piše: Nikola Nejčev
Znamo da je muzika stara koliko i čovečanstvo, ali da li ste se ikada zapitali kada je čovek shvatio da nije dovoljno samo pevati ili svirati, već da tu muziku treba i zapisati? Možda ste negde pročitali da prvi notni zapisi datiraju iz perioda antičke Grčke, ali ipak to i nije u celosti istina! Iako su prva potpuno dešifrovana notna pisma proistekla od Grka, sam kult zapisivanja muzike datira mnogo ranije! Kroz ovaj kratak tekst vodim vas u drevnu Mesopotamiju, u carstvo Hurita koji su, za sada dokazano, prvi narod koji je zapisivao muziku, a time i Himna Nikali nosi laskavu titulu najstarije sačuvane melodije na svetu.
U periodu između 2200-650. godine pre nove ere. na prostoru Mesopotamije, sve do Jermenskih planina na severu, Sredozemnog mora na zapadu i Indije na istoku, živeo je narod Hurita. Oni nisu imali tako stabilnu i jaku državu kao što su bile Asirija ili Vavilonsko carstvo. Govorili su huritskim koji potiče iz porodice huritsko-urartskih jezika. Pretpostavlja se da su, u poslednjoj četvrtini trećeg milenijuma, Huriti preko Urala došli na područje Mesopotamije, gde su se nastanili oko reke Khabur i osnovali kraljevstvo kod grada Urkeš.
Kasnije, Huriti se šire ka prostoru današnjeg Iraka. Najveći uspon ovog naroda dešava se u poznom bronzanom dobu, oko 1500. godine pre nove ere, kada su osnovali kraljevstvo Mitani. U to vreme bili su u sukobu sa Hetitskim carstvom. Propast Vavilonskog carstva je doprinela da Huriti severno od reke Tigar formiraju i carstvo Afara, koje je oko 1400. godine porobljeno od strane Asiraca. Posle ovog zlatnog perioda Huritsko carstvo slabi, nasleđuje ga narod Urarti koji, pored iste jezičke osnove, ima istu tradiciju kao i narod Hurita. Tragovi o njima gube se oko 7. veka pre nove ere. Kada je reč o huritskoj kulturi, misli se na mešavinu akadske, asirske, sumersko-vavilonske i huritske kulture. Odličan primer te nehomogenosti su i reljefi na kojima su prikazane životinje koje obavljaju ljudske poslove, slično prikazima na starim reljefima u sumerskim hramovima.
Kao i kod ostalih drevnih naroda, muzika je imala ceremonijalni i duhovni karakter. Složenost huritske mitologije proizlazi iz preklapanja sa drugim kulturama, narodima i njihovim verovanjima i mitološkim sistemima. Tako je Tešup, bog munja, kiše i vremena, vrhovni bog. Na presto huritskog panteona dolazi posle svog oca, boga svih bogova, Kumarbija, čija je vladavina carstvom bogova bila tokom huritskog života u Urkešu. Boginja koja je predstavljala ženu boga Tešupa nije precizno određena. U gradu Ugartiju se Nikal, boginja Meseca, smatra vrhovnom boginjom i Tešupovom ženom. U ostalim huritskim oblastima boginja Sunca, Hepat bila je vrhovna boginja.
Huritski narod je bio gotovo zaboravljen sve do druge polovine 20. veka. Interesovanje će za njihovu kulturu i umetnost biti reaktuelizovano u posleratnim arheološkim misijama asirologa u Siriji. Pod vođstvom francuskog arheologa Kloda Šefera, nedaleko od grada Latakije, u ruševinama drevnog grada Ugartija, biće pronađeni artefakti koji će zahtevati i angažovanje muzikologa.
Pronađeno je dvadeset devet ploča, zapisanih klinastim pismom, koje datiraju iz perioda oko 1400. godine pre nove ere. Pretpostavlja se da su sve ploče bile pravougaonog oblika i iste dužine. Tekst je uglavnom klesan uz dužu stranu ploče i bio je podeljen na tri segmenta. Prvi segment je sadržao tekst himne upućene božanstvima ili nekom određenom bogu. Posle prvog dela nalazila se horizontalna dupla crta koja je tekst delila od sledećeg odseka. Taj sledeći odsek sadržao je tekst koji je upućivao na određene melodijske pokrete. Na drugoj strani ploče sledio je kratak opis: u kom modusu je ploča napisana, kome je namenjena, ko je bio pisac teksta i ko je tvorac melodije. Ovo su prva imena kompozitora u istoriji muzike za koje znamo.
