lepa za kratke suknje i vrtoglave štikle.
Ili nisam dovoljno bezobrazna za takva izdanja.
Ja volim da stavim crveni ruž dok sam u pidžami.
Tada sam – žena.
Svoja žena.
Ne tvoje puko ostvarenje.
Moje manje grudi,
veća zadnjica,
lepše jagodice
niti mršavije noge
neće ti pomoći.
Biće ti proste.
Jednostavne.
Isuviše rešive.
Ja ne ispijam vina na fin način.
Ja se rastapam u tim aromama.
Ponekad uzmem neki zalogaj prstima.
Moji preci nisu buržuji.
Ne kupam se u mleku i ne mirišem na skupe parfeme.
Ja mirišem na Provence Mon Amour.
Da li razumeš da sam ja žena?
Žena?
Žena sa velikim Ž.
Žena.
Žensko.
Ženski.
Žučno.
Životno.
Živahno.
Živopisno.
Žutokljunasto.
Žustro.
Žena.
Nemaš ti pojma šta je žena.
Idem dva puta godišnje kod ginekologa.
Na depilacije.
Od mene se očekuje da nosim najfinije tkanine,
potom razvlačim kore za pitu.
Očekuje se da znam manire,
potom kuvam džem i zimnicu.
Idem na mamografe.
Kod frizera.
Čupam obrve.
Pričam sa decom o muško – ženskim odnosima.
Perem prozore.
Svi ti čestitaju koliko sam lepa.
Kao da sam ulov.
Kao da sam nagrada za tvoju kvazi muškost.
Za tvoju lenjost.
Za tvoj mirišljavi šarm.
Bolja je od prethodnih.
Hej!
Je li ovo ljubavnica ili žena?
Ima lepe usne.
Zavidim ti!
Nisam ja dijamant u Burkini Faso da kopaš.
Da ga pronalaziš.
Brusiš.
Pa skupo prodaš.
Ja nisam tvoja partnerka za teniske mečeve.
Ne sedim satima među pozerima
dok mi pričaš kako je Kazanova ispred nas ukrao milione.
Ja neću da se nadmećem sa tvojim bivšim.
Neću da budem mera za buduće.
Uzmi ili ostavi.
Ja ti nisam dodeljena.
Namenjena.
Zamenjena.
Izmenjana.
Promenjena.
Dostavljena.
Ne moraš ti da voliš Tarkovskog.
Niti da imaš stav o žrtvi Hasanaginice.
Ne moraš ti da znaš ko je Eko.
Niti Crnjanski.
Niti Malarme.
Moraš da znaš da ovo nije nadmetanje.
Remi.
Pasijans.
Kontra tablić.
Ja se ne dobijam na ruletu.
Ne izvlačim kao nagrada.
Niti plaćam jer sam kazna.
Ja sam slobodna.
Stamena.
Sama.
Svoja.
Sigurna.
Spokojna.
Silna.
Sanjalica.
Samostalna.
Slobodna.
JA IMAM 75 GODINA
Ja imam 75 godina.
Ja imam rak.
Ja studiram.
Ja nemam levu dojku.
Ja sam ostavljena od strane verenika.
Ja mislim da sam dobro.
Misliš?
Svi smo mislili da smo dobro.
Onda ustaneš jedno jutro.
Ili legneš jedno veče.
I više nisi dobro.
Ili misliš da si dobro.
Ili misliš da si užasno loše.
Muž mi je poginuo pre 20 godina.
Ćerka sa suprugom živi u Australiji.
Sin živi u Čikagu.
Razveden je.
Retko dolaze.
Mislim da su poslednji put bili za moj 75. rođendan.
Nije ovo tužna ispovest.
Daleko od toga.
Nisam nikada imala ljubavnike.
Ni udvarače.
Ili mislim da nisam.
Otkrili su mi rak pre par meseci.
Ironija!
Baš pred moj odlazak u Bangkok.
Otišla sam po osiguranje i onesvestila sam se tog jutra.
Prebačena sam u bolnicu.
Istog jutra su mi taksativno obrazložili da bolujem od teške bolesti.
Možda nemam još dugo vremena da živim.
Mislim da nemam.
Mislim da još živim.
Druga sam godina studija.
Upisala sam fakultet koji mi se dopao.
Onda sam počela da ga mrzim.
Opet sam ga zavolela.
Onda sam počela da povraćam.
Prekomerno da pušim.
Dobila sam čir.
Sada sam ravnodušna.
Mislim da sam ravnodušna.
Proteza ispunjava moju levu šupljinu brushaltera.
