Naš martovski sagovornik je Milorad Ignjatović, arheolog Muzeja grada Beograda i dugo godina jedan od istraživača Vinče. Porazgovarali smo o drevnim Vinčancima i njihovim komarcima, lokalitetima pronađenim na teritoriji Beograda, praistorijskoj umetnosti i značaju arheološkog nasleđa.
Vinčanska kultura i lokalitet Belo brdo u blizini Beograda su teme kojima se bavite već dugi niz godina. Šta je ono osnovno i najvažnije što bismo morali da znamo kada je u pitanju Vinča?
Neolitski Vinčanci se pojavljuju oko 5200. godine pre nove ere, a to je vreme kada je čovek odlučio da živi na jednom mestu i, baveći se poljoprivredom, obezbedi svoju egzistenciju. Jedno od najvažnijih nalazišta iz tog vremena nalazi se u Vinči kod Beograda. Ono što je značajno za dalji razvoj Evrope uopšte je činjenica da je takav način života i privrede pratio veliki demografski bum – odjednom je bilo više ljudi nego ranije. Posmatrajući starije kulture, Vinčanci su se mnogo toga odrekli. Pažljivo su birali životinje koje će jesti, i dalje su sakupljali plodove, organizovali su se kako bi izgradili i kasnije održavali veliki rov sa palisadama koji je štitio naselje. Procene su da je za gradnju rova bilo potrebno trideset ljudi koji bi, radeći dvanaest sati, dnevno kopali preko sto dvadeset dana, a gde je tu još i vreme za krčenje šume, prenošenje stabala, obezbeđivanje namirnica i pripremu hrane. Veliki trud je ulagan u stvaranje i očuvanje naselja, a po pojedinim mišljenjima razlog za sva ova odricanja verovatno je bila empatija, odnosno ljubav prema porodici i bližnjima.
Da li se nešto više zna o socijalnim odnosima u doba Vinče?
Veća uloga davana je vaspitanju i obrazovanju dece, o čemu svedoči veliki broj pronađenih igračaka, minijaturnih posuda na kojima se nalaze otisci prstiju dece uzrasta 12–14 godina. Pretpostavljamo da su deca do tada i ostajala u porodici, što se smatra dugim odrastanjem. Nakon toga su verovatno stupala u brak i zasnivala svoje porodice. Zanimljivo je to da ne možemo reći da je u pitanju bio matrijarhat ili patrijarhat, podjednaki broj žena i muškaraca napuštao je svoje domove i prelazio u kuće svojih supružnika. Pol očigledno nije bio presudan.
Kako je izgledalo tipično naselje u Vinči?
Naselje u Vinči bilo je utvrđeno, unutar njega su postojale dve ulice uz koje su formirani nizovi gusto zbijenih pravougaonih kuća; takva urbanizacija održala se od osnivanja sve do kraja trajanja naselja, gotovo hiljadu godina. Nesumnjivo je za podizanje takvog naselja bila potrebna svest o zajedništvu i socijani rad. Stanovnici tog naselja su, načinom gradnje sukcesivnih naselja, ostavili brojne tragove o svom životu.
Da li možemo reći da su ljudi koji su živeli u ovim naseljima imali razvijen osećaj za estetiku, tj. umetnost i na kojim je predmetima to najvidljivije?
Umetničke težnje Vinčanaca najbolje ilustruju vinčanske figurine. Iako rađene u strogim kanonima, na njima se pojavljuju krajnje individualne karakteristike. Posetioci bez daha posmatraju čuvenu figurinu Vidovdanku jer su svesni sa kolikom je pažnjom i divljenjem prema ženskoj figuri to delo napravljeno. Nažalost, mi ne znamo da li je ona i za Vinčance bila umetničko delo ili ritualni predmet. Možda je bila namenjena svakodnevnoj upotrebi, a možda čak i edukaciji zajednice, što možemo zamisliti kao današnje lutkarsko pozorište.
