U julskom broju razgovarali smo sa dizajnerom Mirkom Ilićem, čovekom sa čijim radovima niste mogli da se ne susretnete barem jednom. Kao mladić bavio se crtanjem stripa i dizajnirao je većinu poznatih omota albuma jugoslovenskih bendova, poput Prljavog kazališta i Azre, koji su danas samo neki od njegovih radova uključenih u zbirku njujorškog muzeja MoMa. U Ameriku je otišao krajem osamdesetih godina gde je radio kao freelancer i neko vreme kao grafički urednik Time-a i NY Times-a. Dugogodišnji je prijatelj i saradnik čuvenog Miltona Glejzera, koautor mnogih knjiga o dizajnu, donator umetničkih dela muzejima i ono što smo saznali tokom ovog intervjua – tekstopisac jednog starog domaćeg hita.
U jednom od intervjua rekli ste da ste u Njujork otišli sa malo novca i nimalo ideja odakle da počnete, a ipak, Vaše prva dva radna mesta bila su u časopisima Time i NY Times. Kako je došlo do toga da se zaposlite upravo tu?
U Ameriku sam otišao 1986. i radio kao freelancer, mene zapošljavanje uopće nije zanimalo. Zaposlio sam se tek 1991. u Time-u jer mi je bilo zanimljivo da mi u biografiji piše – prvo radno mesto, art direktor Time magazina. Na tom mestu sam ostao šest meseci, nije mi se više dalo. Posle toga sam radio još nekih godinu dana u NY Times-u, činilo mi se da je i to zgodno imati u biografiji. Tako da su to moja prva i jedina dva radna mjesta u životu.
Sarađivali ste sa legendom modernog dizajna, čuvenim Miltonom Glejzerom, čije ste plakate ove godine doneli na poklon Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Kakve utiske i uspomene nosite iz perioda vaše saradnje?
Zašto to govorite u prošlosti, Milton Glejzer i ja još uvek surađujemo! On radi dva kata ispod mene, moj studio se nalazi u njegovoj zgradi. Viđamo se pet puta dnevno i barem dvaput nedeljno ručamo zajedno. U septembru ove godine izlazi novo izdanje knjige The Design of Dissent koju smo zajedno napisali i uredili, tako da trenutno i radimo, osim što se redovno družimo.
Zanimljivo je to da je prva knjiga o grafičkom dizajnu koju sam ikada vidio bila knjiga Milton Glasier: Graphic design. Bilo je to u studentskom domu u Beogradu, u sobi Nikole Kostandinovića, takođe dizajnera. Nakon svih ovih godina mi smo susjedi i prijatelji. Plakat Boba Dilana koji se nalazi na naslovnoj strani te knjige, je plakat koji sam ja poklonio Muzeju primenjene umetnosti jer on ih više nema a ja ih imam.
Šta ste naučili od Miltona Glejzera? A šta je on naučio od Vas?
Milton Glejzer ima isti radni sto za kojim radi zadnjih šezdeset godina i koji je cijeli razlupan. On će za par dana imati osamdeset i osam godina, nema djecu, izuzetno je bogat i nema nikakav razlog doći u studio svaki dan i crtati, a ipak svakog dana dolazi i radi, osim petkom tokom leta, kada odlazi u svoju kuću u Vudstoku, gde takođe radi. Ta skromnost i želja za radom su nešto što ja jako cjenim. To sam naučio od njega – nismo šminka. S druge strane, on vjerovatno skoro nije sreo nekoga ko je toliko wild and crazy kao ja. Mi smo totalne suprotnosti ali ne bi se on družio sa mnom da nešto ne dobiva.
Njujorški muzej moderne umetnosti, MoMa, otkupio je trideset i osam Vaših dela, između ostalog i omote albuma Prljavog kazališta i Azre. U kom trenutku dizajnersko delo prestaje da vrši svoju primarnu funkciju i postaje umetnički artefakt, simbol svoje epohe?
Taj se broj menja danas. Danas će doći i uzeti još radova, 4-5 strana NY Times-a koje sam dizajnirao 1992–93. Spremaju novu izložbu o početku kompjutera u Americi, a moji radovi su prvi kompjuterski dizajn NY Times-a tako da im je to važno iz povjesne, ali i estetske strane. Uzeće i plakat grupe Novi kolektivizam, napravljen u šest komada, za predstavu Kralj Lir srpskog nacionalnog teatra, jedan Piceljev plakat, kao i kutiju kompjutera koju je dizajnirao Pol Rand, koju svi otvore i bace a njima treba za istu tu izložbu o kompjuterima. Inače, ja stalno doniram dela muzejima. Imam i iskaznicu kao donator na koju sam ponosniji nego na neke svoje radove. Evo pogledajte kada je rok istjecanja. Piše – date of expiration – none. Doživotni sam član! S tim se ja pravim važan.
