„Jamačno tvrdimo”, vele jedni, „da su Metamorfoze ep. Ta, pogledajte, zaboga, tih d v a n a e s t h i lj a d a heksametara i preko 200 narativnih celina čija je radnja smeštena u herojsko doba! Dakle, epski stihovi u kojima su spevane i Ilijada i Odiseja i Eneida, iako prilično loši. Ta, elementarnije ne može biti, ostalo su nijanse! Svako izgovaranje ljubavnim elegijama je nedopustivo, jer, kakva je to, molimo lepo, elegija bez subjektivnosti? Proračunata, didaktična i deklamatorska, eto kakva! Napokon je valjda jasnije zašto je tokom XIX veka slava tog vašeg pesnika bila pomračena.”
„Ah, kolege”, kažu drugi, „u silnu vas zabludu goni ta puritanska rigidnost! Izgleda da vam se od nje razum sasvim pomutio, te zaboravljate da je XII vek aetas Ovidiana. Znate vi veoma dobro da nema čitanijeg i uticajnijeg antičkog pisca od Ovidija. U slučaju Metamorfoza reč je o jednom naročitom helenističkom poetskom rodu.To je lako uočljivo već u prva tri stiha. Šta bi Šekspir bez Ovidija? Šta Bokačo? Šta francuska, šta španska, šta italijanska književnost? Tragali biste vi za Miltonom – a on je jedan od „vaših” – po Izgubljenom raju da je Ovidije bio ukrućeni stihoslagač kakvim ga proglašavate. Interesanto bi bilo čuti kako se, po vašem mišljenju, on, poeta lascivus, provukao pored inkvizitorskih lomača koje su vekovima buktele u svakom kutku Evrope? Možda mislite da ga je spasio Jupiter lično?”
Tako, otprilike, evo već dva milenijuma, izgledaju sporenja teoretičara književnosti oko Ovidijevih Metamorfoza. Srećom, njihovi bojevi se biju na nekim bezbedno dalekim frontovima, dok Metamorfoze sve vreme ostaju najupečatljiviji predložak evropske umetnosti i kulture, toliko značajan i važan da im se, po uticajnosti, može približiti malo ko i malo šta. Možda Šekspir i Stari zavet.
Ovidije je, naročito u Metamorfozama, slobodni individualista: majstor reči, senzualni kozer razigrane retorike, pesnik osobitog talenta čija bi se virtuoznost prelila iz svakog kalupa. I zaista, tu se lako mogu naći najrazličitiji razlozi za svakovrsna osporavanja, a onda njima dokazati da teorija posebne ne ljubi silno. Ništa što već ne znamo.
Ovidije je, naročito u Metamorfozama, radoznalo dete svoga vremena, čedo Avgustova doba koje širom otvorenih očiju posmatra mondenske novotarije, kuloare rimskih salona, ulice kojima se šeću kurtizane, raskalašnost i frivolnost velikog grada, sve ono što se zaista zbivalo, što se krilo iza ozbiljnosti i strogoće na kojoj je dvorska propaganda toliko insistirala, a što su Vergilije i Horacije pedantno ulepšavali do sklada i svečane strogoće.
Ovidije, naročito u Metamorfozama, pripoveda meko i melodično, njegov heksametar je bliži ljubavnoj elegiji nego megdan junačenju, ne stremi vrtoglavim filozofskim visinama, ne insistira na didaktici, tragediju blaži humorom, dramatičnost, patos, idila, erotičnost su vojnici njegove pesničke mašte, elementi njegovih slikovitih opisa i živopisnih prikaza.
Ovidijeve Metamorfoze su izvanredno delo neobične živosti i svežine, skup lepih, lepo ispričanih priča koje na evropsko kulturno nasleđe bacaju drugačije svetlo.
Uzimajući za osnovu grčke, ali i istočnjačke mitove o transformacijama, Ovidije u Metamorfozama prikazuje dve stotine čarobnih preobražaja, često i višestrukih promena oblika: u stene, cveće, nebeska tela, insekte, reptile, drveće, ptice… vešto ih povezujući u skladnu kompozicionu celinu, u veliku pesmu nalik mozaiku, zbog koje su ga, kako kaže na samom početku, bogovi naveli da promeni i stih – od elegijskog stiha u (neki novi, moderniji) heksametar.
Metamorfoze počinju – od početka: od primarnog preobražaja Haosa i stvaranja sveta, i zvanično se završavaju Cezarovim pretvaranjem u zvezdu i proročanstvom o Avgustovoj deifikaciji koju Jupiter obećava utučenoj kćeri Veneri kao neku vrstu iskupljenja za postradavanje njenog potomka Gaja Julija. Radnja staje u Ovidijevo doba, ali, poslednji stihovi vispreno povezani sa uvodnim, mistično aludiraju da metamorfozama tu nije kraj, da je Ovidijevo delo perpetuum carmen, večna pesma, koja se od rukopisa, preko štampanih izdanja preinačila i u elektronske verzije, od primarnih javnih deklamacija u audio formate, u brojne slike i skulpture, u opere, u pozorišne predstave, u mnoštvo književnih likova istih ili drugačijih imena, u film… do najzad, sve te vekovne publike koju je ovo delo preobrazilo i onih koje će tek učiniti drugačijima. Ovako se završavaju Metamorfoze:
Ovo što napisah čitaće ljudi i ako me slutnje
pesničke služe, do večnosti moja će živeti slava.
A, kako je mogao da zna? Slučajnost? Šapnula mu je Kaliopa, muza epske poezije? Ili Erato, zaštitnica lirike? Ili će pre biti da su protekcije naređene sa samoga vrha, da se bludni Jupiter, glavom i bradom, neposredno pred penziju, odlažući munje u podrum, prisetio svoje mladalače potencije, neutaživih seksualnih apetita, svih onih strasnih milovanja sa nimfama, boginjama i zanosnim smrtnicama, pa je ganut žalom za mladošću večnošću nagradio našeg lascivnog pesnika što je, napokon, slikovito i na pravi način preneo svetu te njegove zavodničke avanture?
Ili je pak bio svestan šta je stvorio? Da, zvuči razumno i bilo bi sasvim prihvatljivo kad bismo prećutali činjenicu da su Metamorfoze sačuvane iz prepisa koji su se našli kod Ovidijevih prijatelja. Sam pesnik je, u nastupu očaja, spalio svoj Opus magnum.
piše: Anđelka Nastić
januar, 2018.
