Naš martovski sagovornik je Miloš Živković, autor nedavno objavljenog romana Košmarnik i jedan od osnivača i učesnika književnog društva Orfisti i Jutjub kanala Bookvalisti. Sa Milošem smo pričali o vezama slike i teksta, bogatstvu i bremenu književne tradicije, popularizaciji književnosti, nauke i književne kritike, košmarima, snovima, emotikonima, Aleksandru Velikom i mnogim drugim temama.
Prošle godine iz štampe je izašao tvoj roman prvenac Košmarnik, neobičnog ritma i strukture, ispunjen jezičkim poigravanjima i neobičnim stilskim i vizuelnim rešenjima. Ispričaj nam ukratko kako je i koliko dugo tekao proces nastanka ovog dela i da li je rukopis u nekom trenutku iznenadio i samog autora?
Najpre, hvala ti na pozivu na ovaj razgovor. Proces je trajao dugo, kao studentu književnosti ponekad mi je bilo teško da se oslobodim straha od tradicije i velikih imena. Lična tragedija koju sam doživeo posle očeve smrti poslužila mi je kao inspiracija, nakon nje sam došao do teme koja se udružila sa mojom potragom za dobrom formom i tada sam počeo da pišem Košmarnik, iako sam i ranije zapisivao snove.
Knjiga me je više puta iznenadila. Shvatio sam da dosta vizuelno razmišljam i da povezujem ono što sanjam i ono što pišem. Kada sam kasnije čitao zapisane snove, iznova su mi se javljale snažne slike u mislima zbog čega sam u tekst morao da uključim i crteže i emotikone jer sam na taj način mislio. Knjiga me je iznenadila i zato što je sve više rasla i formalno se sve više usložnjavala, pa sam u rad uključio i drugaricu Sanju koja je slikala ono o čemu sam pisao. Najveće iznenađenje je ipak stiglo kada sam počeo da sarađujem sa Mašom, mojom dragom urednicom koja je prva shvatila da se rukopis iz zbirke priča pretvara u roman.
Rad na knjizi je trajao oko četiri godine – tri godine mog samostalnog rada uz konsultacije sa kolegama i jedna godina tokom koje sam sarađivao sa Mašom.
Već u samom naslovu romana primećujemo i mešavinu naša dva pisma, ćirilice i latinice. Da li je to vizuelni eksperiment, simbolički, ili je u pitanju nešto treće?
Hvala ti što si otvorila put različitim interpretacijama. Uradio sam to jer sam želeo da pišem onako kako osećam, kako mislim i kako primenjujem jezik. Mislim da treba više da pišemo onako kako živimo i kako osećamo, a to donosi stalno mešanje ćirilice i latinice. Meni je ono značajno i na ličnom i porodičnom nivou, osetio sam da neke stvari prate zaobljenije ćirilične oblike – porodična istorija je meni ćirilična, a svet koji živimo spolja, svet oko nas je više latiničan. Mi živimo u prostoru u kojem se dva pisma stalno mešaju i njima neprestano govorimo različite stvari, na primer, na dokumetima se nekad potpišemo na latinici, a onda na ćirilici napišemo spisak za prodavnicu, ili obrnuto. To jeste grafička, ali i emotivna i značenjska promena koju iznova ponavljamo, ali na koju retko obraćamo pažnju.
Hteo sam time i da začudim, iznenadim, da tekst deluje pomalo strašno i stvori čitaocu kurcšlus u glavi.
Roman je ispunjen referencama na različite slojeve literarne prošlosti – od citata poznatih književnika do pesama tvog oca koje su se našle u „kredencu” Košmarnika. U kojoj meri je književno nasleđe važno za razumevanje tvog romana, a u kojoj je važno tebi kao stvaraocu?
Lepo mi je što si mog oca uključila u vezu sa literarnim nasleđem, što si povezala lično i opšte. Mi smo na neki način ovu knjigu zajedno pripremali čitavog mog života, on je bio taj koji mi je preporučio prve knjige koje bi trebalo da pročitam.
Kao student književnosti mogu da kažem da nasleđe jeste jedno veliko bogatstvo koje stalno nosiš na ramenima, ali ponekad može i da te guši zbog čega moraš malo i da ga spustiš kada osećaš da „nisi dovoljno dobar” i da ne možeš da progovoriš svojim jezikom. Tradicija u tom smislu jeste veoma važna, ali ume i da ograničava.
Meni je tokom pisanja najvažnija bila borba sa mojim književnim ocem Miloradom Pavićem i njegovim stilom, a ono što nisam očekivao i što je došlo kao još jedno iznenađenje jeste uticaj filmske tradicije, pre svega Dejvida Linča i njegove demonske jednostavnosti. Linč mi je pokazao da sve oko nas može da zastraši, začudi, da je sve onirično i košmarno i da je u isto vreme tu, sada sa nama i da je realno.
Rukopis je ispunjen tvojim i crtežima, tj. ilustracijama Sanje Marinković Krstić. Kakva je uloga slike u tvom tekstu i da li je književnost budućnosti, usled preopterećenosti vizuelnim sadržajem našeg vremena, „osuđena” na ponovnu saradnju sa slikom?