U muzeju MoMa omot za album Prljavog kazališta visi odmah ispod omota za Sex Pistols-e. U knjizi koja je pratila veliku izložbu panka u Engleskoj pre nekoliko godina na istoj duplerici našao se taj album i The Clash. Ali vjerujte mi, kada sam radio te omotnice ni na kraj pameti mi nije bilo gde će se to sve naći jednog dana. Naziv firme u kojoj sam tada radio bilo je Sporo, loše, skupo – najvažnije je ne razočarati ljude. Neke od tih stvari urađene su u zadnji tren, ujutro, na kuhinjskim stolovima sa plastičnim stolnjacima, u stanovima nekih dama koje su mi kuvale kafu dok sam ja crtao i pušio. Dok sam to radio poslednja stvar na pameti mi je bila MoMa.
Prema tome, ko ostane u povjesti, a ko ne, to zavisi. Ako ste vi povjesničar umjetnosti, znate i sami da je sve to muljanje, laž i prevara. To nema veze sa pravim vrjednostima nego ko je uložio lovu, ko hoće povrat te love, i tako dalje. Tako da je sve to relativno. Postoje neke stvari koje nisu relativne. Na primer, čuveni logo mog prijatelja Glejzera, I love NY. Nitko u budućnosti neće moći snimiti film o zadnjih 10-15 godina Njujorka a da se taj logo ne pojavi. Jer da bi pokazao u kom je periodu taj logo mora biti tu. S tim da to nema veze sa galerijama i muzejima već sa upotrebom. To se ne može izbjeći.
Koja je Vaša omiljena pesma sa albuma čije ste omote dizajnirali?
To je užasno teško odabrati. Recimo pesma Duboko u tebi od Azre. Dok sam slušao Devicu od Laboratorije zvuka umirao sam od smjeha, to mi je bilo užasno slatko, naročito čuti sad. Ja sam čak napisao jednu pjesmu, na prvom albumu Prljavog kazališta – Čovjek za sutra je moj tekst.
Koliko je dizajn stvar umetnosti a koliko marketinga? Postoji li uopšte ta granica i treba li na njoj insistirati?
Ovisi o svrsi. Nažalost, marketing i brending preuzimaju sve više, ali ne možete i ne trebate kontrolirati dizajn za mali bend ili nezavisni teatar, to treba biti više prirodno. S druge strane, ako uzimate dizajnera za ogroman kompleks, šoping mol, nećete to prepustit dizajneru. Mislim da sve što se radi za kulturu treba biti malo više art, iako bi taj art trebao biti dobrodošao i u ostalim ne-kulturnim djelatnostima.
Da li želje i očekivanja publike usmeravaju dizajn ili se češće dešava da dizajn usmeri ukus publike?
Dizajn usmerava ukus publike, to je neminovno jer tako se publika kontrolira. Nema puno oglasa za kruh i mljeko, zato što svi znaju da to morate kupiti. Oglasi su za stvari koje vam ne trebaju, oglasi su izmišljeni da izmisle vašu potrebu da to kupite. Sada su ovde u modi sakoi koji izgledaju kao da ste ih uzeli od mlađeg brata, al valjda im mišići izgledaju bolje. Ljudi u njima ne mogu disati, jer ako udahnu zrak popucaće sva dugmad. A onda će im iduće godine prodati nešto sasvim drugačije.
U savremenom dobu, koje dosta polaže na vizuelnost i dizajn, treba li suditi knjizi po koricama?
Netko je rekao vrlo pametnu stvar na tu temu: Ako ne možeš suditi knjizi po koricama dizajn je loš.
U jednom intervjuu iz 2015. godine izjavili ste da srpskom dizajnu nedostaje korišćenje ćirilice. Dve godine kasnije broj natpisa, plakata i proizvoda koji koriste ćirilicu toliko je porastao da se na korišćenje ćirilice u takve svrhe ponekad gleda i kao na odraz i hir „hipstera”. Kakvo je Vaše viđenje hipsterske kulture koja je, nesumnjivo, uticala na određene promene u sferi dizajna?