Na dvadeset devet ploča pojavljuju se imena dvojice pisaca – Amurabi i Ipšali, i čak četiri kompozitora – Tapšihun, Puhijana, Urhija i Amija. Pisci su bili vavilonskog porekla koji su hurianizirali tekst, dok su kompozitori bili huritskog porekla i koristili vavilonsku notaciju. Sa neke strane, logično je da su Huriti bili kompozitori jer su samo oni mogli znati kakva je melodija prikladna za njihove rituale, a Vavilonci su onda mogli lako da svoje znanje tadašnje muzičke teorije primene na tekst koji bi prvo pisali na vavilonskom pa ga, zatim, prevodili na huritski jezik.
O Prvoj, Četvrtoj, Devetoj, kao i o pločama od Јedanaeste do Dvadeset devete postoji malo podataka, budući da su veoma oštećene. Jedino je Šesta ploča u potpunosti sačuvana i restaurirana. Druga ploča bila je posvećena vrhovnom bogu Tešupu, dok je Deseta bila posvećena jednoj od njegovih žena, boginji Hebat.
Šesta huritska ploča, sastavljena od tri fragmenta, upućuje na boginju Meseca, Nikal, Tešupovu ženu. Ploča sadrži deset redova teksta: između 1. i 4. reda nalazi se tekst himne, a od 5. do 10. reda ispisan je tekst, sastavljen od leksikografskih jedinica, koji svojim značenjem ne ukazuje na molitvu, već na određene melodijsko-ritmičke motive. Tekstopisac je bio Vavilonac Amurabi, dok je kompozitor bio Hurit Urhija. Tekst predstavlja molitvu mlade devojke koja traži od boginje Nikal da joj podari plodnost.
Dala sam ponude boginji
Da otvori srce u ljubavi,
I da će mi gresi biti oprošteni.
Neka joj udovolje moje tegle slatkog susamovog ulja,
Da nas ljubazno pogleda Nikal,
I učini nas plodnim.
Kao polja žita koja niču,
Neka žene rađaju sa svojim muževima
Neka one koje su još device
Jednog dana budi blagoslovene decom
Nekolicina muzikologa i asirologa (Mišel-Gijemin, Vest, Dambril) odlučila je da pokuša da dešifruje huritsku notaciju. Problem je bio u tome što je jedini podatak o ovoj notaciji dolazio baš iz ovih ploča. To dovodi do zaključka da je ova metoda zapisivanja muzike bila verovatno eksperimentalna a ne ustaljena, i da se nije proširila dalje iz drevnog grada Ugartija. Najpoznatije tumačenje ovih zagonetnih klinastih simbola dao je Ričard Dambril. Melodija za koju Dambril smatra da je zapisana na Šestoj huritskoj ploči najviše je puta izvedena i više puta snimljena. Melodija dobija karakteristike lestvice kakve i danas možemo čuti u arapskim zemljama. Sama melodija nudi nam prizvuk jednog intimnog obraćanja žene boginji koja joj može podariti najveći dar – decu.
I pored iscrpnog broja radova, kako muzikologa tako i asirologa, na dešifrovanju Šeste huritske ploče, ona i dalje ostaje nedovoljno proučena. Od koristi bi bilo da postoji spis u kom je opisan muzički život Hurita koji bi pomogao u shvatanju i načinu zapisivanja notacije. Samim tim, dobili bi se odgovori na razna pitanja: da li je ovo bila vokalno-instrumentalna himna? Ako jeste, kakav je to instrument bio, koje su njegove karakteristike? Kakav su položaj imali muzika i muzičar u ovom drevnom narodu? Da li je postojalo višeglasje? Da li bi mogla da se napravi korespondencija sa prvom pojavom višeglasja koju susrećemo vekovima kasnije u zapadnoj srednjovekovnoj Evropi?
Iako je ovo možda više bilo iz ugla istorije nego iz ugla muzike, za sada jasniji odgovori ne postoje. Ja vam ostavljam ovu temu kao jednu misteriju koja može da se interpetira na bezbroj načina! Dešifrovana ili ne, sigurni smo da su na tih skoro trideset ploča bile zapisane nekakve note, ali kakve? E, pa, dragi čitaoci, kada već (barem za sada) ne postoji tačan odgovor, možete i sami zamisliti da se nalazite u hramu drevne huritske civilizacije i, ako dovoljno dobro osluškujete, možda budete čuli melodiju devojke koja peva otvorenog srca o poljima žita boginji Meseca sa istinskom željom za potomstvom.
avgust, 2024.