Slike su došle iz snova i pokušaja da se san opiše i prenese, a snovi su češće vizuelni nego verbalni. U tom pokušaju osetio sam nemoć jezika i morao sam da pribegnem crtežima. Na taj način sam hteo da prikažem prirodu sna, ali i prirodu reči koje povezane sa slikom postižu jači utisak i izažavaju snažnije emocije.
U romanu ćete primetiti dve vrste crteža – oni koji su neveštiji su moji, a oni lepši i dublji su Sanjini. Sanju, sa kojom sam izuzetno lepo sarađivao, uključio sam u proces stvaranja knjige da bi izrazila pogled na svet jedne slikarke jer, osim mog oca, koji je glavni lik romana, druga junakinja u središtu priče je slikarka.
Mislim da je budućnost teksta neumitno povezana sa slikom jer živimo u prevashodno vizuelnom dobu. Reč i tekst su povezani sa slikom na mnogim nivoima, od mimova, koje ja obožavam, do ozbiljnijih eksperimenata koji ih kombinuju. Ujedno to je i način na koji mislimo.
Košmarnik je ove godine ušao u širi izbor za NIN-ovu nagradu. Kao neko ko godinama pažljivo prati dodeljivanje ove nagrade, da li si očekivao da će se tvoja knjiga naći među kandidatima?
Odgovoriću na ovo pitanje poslovicom – miš uz pušku, miš niz pušku!
Pišeš i kratku prozu, a većina tvojih tekstova mogla je da se čuje na nekom od skupova književnog društva Orfisti, čiji si jedan od osnivača i članova. Koliko je učešće na skupovima Orfista, čitanje pred publikom i međusobno komentarisanje radova uticalo na tebe kao pisca?
Uticalo je beskrajno, prošao sam jedno tri reinkarnacije sebe, menjanje košuljica, ateriranje i sudare dok sam slušao kritike svog rada. Orfisti su me naučili da posmatram tekst kao formu, kao nešto na čemu se mora i treba raditi. U isto vreme pokušali su da utiču i na smanjenje sujete kod svakog od nas. Onisu moj zavičaj, i emotivni i književni. Neke od najlepših stvari koje su mi se dogodile u životu su počele sa Orfistima, iz njih su nastali Bookvalisti, kao i izdavačka kuća Darma books. Iskoristiću priliku da pozovem vaše čitaoce da dođu na skupove Orfista, da čitaju svoje tekstove i da ih zajedno komentarišemo.
A da li je uticalo i na tebe kao kritičara?
Da, odnos prema tekstu došao je sa Orfistima jer se na našim skupovima iznova vežba, uvek si u ringu, uvek sparinguješ sa nekim, naučen si da zumiraš delo kao da prilaziš slici na kojoj detalje vidiš samo sa trideset centimetara, a onda se udaljiš na jedan metar i vidiš nešto drugo, na dva metra nešto treće… Orfisti su me naučili svim mogućnostima perspektive i pluralističkom pristupu književnom delu više nego bilo šta drugo.
Kao što smo pomenuli, NIN-ova nagrada, ali i ostale aktuelne teme iz sveta književnosti, prolaze kroz oštro pero kritike tvog kolege Ivana Isailovića i tebe na Jutjub kanalu Bookvalisti. Koliko dugo postoji vaš kanal i kako je nastala ideja da se on pokrene?
Kao što sam pomenuo, Bookvalisti su nastali iz Orfista gde smo se Ivan i ja upoznali i postali prijatelji. Često smo razgovarali o tome da bismo voleli da napravimo nešto naše, nešto novo i 2018. smo počeli da snimamo Bookvaliste. Pre toga je postojao podkast Orfisting u kojem su učestvovali (osim Ivana) i Stefan Gašić i Miloš Pistolić. Oni su u Orfistingu govorili o raznolikim kulturnim pojavama, ali je Ivan shvatio da bi želeo da se posveti samo književnosti. Obojica smo želeli da na drugačiji način pričamo o književnosti, neposrednije, žargonskim jezikom, i uz lepršaviji i slobodniji pristup da podelimo sa ljudima šta čitamo, šta nam se sviđa, ili pak šta nam se ne sviđa. Tako su nastali Bookvalisti i drago mi je što još trajemo, a čak smo i pretrajali moja očekivanja.
Nauka i umetnost su u svetu odavno izašle iz okvira tradicionalnih oblika komunikacije sa nenaučnom zajednicom, pogotovu kada je u pitanju prenošenje znanja i njihova popularizacija. Da li ih književna kritika prati, tj. da li ih prati dovoljno brzo?
Književnu kritiku imamo i dalje na radiju, na televiziji, imamo je i u papirnom obliku, sve više je i na internetu, ali mislim da bi je trebalo još više ubrzati i prilagoditi savremenom svetu. Često nailazimo na površnije pristupe književnosti koji više služe tržištu, da se nešto nahvali i proda. Mislim da pravu književnu kritiku, taj precizniji, laserski pogled na delo, treba da ubrzamo i osavremenimo, ali da ga ne učinimo ni banalnim niti prekomplikovanim. Trebalo bi da sve dobre ideje koje tradicionalna kritika nosi udomimo u jednoj novoj formi. Jutjub je dobro mesto za to, fali nam još malo vežbe lakonskog izražavanja, da se sa manje reči iznese ozbiljna analiza.