I pronađeno posuđe i oruđe svedoče o pažljivoj izradi. Ovi predmeti bili su glačani, ornamentisani i veoma fino obrađivani. Ako zamislimo da su se ti predmeti koristili u polumraku vinčanske kuće i da je tu vrhunsku obradu mogao da primeti samo onaj ko je držao te predmete u ruci, onda zaključujemo da je ta ,,primenjena” umetnost, zapravo, proistekla iz potrebe Vinčanaca za lepim.
Koji se još delovi današnjeg Beograda mogu pohvaliti nalazištima iz doba praistorije i antike?
Teritorija današnjeg Beograda je prebogata arheološkim nasleđem. Istraživači su za sada pronašli preko sto arheoloških lokaliteta samo iz neolitskog perioda. Pored Vinče i Beogradske tvrđave, tu su još neolitski lokaliteti na Banjici i u Stublinama. Za nauku je vrlo značajan i keltski lokalitet na Karaburmi. Čitav centar Beograda je veliki antički lokalitet Singidunum: ostaci termi ispred Filozofskog fakulteta i tržnog centra Rajićeva, u prolazu kod instituta Servantes, zatim ostaci u garaži kod Pionirskog parka, brojni antički spomenici na Kalemegdanu… Moglo bi ih biti i mnogo više, ali ni postojeći još uvek nisu dobro mapirani, niti upotrebljeni kao kulturni potencijal, što je posebno upadljivo na slučaju Vinče.
Da li domaće stanovništvo oseća Vinčansku kulturu kao deo baštine svoje zemlje?
Ne samo stanovništvo, već i država Vinču smatra nacionalnom baštinom. Država je najviše ulagala u istraživanja počev od vremena Miloja Vasića, arheologa koji je Vinču počeo da istražuje još 1908. godine. Lokalna zajednica i žitelji arheološkog nalazišta svesni su veličine tog dobra, ali od njega očekuju dobit. Kao glavnog krivca za trenutno loše stanje na lokalitetu, nažalost, vide Muzej, koji pak godinama ukazuje na probleme Vinče, klizište, neplansku izgradnju i nepoštovanje zakona.
Istina je da je Muzej upravo taj koji otvara nove perspektive današnjim žiteljima lokaliteta. Nova muzeologija definisala je koncept ekomuzeja, koji nudi stvaranje specifičnog lokalnog identiteta i osećaj posebnosti, ali isto tako pruža mogućnost i da se proizvodima i uslugama u kulturi uključi u brend Vinče. Moguće je iskoristiti lokalnu tradiciju proizvodnje hrane dugu sedam hiljada godina, kroz ekološku proizvodnju uticati na kvalitet vode, zemljišta i uopšte životnog okruženja, razviti nove komercijalne sadržaje povezane sa nasleđem, povećati turističke kapacitete… To nije fikcija jer danas, na primer, u Bugarskoj postoje hosteli izgledom inspirisani neolitskom arhitekturom, sa jednokrevetnom i dve dvokrevetne sobe, a u Francuskoj je jedan motel, koji u dvorištu ima neolitsku kuću, dostigao veoma visoku cenu na tržištu – dva miliona evra. Praistorijsko nasleđe dobija i realnu, novčanu vrednost kakvu imaju antičke skulpture, umetničke slike ili pak dela primenjene umetnosti.
U slučaju Vinče, na pravom smo putu jer će država doneti najvažniji dokument za njenu budućnost: Plan područja posebne namene arheološkog nalazišta Belo brdo.
Ponosimo se činjenicom da je na teritoriji današnje Srbije rođeno sedamnaest rimskih careva, ali retko ko bi mogao da nabroji više od trojice njih. Šta je to što bi naučnici trebalo da urade kako se u bujici popularizacije određenih lokaliteta, ličnosti ili perioda ne bi izgubila veza sa činjenicama i otkrićima nauke?