Ja sam zapravo rekao da srpskom dizajnu nedostaje dobra ćirilica – dizajn pisma i slova. Uglavnom se koriste prerađena ruska slova koja nemaju sve srpske znakove. Meni je uvek bilo fascinantno da se ljudi busaju ćirilica! ćirilica! a da nitko pritom ne želi uložiti u dizajn ćirilice. Protiv korišćenja ćirlice nemam ništa, dapače, mislim da je to izvrsno. Ona je dio vaše kulture i folklora. Imam samo protiv nametanja jednog ili drugog, kad je to po zadatku. Zato nisam mogao vjerovati kada je zakonom ćirilica proglašena za (jedino) zvanično pismo. Zemlja koja ima jedan jezik i dva pisma odluči da jedno odbaci – to je nevjerovatno.
A hipsteri, znate, pola Bruklina sada izgleda kao da su drvosječe ili kao da su izašli iz one epizode Monti Pajtona My father was a lumberjack. U međuvremenu, u Bruklinu ne postoji tri i po drveta, samo je pitanje da li ne postoje jer su ih te drvosječe sve posjekli. I njihov dizajn izgleda kao nešto izrezbareno u drvetu i onda otisnuto. Taj dizajn je odgovor na kompjutere i previše pročišćene oblike. Oni namerno rade poluamaterski. Puno je lakše tako raditi nego čist i profesionalni dizajn. Lenjost je stvorila trend. Ali postoje i dizajneri koji rade rukom a ne rade amaterski, na primer dizajnerka Luiza Fili.
Da li se još uvek bavite stripom?
Ne, ja samo kupujem originalne crteže stripova koje sam čitao kao mali. Ja se zezam da skupljam mrvice svoje mladosti na taj način. Imam neke od stripova iz šezdesetih koji su izlazili u Plavom vjesniku, imam i Mirka i Slavka. A jedan od omiljenih stripova mi je Modesti Blejz, feministkinja, heroj, Wonder Woman nije ništa uspored s njom. U to vreme niste mogli biti pristojan mladi čovjek a da se ne zaljubite u nju. Ja sam se zaljubio u strip radi jedne jedine serije sličica. Ona je u liftu i ide gore da vidi tog lošeg frajera, banda je čeka. Lift ima ogledala, iza kojih je kamera. Kroz kameru je posmatraju ti loši momci i veli jedan – Mi ćemo imati problem sa njom. – Zašto? – veli drugi. – Već je dvije minute u liftu i nije se u ogledalo pogledala.
Koji je slavni umetnik iz prošlosti ukrao Vaše ideje? (I da li mu opraštate?)
Iz bliske proslosti Mirko Ilić. Sve mi je uzeo, ali oprostio sam mu.
Iz dalje prošlosti volim razne ljude iz raznih perioda i zahvalan sam na onome što su uradili i ostavili jer na njihovim ramenima ja stojim. Ne znam koga bih mogao pomenuti olako a da ne uvrijedim puno drugih. Volim Rodčenka, Lisickog, ruske konstuktiviste. Ja tu ljubav pokazujem po tome što skupljam njihova dela. Na jednoj izložbi ruske avangarde primetio sam da je izloženo drugo izdanje jedne od knjiga jer je u prvom uskličnik bio pravougaon a onda su od sledećeg izdanja koristili polomljeni – kustosi to nisu znali.
Ako bi se Menhetn sveo na znak, koji bi to znak bio?
Definitivno I love NY Miltona Glejzera.
A Beograd?
Mislim da je to pitanje za Beograđane. Treba uloviti dušu grada i to mora uraditi netko od tamo.
Da li imate savet za mlade dizajnere?
Primetio sam da je kukanje u vašoj zemlji glavni nacionalni sport. Nogomet, pa kukanje. Za neke od svojih crteža imao sam savršene ispričnice zašto da ih ne uradim – slabo svjetlo, loš materijal, bolje društvo, ali sam ih ipak uradio. Kada je netko mlad i već nalazi razloge za kukanje onda bi odmah trebalo da pronađe nešto drugo. Strast i ljubav prema onome što radiš prevazilaze i novac i sve ostalo. A ljubav se oseti u radu. Ako se netko potrudio oko svog izgleda, zašto onda nije isti trud uložio i u izgled svog rada?
Poslednje pitanje, koje postavljamo svim sagovornicima – da li možete čitaocima KUŠ!-a da preporučite knjigu, film, predstavu, muzičko i umetničko delo, kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Film – Andrej Rubljov. Nije ga lako gledati ali ga vrijedi pogledati.
I muzičar – Brajan Ino (Brian Eno) u svim svojim fazama. Kada sebe ulovite da u glavi pjevušite Brajana Inoa onda ste nešto naučili o muzici.
intervju vodila: Jovana Nikolić
