piše: Marijana Marković
Prilikom istraživanja određenog vremena ili spomenika društvene i humanističke nauke se u velikoj meri oslanjaju na zapise putopisaca i ljubitelja starina, kako bi u što boljoj meri rasvetlili istorijske okolnosti i događaje. O prilikama na Balkanu tokom 19. veka sačuvano je više takvih tekstova, posebno u vremenu kada su južni krajevi bili oslobođeni od Turaka, pa su se radoznali putnici uputili u te predele beležići ponešto o svemu što je na njih ostavilo utisak.
Nešto ranije, 1860. godine, ruski diplomata Mihail Aleksandrovič Hitrovo (1837–1896) je putujući po Makedoniji zapisivao svoje doživljaje ljudi i običaja koji danas po svoj prilici ne bi bili politički korektni. Ipak, delimično zaboravljen, duhoviti hroničar je o ljudima i aktuelnim problemima ostavljao živopisne beleške koje čitaocu mame osmeh. Posetivši vašar kraj Prilepa, pronicljivi putnik beleži da u Turskoj (pod kojom je u tom trenutku bila i Severna Makedonija) nije moguće naći domaći proizvod i da su i najjednostavnije stvari uvožene iz Austrije, te zaključuje da ne zna šta bi bilo sa Turskom bez Austrije i obratno. Da su sve stvari koje nazivamo orijentalnim šivene od materijala nemačkog porekla i da su do Turske stigle jer su u Austriji bili bezvredne. U slučaju da pripovedaču ne verujete, on savetuje da pogledate unutrašnjost „jakne” nekog Albanca, pa ćete lako naći etiketu sa pečatom austrijskog orla. Ime austrijske fabrike utisnuto je i na dnu turske šoljice za kafu. Opis svakakvih predmeta koji se mogu naći podseća na početne stihove pesme Đure Jakšića Otac i sin koji su se takođe zaputili ka vašaru.
Vašar je bio — a na vašaru
Sablje, pištolji, arapski at;
Tuniske kape, srebro i zlato,
Mletačka svila, ženevski sat.
odlomak iz pesme Otac i sin, Đura Jakšić
Nakon opisa robe i prodavaca, Mihailu Hitrovu pažnju privlače Albanci koje vidi kao divljake tamnobledog lica, orlovskog nosa, strasnih očiju crnih trepavica i žilavih ruku. Oni se, po njegovim rečima, ne mogu porediti sa ruskim mlohavim i škrofuloznim fizionomijama. Albanac bi, kako kaže, poslednji dinar dao na skupo oružje koje bi ponosno nosio pa makar ostao bez para. Potom opisuje bogatog i debelog trgovca hrišćanina umotanog u tkanine ne zbog udobnosti nego radi odavanja utiska osobe koju treba poštovati. Telo trgovca svojim gabaritom gnječi jadnog konja i potpuna je suprotnost običnom narodu koji se nada boljoj sutrašnjici. Takvim trgovcima otadžbinu, porodičnu čast, pa i samo dostojanstvo zamenila je ljubav prema novcu. Ovakvi opisi podsećaju radoznalog čitaoca da se, bez obzira na vreme i okolnosti, neke stvari nikad ne menjaju.
Našavši se u Prilepu Hitrovo primećuje da stanovništvo zaostaje za drugim hrišćanskim zajednicama u Turskoj i da ne iskazuje interesovanje ka građanskom načinu života, te da se u gradu jedva mogu naći tri-četiri pristojne kuće. Opisujući tadašnje običaje domaćina koje gosti ne mogu izbeći, navodi vrlo zamorne „ceremonije” svojstvene Istoku. Da se prvo unedogled izgovaraju reči dobrodošlice na turskom i grčkom, pa lokalni učitelj otpočinje svoje pozdrave na što elokventnijem grčkom jeziku sa što više fraza na starogrčkom koji se smatrao vrhuncem ljudskog znanja. Potom, u šaljivom tonu dodaje da, iako ne razumete ni reč, morate strpljivo da slušate lokalnog Demostena, a kada završi, morate prozboriti koju o čarima helenizma. Na osnovu svega proživljenog zaključuje da se putnik sve vreme trza mučen slatkom ljubaznošću i beskonačnim ceremonijama i da se ne može odmoriti, već na ljubaznost uzvraćati još većom ljubaznošću koja umara više nego celodnevno jahanje konja.
U nastavku nepogrešivo opisuje karakteristične crte lica i figure Arnauta, Grka, Jevreja, Bugara različite i po narodnoj nošnji koju nose. Tada napominje da kostim može da bude drugačiji, ali da istog Jevrejina možete sresti i u Rusiji i u Makedoniji. Njega je lako prepoznati pošto svuda galami i viče čas na nemačkom, čas na španskom da nešto kupite ili prodate. Za bugarsku narodnu nošnju, koja ga asocira na vešalicu nabacanu svim mogućim stvarima, nema reči hvale. Čak navodi da u takvoj odeći i najmlađa žena izgleda kao starica. Slikovitim opisima, koji vrlo lako mogu biti oslonac za filmski set, pridodaje Jermenina između ostalog prodavca slike Otmica Evrope i da u nepretencioznom svetilištu umetnosti pojedini Turci u nemačkoj odeći pažnju posvečuju stereoskopima sa erotskim slikama. Zaključuje da se celokupno obrazovanje Turčina sastoji od nošenja poluevropske haljine, jakoj strasti ka rakiji i ciničnim razgovorima.
Živopisne slike duhovitog i pronicljivog Mihaila Hitrova koji je obišao pola sveta u službi konzula u Bitolju, Carigradu, Solunu, Bugarskoj, Egiptu, a potom i kao poslanik u Portugalu i Japanu, ostaju kao svedočanstvo jednog vremena i ličnog doživljaja koji nam nije previše stran. Hitrovo je, pored bogate diplomatske karijere, bio i autor mnogobrojnih pesama posvećenih borbi Slovena za nezavisnost i herojima oslobodilačkih poduhvata, ali i satiričnih pesama o životu u Sankt Peterburgu.
mart, 2023.