To što su oni sa teritorije današnje Srbije, ne mora da znači da moramo sve poimence da ih znamo. Umesto toga, treba da prihvatimo činjenicu da je prostor Balkana u doba antike imao centralnu ulogu u društvenim tokovima. Veoma slikovit primer je rimski imperator Jovijan, rodom iz okoline Singidunuma, koji je uzdignut do božanskih visina i verovatno najpoznatiji Beograđanin, ali njegova kratkotrajna vladavina koštala je tadašnju Imperiju previše ako uzmemo u obzir izgubljene teritorije. Doduše, ni trenutak nije bio najbolji, jer je stupio na presto u sred rata sa Persijom.
Trebalo bi da prihvatimo stav arheologa/antropologa koji analiziraju i prepoznaju uzroke koji su doveli do tog centralnog i veoma važnog položaja Balkana, kao i njegove posledice. Iskustva iz prošlosti, posmatrana sa distance, mogu nam biti od velike pomoći. Ona savremenom društvu ukazuju način na koji će neku „modernu” krizu ili situaciju lakše prevazići jer pokazuju kako je svoje potrebe i probleme rešavao neko pre nas.
Šta biste savetovali čoveku koji bi imao priliku da putuje kroz vreme i nađe se u Vinči, u petom milenijumu pre nove ere?
Taj putnik svakako mora da bude svestan da bi se našao u jednom veoma drugačijem okruženju od današnjeg i da mu savremena znanja možda ne bi bila od velike koristi. Zanimljivo je da su Vinčanci morali imati, kao i mi, problem sa komarcima. Pre svega zahvaljujući forenzičkim metodama istraživanja, pronašli smo dokaze da su se Vinčanci premazivali cinabaritom – oksidom gvožđa crvene boje čija se velika izvorišta nalaze na Avali, a smatra se da je eksploatacija ovog minerala za neolitske Vinčance imala veliki ekonomski značaj. Moguće je da se ovaj mineral eksploatisao iz medicinskih razloga jer je cinabarit blagi antiseptik koji pomaže upravo pri ubodima komaraca. Verovatno su Vinčanci znali ono što je nama ponovo otkrila moderna medicina. Upravo je u tome caka, jer pitanje je da li arheolozi otkrivaju nešto novo ili staro.
Putniku bih svakako savetovao da sa sobom ponese Autan.
A putniku u doba rimskog Singidunuma?
Da sa sobom uvek nosi svoj par kockica i svakako bih mu poželeo puno sreće.
Koliko nam je arheologija primenljiva i potrebna u svakodnevnom životu?
Prema arheologiji imam elitistički pristup, koji je u velikoj suprotnosti sa, inače, levom orijentacijom.
Zakoni nam garantuju da je arheološko nasleđe neobnovljivi resurs, da ga treba negovati i čuvati. Uloga arheologa, između ostalih i u muzejima, jeste da vrednuje nasleđe, da te vrednosti predstavi publici i da je nauči. Onaj ko ne želi znanja o prošlosti, na volju mu, ali nasleđa mora da bude. Bez obzira na interesovanja, ljudi danas moraju da prihvate da se arheološko nasleđe ne samo ne sme svesno uništavati, ono se ne sme ni zanemariti, niti dozvoliti njegovo propadanje.
Koliko je srpska arheologija napredovala od vremena njenih osnivača, Mihaila Valtrovića, Miloja Vasića i Dragoslava Srejovića? U kojoj meri se kod nas primenjuju savremeni metodi i pristupi prilikom istraživanja i koriste li se savremene mere zaštite lokaliteta/artefakata u muzeju?
Pre svega, savremena arheologija, pogotovo u Srbiji, metodološki je značajno napredovala.
Na Vinči se podaci sakupljaju gotovo forenzičkim metodama, prepoznaju se i definišu konteksti nalaza na osnovu čega se rekonstruiše prošlost svakog predmeta ili grupe predmeta, koji se prenose na znanja o životu gotovo svakog pojedinca. Mi danas znamo u kakvom je okruženju to ogromno naselje izrastalo tokom svojih hiljadu godina trajanja, kakve su ih šume okruživale, kako su krotili moćni Dunav, kako su se hranili, šta su lovili ili sakupljali u prirodi, šta uzgajali… Znamo i šta su gajili najstariji farmeri Evrope, ali još uvek traje polemika kakva su tačno jela spremali od tih namirnica.
