piše: Nevena Stajković
Milan Ćurčin rođen je 14. novembra 1880. godine u Pančevu. Tu je završio osnovnu školu, dok je u gimnaziju išao u Novom Sadu. Na studije odlazi u Beč, gde je 1904. godine doktorirao slavistiku i germanistiku za tezom Srpska narodna poezija u nemačkoj literaturi. Radio je kao docent Beogradskog univerziteta na Katedri za nemački jezik i književnost, obrađujući južnoslovensko-nemačke literarne veze. Bio je pesnik, publicista, književni kritičar i prevodilac. Umro je 20. januara 1960. u Zagrebu.
Sada kada smo ga smestili u istorijski kontekst, vreme je da ga smestimo i u književni, a on podrazumeva vreme u kojem je dominirala moderna kao književni pravac. Moderna je književno-umetnički pravac čiji su vremenski okviri poslednje decenije 19. veka i period pre Prvog svetskog rata. U domaćoj književnosti dominiraju strogi stavovi vodećih književnih kritičara, Bogdana Popovića i Jovana Skerlića. Sonet je najzastupljenija književna forma, koja podrazumeva određen broj strofa i stihove iste dužine. Junak naše avgustovske priče stvara upravo u to vreme i svemu tome kaže: neću! Izdaje dve značajnije zbirke pesama – Pesme 1902 – 1905. i Pesme 1907 – 1909.
Književna kritika nije bila blagonaklona prema Milanu Ćurčinu i često ga je ostavljala po strani. Međutim, u njegovom slučaju, nije bilo važno koliko ga ljudi ne voli dokle god su tu ljudi koji su cenili njegov rad. A to su bili upravo Skerlić i Popović. Bogdan Popović uvrstio je čak osam Ćurčinovih pesmama u Antologiju novije srpske lirike, dok Skerlić za Ćurčinovo stvaralaštvo veli ovako:
„U njega ima bizarnosti i snobizma, i bečkoga modernizma i jevtinog ničeizma, ali on ima živih senzacija, smelih misli, jedno lepo pagansko osećanje sveta i prirode, vrlo često srećnu originalnost, a to nisu nepoetične i nesvakidašnje vrline.”
Jovan Skerlić, Milan Ćurčin, Pisci i knjige III
On njegove pesme smatra čudnim po obliku i sadržini i kaže da se ne uklapaju u tadašnje pesničke modele. Kaže još i da se Ćurčin trudi da skandalizuje javno mnjenje. Međutim, priznaje da je on pesnik od talenta, originalan i nimalo banalan. I upravo se to „lepo pagansko osećanje sveta” ogleda u pesmi Na Lidu.
Na Lidu
Na morskom pesku
pred belim i tamnozelenim
isprsio se pesnik.
Zamućen i zamišljen pogled
bludi
sa kraja na kraj.
Rad je
da šumne vale i vetar
sa burom svoje duše
u stope stopi. –
Idi, jadniče, kući,
pa sedi za drven stočić,
i griskaj pero,
pa pričaj
kako je Sima voleo Julu,
a Jula ga nije htela…
A ovde, –
ovde će vetar
i more pevati vekovima
jer: trošni i smrtni
čovek je
mravak ovde,
gde more zemlju
ljubi.
Ćurčin je jednostavno bio na tragu avangarde i pre same avangarde, koja je pun zamah doživela tek nakon Prvog svetskog rata. Avangardno je upravo ovo podsmevanje pesniku i banalnoj ljubavnoj poeziji. Naslućuje se veličina prirode koja je večna. Ipak, najavangardističkija nota primetna je u pesmi Na stranputici, gde se oseća prezrenje starih formi i konvencija.
Na stranputici
Dođe tzv. jesen,
Tj. stalo padati „žuto lišće”, itd.
Te skoro pod svakom granom
Po jedan pesnik;
Stoji, i vidi
Gde „mre” priroda, i pogreb joj prati!I ja sam pokuš’o jednom
Da pazim na pesnički usus:
Da se svojski rastužim,
Pa da procvilim u ritmu.Al’ ozgo vedro nebo,
A u meni nasmejana duša,
Ismejaše mi tugu,
Te ni kraj najbolje volje
Ne mogoh otkriti smrt
U prirodi.Naprotiv; ja volim kad pada
lišće,
Te u stotini boja,
Od crvene do crno-mrke,
Pokrije tle;
A sunce na njega padne,
Pa dotka ćilim.
I ovo panteističko osećanje sveta upravo podseća na Crnjanskog, jednog od najistaknutijih predstavnika srpske avagarde; na njegov sumatraizam i veze među svim stvarima i bićima na svetu. Crnjanski će u Prologu, pesmi koja otvara Liriku Itake,i reći: „Neću da preskočim Krležu, ni Ćurčina”, kao što su ga kritičari svojevremeno preskakali.
Godine 1903, na molbu Bogdana Popovića, Ćurčin piše esej O mojim pesmama. Esej je objavljen u Srpskom književnom glasniku, najuticajnijem književnom časopisu onog vremena. Na neki način ovo je bio manifest moderne u kojem Čurčin o tadašnjoj poeziji kaže: „[…] jedan takt ko drugi, jedan red ko drugi, strofa po strofa.” Sedamnaest godina kasnije Bogdan Popović će zamoliti Crnjanskog da objasni svoju pesmu Sumatra, te tako nastaje Objašnjenje ’Sumatre’ u kojem pesnik kaže: „Bez banalnih četvorokuta [misli se na katrene u sonetima] i dobošarske muzike dosadašnje metrike, dajemo čist oblik ekstaze”. Ćurčin i Crnjanski se slažu: dole rima, dole jednolični i jednaki stihovi. Jer pesma izražava širok spektar osećanja, a to ne može biti kazano u jednom ritmu. Njima je potreban fluidan ritam koji može da im pruži samo slobodan stih. Upravo slobodan stih Ćurčin će zahtevati pesmom Pustite me kako ja hoću. Desetak godina kasnije Crnjanski će napisati esej Za slobodan stih.
Pustite me kako ja hoću
Zašto uvek jedno i isto,
Zar baš mora biti jasno i čisto,
I svuda propisan broj?!
Ta pesma nije akt, i mis’o nije slovo.
A duh traži uvek novo,
I hoće da bude svoj.
Ritam će kroz muziku reči
Probiti sebi pute,
I otići u pravi kraj;
U pesmi zakoni ćute –
Pustite osećaj!
Kao književni kritičar, Ćurčin je ulogu čitaoca u oceni književnog dela smatrao vrlo važnom. Takav će stav anglosaksonska kritika zastupati četrdeset godina kasnije.
„Čitajte lirsku pesmu i držite srce otvoreno; ako je pesnik pogodio vašu žicu, zatreperiće – dopašće vam se pesma; ako nije, nije ni potrebno, jer nije potrebno da imamo svi na svetu iste i slične osećaje. Tražite svaki sebi pesnike.”
Milan Ćurčin
Pesme Milana Ćurčina nisu bile jasne, cele lepe, niti su nužno nosile emociju, što su bili parametri modernističke pesme koje je osmislio Bogdan Popović. Zato Ćurčin ostaje u senci naših najistaknutijih predstavnika moderne – Dučića, Rakića, Šantića i Bojića. I zato ostaje avangardist bez avangarde.
avgust, 2023.
