Mikroplastika na makroplanu – Prikaz stripa Povratak divljine

piše: Ivan Veljković
Izvor slika: Darkwood

Crtež: Jana Adamović

U prošlom broju…

„Nekad se tuguje za onime što ostavljamo u amanet budućim generacijama, uprkos trudu ka postizanju suprotnog.“

Demond Dejvis, pre(z)imenovan u Demond King, drži prezentaciju o novom kompleksu zgrada i šta će on sve sadržati. Međutim, Silota Mala Čovecija Bebica (da, to joj je ime), naizgled vila sa moćima obnove prirode, dolazi da zahteva novi prostor za Titaniju i njen novi dolazak među ljude. Da, upravo za tu Titaniju na koju ste pomislili. Ali vesti koje Silota donosi su loše – Titanija hoće da istrebi ljudski rod, i vremena za spas je malo.

Otprilike na ovaj način počinje strip Povratak divljine scenaristkinje Devin Grejson i crtačice Jane Adamović. Kao deo Darkvudove biblioteke Venera, ovaj strip govori o vazda trajućem sudaru prirode i čoveka, i ne suzdržava se da pokaže na koju stranu je okrenut. 

Povratak divljine spada među najnovije uratke devete umetnosti u Americi, gde se sve više zaoštravaju odnosi između ljudi. Čak i neke proste stvari, poput cene jaja ili postavljanja tarifa, podrazumevaju urlanja na obe strane i konsenzus se ne postiže ni oko čega. I taman kada pomislite da ste u nekom iole normalnom poretku, nešto vas poljulja iz ležišta i navede vas da vidite svet drugim očima, skriven, podvojen. Jednom rečju – neverovatno. 

Držimo se onog što čini ovaj strip dobrim za početak, a to je crtež Adamovićeve. Bez sumnje, ona je jedna od najprominentnijih autorki na Balkanu, a njen angažman na Zapadu stalno raste. Osvojila je francusko tržište, pobrala simpatije domaće publike, a evo i na američkom terenu se pokazuje plodonosnom. Pritom, uzećemo u obzir da je ovaj strip u SAD izašao 2021. godine. Dakle, ni pola decenije kasnije, a već je našao svoj put do Srbije, i nije zgoreg reći da je ovo jedan od krunskih vrhunaca ove beogradske ilustratorke. To se vidi u varijetetu dizajnerskih rešenja za različita stvorenja koja služe Titaniji, kao i u arhitekturi modernog američkog urbanog centra, ali i arhitekturi šumskih zdanja, gde obitavaju vile i trolovi. 

Adamović svoje umeće ne mora ničim da dokaže, ali skice pri kraju stripa dodatno ojačavaju argument da će još dugo ona biti na našem stripovskom podneblju. Pritom, za ovo izdanje, Adamović je otišla korak dalje i nanovo dizajnirala logo na korici, u ćirilici. To je poduhvat sam po sebi, i tu se pridružuje majstorima poput Alekse Gajića, koji su za neke poznate serijale poodavno dizajnirali sad već ikonične logoe. 

E, tu sad dolazi Devin Grejson. I moram da priznam, mišljenja su mi podeljena. Ne sumnjam da je Grejsonova kvalitetna spisateljica. Njen rezime to dovoljno govori. Ne sumnjam ni da je jako, jako dobro upoznata sa tematikom zagađenja i manjka obzira ljudi prema prirodi. To sve stoji. Ali sagledajmo malo priču. Titanija, koja je oličenje prirode, i pritom snažna žena – dakle, nešto što bi jedna moderna spisateljica veličala i htela da ukleše u mramor kao kontratežu izjavi „ma, ne postoje kvalitetni ženski likovi!” – i koja bi trebalo da ima moralno superiorni argument na temu „ko je nasilnik, a ko žrtva?” između ugnjetenih stvorenja i ljudskih bića agresora, aktivno zlostavlja Silotu dok je mala i tretira je kao smeće, a ni po kom osnovu ne želi da čuje za primirje sa ljudima. Štaviše, njen stepen zlostavljanja male Silote je toliko dubok da je i samo ime ove cure indikator istog. Ergo, šta je tu poruka? Da je priroda okrutna koliko i čovek, ako ne okrutnija?