Ali na to često zaboravim.
Kada mahinalno povučem ruku ka strani srca,
setim se da hvatam protezu.
Bilo je to pre 10 godina.
Imam dva sina.
I nemam muža.
I nemam dojku.
On je otišao kada sam ozdravila.
Kako džentlmenski.
Sada se zdravo hranim.
Osećam se dosta bolje.
Mislim da se osećam dosta bolje.
Dobila sam verenički prsten pre 25 dana.
Bila sam presrećna.
Ili sam mislila da sam presrećna.
Onda je jedno jutro ustao i rekao:“Mislim da ipak nismo za ovo“.
Za ovo?
Misliš?
Onda sam ga napustila.
Ustala sam,
spakovala stvari
i ranom zorom se vratila
u svoj studentski stan.
Prsten sam ostavila sebi.
Lep kamen, a takav gad od čoveka.
Ja sam dobro.
Imam sve.
Putujem.
Kupujem.
Lumpujem.
Otkupljujem.
Zakupljujem.
Potkupljujem.
Okrivljujem.
Imam sve.
Da li si sigurna?
Mislim da da.
U stvari.
Mislim da me je suprug prevario sa koleginicom.
Mislim da me dadilja potkrada.
I mislim da sam se ugojila 7 kilograma.
Mada, mislim da sam dobro.
Ti misliš.
HAJDE
Hajde – da glumimo!
Hajde da se praviš da znaš
šta ćeš sa svojim životom.
Hajde me pitaj nešto važno,
a ja ću da se pravim
da ovo nije gluma.
Da ne igraš glavnu ulogu.
Da nema premijere.
Da ja nisam reditelj.
Da ti ne vučeš sve konce.
Hajde – da budemo patetični.
Pitaj me da ujutru šetamo po Adi,
da me iznenada odvedeš na sladoled.
Hajde – da se ja radujem danu umesto noći.
Hajde – da vidim tvoje lice obasjano suncem.
Hajde – da glumimo da ne znam kako samo izgleda
rasuta svetlost lampiona po tvom licu.
Ja znam tebe po večeri,
na distanci,
umerenog,
osujeđenog,
povređenog.
Hajde – na primer – da je ne znam koliko imaš godina.
I da ne znam tvoje nesrećne ljubavi.
Ne znam svaku tvoju vezu – na korak do braka.
Ne znam tvoje prefinjene izraze.
Ne znam za tvoj perfekcionizam.
Sada me upitaj – da li sam dobro?
Da li me nešto muči?
Zašto sam se ošišala?
Koju sam predstavu gledala?
Upitaj me – da li sam se zaljubila?
Da li sam srećna,
nesrećna,
osvešćena,
neotrežnjena.
Hajde – da se ne krijemo.
Da se ne čekamo kod lipe.
Da nisam tvoja samo nakon dvadeset časova.
Dvadeset.
Sredom i petkom u dvadeset.
Dvadeset mi je godina.
Dva puta deset.
Dva
puta
deset.
Ali, znaš, ja sam to proživeo.
Ja sam bio student.
I proživeo sam svaki junski rok.
Svaku desetku.
Osmicu.
Šesticu.
Svako polaganje.
Svako padanje.
I to si mi pričao svake večeri.
A ja?
Divila sam se mirisu tvog vrata.
I verovala ti.
Verovala ti jer ja imam
samo dva puta deset.
A ti.
Ti imaš
tri puta deset.
I malo više.
Ti znaš ono što ja ne znam.
A sada?
Sada i ja znam ono što ti znaš.
Hajde – dodaj mi suknju.
Majicu.
Maramu.
Jaknu.
Dodaj mi mene.
Oduzmi sebe.
Pogledaj vreme!
Hajde – ja sada odlazim.
Ali, ne glumim.
Jer ja umem da glumim mame.
Strine.
Tetke.
Udovice.
Razvedene.
Poštene.
Umem da glumim da mi nije stalo.
Umem da glumim lažne poljupce.
Uživanja.
Odlaganja.
I svaku situaciju “ma baš mi je svejedno“.
Ali, odlaske ne glumim.
Zato,
sitan kusur pokupi,
pokupi tvoje ranjene ljubavi,
rane na srcu,
osakaćenost za druge,
samoljublje sebe,
okači na čiviluk,
tamo gde stoje mirišljave košulje.
Hajde – da ne glumimo da smo bili.
Jer smo se krili.
Jer nismo ništa bili.
Ama baš – ništa.
Ni pokušali.
Ni ostali.
Samo smo jedno drugo – jednostavno prerasli.