Šta vas najviše privlači prilikom otkrivanja novih predmeta, objekata ili nalazišta?
Ja baš volim da tražim arheološka nalazišta, čak sam realizovao projekat koji je imao ideju da istraži koliko bliski mogu da budu čovek i priroda. Arheološka nalazišta tražio sam na prostoru Pančevačkog rita, u slengu poznatijem kao Čačača: Ovča, Borča, Krnjača, koji je danas velika oranica, a nekada je bilo ogromno ušće, čuvena beogradska konfluenza. Došao sam do zaključaka da je, još od neolita, ljudska tendencija da ukroti, odnosno izgradi prostor. Takođe, ustanovljeno je da ova zona ima veliki potencijal za ispitivanja teorije Velikih klimatskih promena u prošlosti, na koju arheologija polaže sve više pažnje pri objašnjavanju prisustva i odsustva ljudi na određenom prostoru u određenom periodu.
Malim iskopavanjima otkrili smo ostatke skromne kolibe iz antičkih vremena, (2–3. vek) u kojoj se u plitkoj šerpi sa poklopcem kuvala kaša. Sakupljeni ostaci otkrivaju nam da je prostor oko njihovog naselja uglavnom okružen travnatim površinama koje su služile kao pašnjaci za manje stado stoke, a postojali su i manji suvi i ocediti prostori na kojima su se uzgajale žitarice, inače karakteristične i na daleko većim nalazištima kao što je, na primer, Gamzigrad. Moj zaključak je da bi se moglo raditi čak i o kolibi roba, s obzirom na uređenje Imperije.
Meni su priče iz prošlosti zanimljive, volim da razmišljam na temu čoveka i drago mi je kada imam sagovornike.
U jednom intervjuu ste pomenuli takozvani „svadbeni set” pronađen u Belom brdu. Da li možete našim čitaocima da ispričate o čemu je reč i zašto je taj predmet poseban i značajan?
,,Svadbeni set” je pronađen 2006. godine, u jednoj kući koja je dosta drugačija od ostalih. Sastoji se od tri posude – jednog malog lonca, šolje i zdele čiji je obod ukrašen stilizovanim ljudskim glavama, tzv. protomama. Protome su postavljene u parovima, a izdvajaju se one sa rogovima, koji naglašavaju muški princip i one bez rogova – ženski princip. Ergonomija posude je takva da iz zdelice možete da pijete jedino između muškog i ženskog principa. To asocira na ritual ispijanja tečnosti koji se odvijao između muškarca i žene i u poređenju sa savremenim običajima volimo da kažemo da se radi o svadbenom ritualu. U istoj prostoriji pronađeno je i dosta divljih jabuka od kojih se verovatno pravila neka vrsta alkoholnog pića. S obzirom na to da je šoljom bilo moguće osam puta zahvatiti napitak, odnosno osam puta napuniti zdelu, može se pretpostaviti da je napitak bio nuđen i zvanicama ili je u ritualu učesvovalo više parova.
Poslednje pitanje, koje postavljamo svim sagovornicima – da li možete čitaocima KUŠ!-a da preporučite knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Poslovi gospodina Julija Cezara, Bertold Breht.
Japanski film Thermae Romae, priča je dobra, a zanimljivo mi je bilo što Rimljani govore japanski. Tražio sam dalje i zaključio da u samo jednom filmu u vezi sa rimskom tematikom glumci govore na latinskom, to je: Imperator, Emperor, doktorski rad Konrada Leckog (Konrad Łęcki).
Uvek sam naklonjeniji domaćim umetnicima nego stranim, čak i kada su u pitanju velikani. Više mi se sviđa muzika Jarbola, nego bilo kog stranog benda. Obožavam stripove Alekse Gajića, slike Saše Stojanovića, a svakom bih preporučio da pogleda predstavu Buđenje proleća u Beogradskom dramskom pozorištu.
intervju vodile: Jovana Nikolić i Ana Samardžić