Tu idemo na malo širu temu, i znam da se ovo većini čitalaca neće svideti, ali mora se istaći. Naime, aktivizam – bilo kog tipa, ali hajde da, argumenta radi, pričamo o eko-aktivizmu – danas se gleda sa podozrenjem. I ne bez dobrih razloga. Jako često se kaže da aktivisti imaju veliko srce i puno duše, ali gotovo nimalo strpljenja, a još manje suptilnosti. Ilustrovaću to jednim hipotetičkim scenarijom – jedan od ova dva čoveka želi da vam proda skafander:

– Čovek #1 vam kaže „za vas povoljna cena, stoji vam ko saliveno! Hvala vam najlepše što ste strpljivi!”

– Čovek #2 vam kaže „moraš da kupiš ovaj skafander! Ako ga ne kupiš, ti si odvratna osoba i isti si kao ovi ostali bez skafandera! Čak si i gori od njih! Odvratan si!”

Ne moram ni da vas pitam, sad kad razmislim. Već znam da znate koji odgovor sledi i već ste odabrali od koga kupujete skafander. 

Tu negde vidim i Grejsonovu. Kontradiktorno je reći „priroda je ugrožena” i „priroda je svemoćna” u isto vreme, a još kontradiktornije navesti čitaoca da saoseća sa oličenjem prirode u vidu šumskih stvorenja kada ista ta stvorenja em podozrivo gledaju na ljude, em spremno ubijaju iste. Ukratko, čak i ako se slažete sa nekim na temu eko-aktivizma u 99% datih postulata, nećete biti na njihovoj strani ako u svom aktivizmu koriste omalovažavanje, vređanje, napadanje i slično. Mentalitet „ili si uz nas ili si protiv nas” prosto nikad ne funkcioniše, a na silu ništa ne uspeva. 

Malo sam odužio, ali svega mi, ima poente. Grejson preko Titanije i njenih sledbenika hoće doslovce da napadne agresore na prirodu, ali da istovremeno i prikaže prirodu i njenu decu kao žrtve. Nažalost, ovde dolazi do neslaganja onog što je zamišljeno i onog što je napisano. Jednostavno, kao ekološka poruka, ovaj strip nije najadekvatnije oruđe za promenu.

I opet, ne bih da sam preoštar prema Grejson – ponavljam, ne sumnjam da je kvalitetna spisateljica. Dijalozi između likova su dovoljno prirodni i neusiljeni (barem onda kada nije direktna ekspozicija u pitanju). A očito je da ima dobru nameru ovim radom. Samo smatram da je temi trebalo da priđe za nijansu suptilnije.

Uzev sve to u obzir, i pored svojih rezervi oko priče, opet bih preporučio Povratak divljine prospektivnim čitaocima. Ekološka svest, pogotovo u Srbiji, na jako je niskom nivou. Pitajte šumare od zanata i reći će vam koliko se drveća ilegano poseče za ogrev. Komunalno javno preduzeće pritom može čitave priče da vam naniže o njihovim dnevnim mukama samo jednu deonicu ulice da održe čistom. A divlje deponije? Proveo sam dobar deo života na selu – na svake tri njive je bila najmanje jedna divlja deponija, i to ne mala. Postojali su potezi u domaćoj pop-kulturi da se na ovaj problem skrene pažnja (čak i u stripu), ali sa vrlo malo rezultata, i ne baš promišljeno. 

Međutim, valja naglasiti da svako malo pomaže. Povratak divljine možda ima mana, ali je zasigurno delo koje može poslužiti da makar donekle osvesti mlađe generacije voljne da očuvaju svoju planetu, svoje veliko dvorište. Samim tim, dajte mu priliku, i ne zaboravite da pravilno odlažete otpad, eventualno da u kupovinu ponesete platneni ceger i ne uzmete plastičnu kesu. Verujte, svako malo pomaže.   

septembar, 2025.