piše: Nevena Stajković
Naslov romana koji je ovog meseca u našem fokusu je ambivalentan. Prvi deo – Meduze žive zauvek – uliva nadu da, iako smo svi prolazni i smrtni, barem neka stvorenja žive zauvek. Već drugi deo – dok ih ne uhvate – ruši tu iluziju i određuje ton čitavog romana. Ovu podvojenost prepoznajemo i u glavnoj junakinji, Sari, koja polako napušta adolescentski period i ulazi u svet odraslih. Ona pokušava da se nosi sa traumom prouzrokovanom smrću, dok je u isto vreme željna života: „ […] ali svuda oko mene su meduze. Ima ih na stotine. Stojim među njima i pitam se da li je ovo najbliže što ću prići večnosti.” Svaki put kada Sara ostane bez svesti, ona se vraća svojoj traumi, vrlo često čak proživljava dan u kojem se to desilo i iznova oseća krivicu što nije postupila drugačije. Za našu junakinju nema izgleda da će naučiti da živi sa tim, ako ćemo da iskoristimo staru floskulu. Suprotstavljanje života i smrti, uma i tela konstantno okupiraju njene misli.
Ipak, Saru ne određuje samo njena trauma. Ona je jako inteligentna, osećajna, empatična (pogotovo prema životinjama), nesnađena i, kao i mnogi adolescenti, ima ogromnu želju da bude prihvaćena i posebna, iz čega izrasta kompleks niže vrednosti. Sve njene drugarice su zanimljivije i autentičnije. Na prvom mestu Natalija, s kojom nema dubok prijateljski odnos. Sara voli da izlazi sa njom na mesta kao što su lokal i bivša klanica zato što misli da su ta mesta kul, a ljudi koji ih posećuju javno mnjenje. Sara nije naivna, ona oseća da to nije zaista tako, ali za trenutak misli da tako treba da živi. Sofija je njena drugarica iz detinjstva, ali je Sara izbegava iz straha da će se Natalija i ona udružiti i nju izbrisati sa slike. Sve to u njoj budi anksioznost i pomešana osećanja koja uključuju mržnju, ljubav, nesigurnost i strah.
Sara zna da je povlašćena. Odličuje da ne upiše fakultet odmah nakon završene gimnazije, već da se priprema za slikarstvo. Radi u farbari jer je to upravo ono što njeni roditelji nisu očekivali, ali poštuju njenu odluku. Mama Sonja joj ugovara pripreme za fakultet kod svoje prijateljice iz osnovne škole. Upečatljivo je to što autorka odnos imeđu Sare i Sonje ne svodi na sukobljavanje hirovite tinejdžerke i stroge majke. Sara vrlo dobro poznaje svoju mamu i zna gde su granice. Iako se nigde eksplicitno ne navodi, (jer ko uopšte eksplicitno naglašava ljubav?), njih dve su bliske:
„Trgnem se i shvatim da mi majka sedi na krevetu. Drži pikslu u ruci i puši svoju jeftinu cigaretu od čijeg me mirisa boli glava. Udahne dugački dim i zamišljeno gleda ispred sebe. Mrzela sam kada mi neko sedi obučen na krevetu, ali bilo mi je nešto utešno u tome kad to radi majka. Kao da je njena suknja čistija od drugih i kao da mi ona nikad ne bi svesno naudila.”
Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate, Nađa Petrović
S druge strane, otac je uvek otac. Njihova udaljenost je vidna. Svi rituali koje su imali kad je Sara bila mala postepeno su se gubili kako je odrastala. On je prisutan, brine za nju, ali njihov odnos je s vremenom postao čudan.
„Otac posle dve šnicle koje spusti na vrelu rešetku uzme hladno pivo koje je pripremio. Pre nego što ga otvori, obavezno, nasloni mi ga na rame, da vidim koliko je ledeno. Svaki put se štrecnem, i onda kada znam da će to uraditi. Deluje mi da njemu znači da se štrecnem, a meni nije teško.”
Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate, Nađa Petrović
Roman otvara mnoštvo značajnih tema, a jedna od njih je bolest i mirenje sa istom. Ogromna količina Sarine energije odlazi na pronalaženje načina da se nosi sa tim. Upravo bliskost sa užom i širom porodicom pomaže u tome. Ipak, podrška ponekad ustupi mesto sažaljenju i to Saru pogađa. Ti segmenti romana treba svima da budu podsetnik da ne dopustimo sažaljenju da preovlada nad pomoći i ohrabrenjem koje treba da pružimo u takvim situacijama.
„Onda sam samo odjednom shvatila. To je bolest. To što me tako gledaju. To je bolest. Jer šta je bolest zapravo? Kada nešto ne možeš, kad ti je telo izbačeno iz koloseka, ne funkcioniše kako „treba”. Stanje u kom si slabiji od uobičajenog. U redu. To jeste bolest. To je neprijatno, ume da bude bolno, ume da te isisa, da pojede sve drugo. Ali taj pogled, svih tih ljudi, čini me „bolesnom”. Pravi me malom, nemoćnom, drugačijom. To njihovo sažaljenje vraća me na moje mesto, da slučajno ne zaboravim da je to što mi se dešava neprijatno, bolno, da može da me isisa i da može da pojede sve drugo. Nemoj da zaboraviš, Saro! Nemoj da zaboraviš!”
Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate, Nađa Petrović
I dok naša junakinja živi u porodici koja se trudi da ostane bliska i vreme često provodi sa rodbinom, ona ne ume ili ne želi da napravi korak napred i prestane da bude deo toksične veze sa Viktorom. Ona misli da ih povezuje nešto duboko i ne želi toga da se odrekne. Na nekom nivou, oni jesu povezani, ali, umesto da pomažu jedno drugome da rastu, oni naizmenično vuku jedno drugo na dno. Kao i svi, Sara je željna ljubavi i nežnosti, ali polako shvata da će ih dobiti tek kada ih i ona pruži drugima. Taj drugi je Balša, momak takođe obeležen smrću.
„Pomislim da mu je takav i raspon emocija. Verovatno može potpuno da odlepi i bude zaljubljen u mene više od svih. Ta pomisao me ponese kao oblak. Želim da se posvađamo i da dođe kod mene usred noći i govori o tome koliko sam mu bitna i kako ne može bez mene. Smatram da nemam velike zahteve, samo želim tu veliku ljubav s puno patnje i sveprožimajuće sreće koja je verovatno neodrživa.”
Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate, Nađa Petrović
Druženje sa Balšom i Tisom na nju deluje lekovito jer njih dvoje pružaju pravu podršku. Tisa je otvorena, iskrena i puna razumevanja. Na dobrom je putu da pronađe sebe i zato svoje nesigurnosti ne projektuje na odnos sa Sarom. Ona takođe nosi traumu i duboki osećaj krivice i to ih povezuje, a da toga nisu ni svesne jer Sara o svojoj tuzi ne priča ni sa kim. Isto tako, u trenutku kada se Sara iskreno izvini Sofiji što ju je izbegavala, njihovo prijateljstvo će početi da se obnavlja, a Sara će osetiti da je voljena i prihvaćena. Iako je roman obeležen traumom i smrću, kraj donosi nadu i spokoj. Sara uspeva da oseti unutrašnji mir kada prestane da se suprotstavlja prošlosti, kada je prigli i prihvati da je ona deo nje, zauvek.
jul, 2024.