U kakvom su odnosu na primer, bookstagram zajednica koja se bavi književnošću na površniji način i književna kritika kakvu učite na fakultetu? Da li vam ona više pomaže ili odmaže?
To nije književna kritika, ali mislim da definitivno više pomaže jer doprinosti popularizaciji književnosti. Problem je samo kada takva vrsta reklame isuviše bude zavisna od izdavačkih kuća i nije proizvod ljubavi prema književnosti nego isključivo tržišta. Ali mnogi ljudi to rade iz ljubavi, što ja zaista podržavam, oni na taj način dele sa nama svoju strast prema određenim delima. Uvek sam za to da ljudi čitaju, ne smatram da treba čitati samo visoku književnost, a volim i da vidim lepo sređenu sliku sa kafom i knjigom. Nisam elitista po tom pitanju.
Kao mlad stručnjak, gde uviđaš neiskorišćene potencijale i prostore popularizacije književnosti putem modernih medija i društvenih mreža? Da li je i zbog čega važno održavati korak sa modernim načinima komunikacije i u kojoj im se meri književnost može prilagoditi bez padanja u tirivijalnost i gubljenja naučnog kredibiliteta?
Teško je postići pravu ravnotežu, ali mislim da niko u budućnosti neće hteti ni da studira književnost ako mi ne budemo uspeli da je približimo i prikažemo kao nešto što je brže, i prihvatljivije mlađim generacijama čiji su raspon pažnje i način komunikacije drugačiji. Trebalo bi „izvesti književnost na ulicu”, približiti je studentima, ne plašiti se popularizacije po svaku cenu, jer ako je se budemo plašili, ostaćemo bez književnosti. Jedna od lepših stvari koje sam video na našoj Katedri za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima je pravljenje instagram profila na kojem alumniji govore o svojoj struci. I Bookvalisti su isto to, jedan pokušaj da oživimo stvar, da ne budemo dosadni, da ne smaramo. U tom prostoru između tržišta i akademije, koja je ponekad isuviše konzervativna, možemo da komuniciramo sa studentima i čitaocima na način koji je živ, kreativan, buntovan, emotivno važan.
Pored pisanja i angažovanja u Orfistima i Bookvalistima, odakle ćeš većini naših čitalaca biti poznat, baviš se i naučnim radom kao istraživač saradnik na Institutu za književnost i umetnost. Čini mi se da je manjem broju ljudi jasno šta rad na institutu podrazumeva, pa da li bi mogao da nam opišeš kako otprilike izgleda posao jednog istraživača saradnika u oblasti književnosti?
Institut za književnost i umetnost je institucija koja na različite načine pristupa književnosti. Podrazumeva nekolicinu odeljenja posvećenih njenim rukavcima i ograncima, folkloristici, književnoj teoriji i kritici, literarnoj periodici, analizi komparativne književnosti, nacionalne književnosti… Literaturi se na njemu pristupa iz razlicitih uglova, a proizvod rada, tj. posao istraživača jeste pisanje naučnih radova i učešće na naučnim skupovima koje organizuju Institut i druge organizacije u zemlji ili inostranstvu. Suštinu Instituta ja vidim u dubljenju savremenih tendencija u kritici i teoriji, istraživanju i pokušajima da se klasična dela njima ponovo ožive.
Šta je u naučnom radu tvoja uža oblast istraživanja?
Ja sam u stvari putnik kroz vreme jer se bavim Srpskom Aleksandridom, analizom srpskoslovenske verzije srednjovekovnog romana o Aleksandru i njenim poređenjem sa drugim varijantama tog dela. U nekima od njih Aleksandar Veliki leti, u nekima ide u morske dubine, razmišlja da postane hrišćanin ili da se ubije… Aleksandar tu izgleda kao neki od Vorholovih modela – uvek isti ali pomalo drugačiji, druge boje, a ja istražujem kako se tekst o njemu menjao kroz vreme, na koje načine i zbog čega.
Napravi nam jednu malu, sasvim subjektivnu, listu preporuka za čitanje za mesec mart.
Mislim da će vam ovaj mesec kvalitetno, kao i meni popuniti novi roman Bookvalistima omiljenog Džonatana Frenzena – Raskršće. A da obratimo pažnju i na književno podzemlje – u martu se radujem izlasku i anarhističke zbirke Garmonbozija Stefana Vudemna Gašića u samizdatu.
Pomalo vezano uz prethodno je i naše standardo poslednje pitanje u intervjuima: možeš li čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš film/predstavu/muzičku numeru/ umetničko delo kojima smatraš da bi trebalo posvetiti pažnju?
Evo ponečega, serija – četvrta sezona krimi drame The Sinner, video-igra – Disco Elysium i muzika: album Black Hill & Silent Island – Tales of the night forest.
mart, 2022.
