U maju smo imali sreću da porazgovaramo sa Milicom Gojković, pozorišnom i televizijskom glumicom. Čak smo i otkrili nešto što nas je dugo kopkalo, a u vezi je sa „cvrčanjem” mobilnih telefona za vreme predstave. Šta nam je na tu i mnoge druge teme ispričala Milica, saznajte iz ovog intervjua.
Koje tekstove ste spremali za prijemni na Akademiji i kako ste odabrali baš njih?
Prijemni ispit sam polagala i pala tri puta na Fakultetu dramskih umetnosti i hvala svim profesorima na tome, jer se ispostavilo da me je „četvrta sreća” dovela pred vrata učionice Nebojše Dugalića, gde sam se zadržala naredne četiri godine. Od tih silnih tekstova koje izgovarate suvog grla dok drhtite, sećam se Pigmaliona Džordža Bernarda Šoa, Molijerovog Don Žuana, Smrtonosne motoristike Ace Popovića, od poezije sećam se samo Gvendolina Bruksa Kad zaboraviš nedelju. To su bili tekstovi koji su me u tom trenutku uzbuđivali, u kojima sam pronalazila nešto što me se ticalo, nikakva dalja objašnjenja mi tada nisu bila potrebna.
Pošto ste završili fakultet, da li je bilo lakše ili teže deliti scenu/ekran sa svojim nekadašnjim profesorima Nebojšom Dugalićem i Hanom Selimović? (u Paliluskom romanu, Besi itd. )
Sa profesorom, na moju veliku žalost, nisam još uvek imala prilike da delim kadar ili scenu, samo smo radili na istim serijama, ali ga nestrpljivo čekam i radujem mu se. Sa Hanom je to bilo u seriji Besa i predstavi Palilulski roman i bilo je na obostrano zadovoljstvo.
Imala sam sreću, i imam je još uvek, da učim od najboljih među nama. Oni su bili dovoljno strpljivi, istrajni, pažljivo su osluškivali svakog od nas, pratili naš rad i razvoj i usmeravali dalje. Već na samom početku studija postavili su jake temelje na kojima i dalje stojim. Radili zajedno ili ne, znam da su u svakom trenutku tu za mene, kao prijatelji i kao kolege.
Često tumačite uloge socijalno ugroženih osoba (Pod žrvnjem ili npr. Ujka Vanja, Paliluski roman – siromašne žene; Vrat od stakla, Mesec dana na selu – devojke koje odrastaju bez prave podrške roditelja/staratelja; Senke nad Balkanom, Kazimir i Karolina – prostitutke itd.). Da li smatrate da je veliki broj takvih uloga odraz stanja u društvu ili ste možda isprofilisani kao neko ko ume da verodostojno dočara likove sa društvenih margina? Da li je možda nešto treće u pitanju?
Tekstovi gorepomenuti pisani su u rasponu od nekoliko vekova. Počev od Čehova, oni su dokaz da se u društvu malo šta promenilo i zato su svevremeni i ostaće takvi. Pitanja koja čovek sebi postavlja su kroz vekove ostala ista, čini mi se. Jedno od njih je: kako opstati u ljudskom smislu? Vapimo za osećajem smisla i slobode, ta glad je prirodna, a kako je utoliti, kako doći do bilo kakvog smislenog odgovora kada te borba za elementarnom egzistencijom nadjača. Oduvek su me privlačili likovi sa margine, skrajnuti, zaboravljeni, ugušeni, nepodobni, nepotrebi ljudi… Kako jedno društvo uopšte dozvoli tako strašnu stvar. Ja imam duboku potrebu da te ljude razumem, da dokučim uzrok njihove takve nesreće i načine na koji opstaju u društvu koje ih je poput kamena samlelo. Ali i u tom stanju bezizlaza, svaki od ovih likova odiše i verom, žudnjom za boljim životom, za slobodom. Da li su oni našli mene ili ja njih, nije ni važno, divno mi je dok se na sceni srećemo.
U kom pozorišnom komadu i koju konkretnu ulogu biste želili da glumite, ali još uvek niste imali prilike? I zašto baš taj komad, tj. uloga?
Uvek kažem da priželjkujem sve one velike i važne uloge, ali za mene važne, koje će mi doći upravo onda kada za njih budem spremna, koje će me inspirisati i motivisati da pokušam nešto drugačije. Ne smatram da mi svaka uloga pripada, zato ih strpljivo čekam i pažljivo biram.
Neke od Vaših najzapaženijih uloga su u predstavama Egona Savina (Ujka Vanja, Devedesete, Pod žrvnjem ). Da li je lako raditi s njim ili su visoki rezultati posledica velike žrtve u radu, s obizirom na to da ste jednom za njega izjavili kako je „u svojoj nestrpljivosti i nemilosrdan… očekuje da razultat dođe odmah, a to kod glumaca ide drugačijim redosledom”?
Egon Savin je jedan od naših najvećih pozorišnih reditelja. Skroman u svoj toj veličini, uspeo je da kroz vreme ostane dosledan sebi. Jedan od retkih koji mi uliva potpuno poverenje i pruža neophodnu slobodu koja je, čini mi se, važan preduslov za bilo kakvo stvaralaštvo. Imala sam tu privilegiju da sarađujemo nekoliko puta. Dobar rezultat tih predstava došao je kao posledica podjednakog uloga, podjednake strasti usmerene ka jednom istom cilju – napraviti dobru predstavu. Rad sa njim iziskuje jednu ozbiljnu i konstantnu posvećenost, glumac mora biti otvoren da zaroni u prostore koji mu nisu poznati, on vas vrlo spretno i mudro provocira da u što kraćem roku ponudite što raznovrsnija rešenja ne bi li nadmašili sami sebe, to nije uvek lako, ali predstavlja izazov.
Pored dramskih ostvarenja, publika Vas je mogla gledati u komedijama (Hotel slobodan promet, Čovek zver i vrlina i crna komedija Strujosek). Ipak, stiče se utisak da je broj komičnih uloga daleko manji – stvar lične preferencije ili prosto splet okolnosti i ponuđenih tekstova?
Smatram da svako od nas može mnogo više od onoga što mislimo da su naši limiti, ali nam se retko dogodi prilika da to i pokažemo. Stičem utisak da nas „ukalupe” mnogo brže za samo ove ili samo one tipove uloga. Imala sam sreću da se bavim različitim žanrovima, ali su okolnosti namestile da je broj dramskih uloga do sada bio raznovrsniji.
U kojim ulogama Vas možemo skoro očekivati i gledati? Načuli smo da uskoro počinjete i sa novim snimanjem – možete li nam reći nešto više o tom projektu?
Otkrijte Vi meni, pa da se i ja radujem.
Pitanje koje volim da postavljam, a dobijam stvarno različite odgovore, jeste: da li smatrate da, ukoliko neka osoba želi biti dobar umetnik/umetnica iliti dobra glumica/glumac, mora nužno biti i dobra osoba? Naravno, uzimajući u obzir koliko je teško definisati šta su dobri umetnici, a kamoli šta čini čoveka dobrim.
Ne smatram da čovek po svojoj prirodi može biti loš, okolnosti ga na to navode, a ne usuđujem se da donosim sud ko je među nama i zašto usled slabosti ovakav ili onakav. Kada bismo učinili mali napor i posmatrali umetnika kao da ga gledamo prvi put, ostavljajući iza sebe sve njegove prethodne radove, čak i ime i prezime, raskrčili bismo put onome što treba da dopre do nas kao posmatrača u svom punom sjaju. Ono što mene zanima i za čim tragam je istina. Ako neko u meni nakon svoje igre ostavi nekakav trag, ako me nečim zapita, ako njegova istina u meni odjekne, znam da je bio vredan moje pažnje. Procena kakav je čovek, ostavljam nekom drugom. To su palanačka posla.
Smatrate li da je uopšte moguće dati koliko-toliko objektivnu ocenu kvaliteta nekog umetničkog dela? Koliko se pozorišta u praksi i obaziru na takve ocene svojih predstava?
Smatram da je problem mnogo kompleksiniji, kako pričati o kvalitetu bilo kakvog umetničkog dela u zemlji u kojoj je kultura poslednja stvar na dnevnom redu, u kojoj se tretira kao višak, a trebalo bi da znamo koliko je ona jednom društvu neophodna. Ako u nju ne ulažemo kao u sopstveno telo ne bismo li očuvali zdravlje, čovek otupi, ne uspeva da razlikuje šta je dobro a šta ne, za njega svaki sadržaj koji mu ponudite postaje „dobar”.
Usled tog žrvnja koji nas sve melje odlučila sam da napravim svoj mikrokosmos i trudim se da se unutar njega bavim isključivo stvarima koje će mi hraniti dušu, koje će me ispunjavati, nagoniti da napredujem i da se razvijam kao čovek i glumica.
Apropo prethodnog pitanja, da li imate možda neki lični primer da ste dobili konstruktivni kritiku koja Vam je pripomogla u kasnijem glumačkom usavršavanju?
Ja sam u stalnoj trci sama sa sobom, imam određene zahteve prema sebi koji iziskuju konstantan rad, ako tokom probe nisam imala problem – u problemu sam! Vapim za konstruktivnim kritikama i sve ih doživljavam kao izazov, kao neku novu mogućnost da isprobam stvari koje do tada nisam. One su mi podsticaj za razmišljanje; probam, propustim ih kroz sebe, neke će se zadržati, neke će iscureti.
Kako izlazite na kraj sa, nažalost, sve češćom pojavom zvona mobilnog telefona koji preseče predstavu? Da li Vas na Akademiji uče kako da reagujete na to ili takve situacije prosto ignorišete, ili ste razvili neki sopstveni metod reagovanja u takvim (ne)prilikama?
Na ovakve neprilike i neprilike slične ovoj nikada nećete biti spremni, ma koliko vešt glumac bili. Pitanje mi samo nameće da citiram svog prijatelja i divnog kolegu Bogdana Diklića iz njegove knjige O glumi bez glume i posvetiti odgovor svima onima koji makar svoj telefon ne utišaju pre početka predstave:
„Naučno je dokazano da cvrčanje mobilnog telefona skraćuje život glumcima koji su u tom trenutku na sceni. U proseku glumac izgubi tri meseca života po jednom cvrčaju ako igra komediju, ili devet meseci ako igra dramu ili antičku tragediju.”
Ja bih dodala da ovo važi i za one koji nešto „vrlo važno” pričaju ili se čisto rekreativno „domunđavaju” za vreme predstave.
Poslednje pitanje koje postavljamo svim sagovornicima – da li možete čitaocima KUŠ!-a da preporučite knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo, kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Serija Žmurke Miše Radivojevića,
Predstava Natan mudri, režija Jovana Tomić
Svaki put kad shvatim smisao života oni ga promene, Danijel Klajn
Sutra, prvi singl sastava KOIKOI
Intervju vodio: Igor Belopavlović
