ilustracija: Srećko Radivojević

piše: MoonQueen

Prethodnog meseca pričali smo o putopisima koje su šezdesetih godina 19. veka pisale dve engleske avanturstkinje, Adelina Paulina Irbi i Džordžina Mjur Mekenzi. Značaj njihovog putopisa Putovanja po slovenskim zemljama Turske u Evropi, izdatog 1866. godine, bio je mnogostruk. Kao dve žene, Irbi i Mekenzi su bile primorane da se tokom putovanja suočavaju sa većim izazovima i pretnjama nego što bi to bio slučaj da su se na isto putovanje upustila dva muškarca, ali im je pripadnost nežnijem polu donela i neke benefite. Kao žene imale su mogućnost da istraže privatne i intimne ženske prostore i iz prve ruke upoznaju način života, običaje i osobenosti pripadnica različitih balkanskih naroda.

Opisima fizičkog izgleda, odevanja, ponašanja, porodičnih i društvenih uloga žena koje su imale prilike da upoznaju tokom putovanja Irbi i Mekenzi želele su da pokažu sukob napretka hrišćanskih naroda i osmanske zaostalosti. Za razliku od muškog pogleda na orijent i njegov najmističniji deo, harem, engleske putnice su hrabro strgle veo iluzije o istočnim lepoticama i pružile ogoljen pogled na surovu realnost – umesto nestvarne lepote, veo islamskih žena češće je krio pokvarene zube, velike muškobanjaste noseve i loš ten. Irbi i Mekenzi turske žene opisuju kao prejako našminkane, širokih lica i gojazne, uz to sa veoma lošim navikama prekomerne konzumacije šećera i duvana, kojima pospešuju ove nedostatke. Treba ipak uzeti u obzir da putnice procenjuju lepotu ovih žena na osnovu ideala stvorenih u zapadnoevropskom krugu kojima tip orijentalne žene i istočnjačke fizionomije nije blizak.

Ali, ni duhovno stanje islamskih žena u njihovim spisima nije bolje ocenjeno. Beskrajna dokolica u kojoj otomanske lepotice provode dane leškareći na svili i kadifi u zapadnjačkim fantazijama u stvarnosti je imala fatalne posledice po karakter ovih žena. Irbi i Mekenzi ih procenjuju kao veoma lenje, proste i neobuzdane, neobrazovane, ali i neinteligentne, a poslednje dve osobine ističu kao glavnu odliku muslimanki. Za razliku od njih, hrišćanke koje su putnice sretale ocenjene su kao vredne i uzdržane u ishrani, a pre svega moralne i samodisciplinovane. Njihov fizički izgled predstavljao je manifestaciju njihovih duhovnih vrlina – one su opisane kao nežne, tihe, smerno obučene, prirodno lepe sa „nenabeljenim licem”, a fizički rad na koji su navikle činio je i starije žene okretnim i svežim. U tome su se posebno isticale Crnogorke koje su putnice imale prilike da vide kako se sa Cetinja spuštaju ka Kotoru, noseći na leđima tovar za pijacu. Opisale su ih kao snažne i jake, ali i dalje graciozne i ljupke, i iznose mišljenje da su ovakve žene daleko zdravije od Evropljanki čija dekadentna lenjost neretko vodi u narušeno fizičko ili psihičko zdravlje.

Osim sklada duha i tela, Irbi i Mekenzi ističu i rodoljubiva osećanja hrišćanskih žena i njihovo požrtvovanje za opšte dobro. Navode da su majke stubovi porodica, one kojima treba zahvaliti što su se srpski jezik, tradicija i običaji očuvali kroz vekove tuđinske vlasti. Žene su te koje su brinule o zemlji, o deci, a u periodima sukoba i o vojnicima i bolesnicima. Na bojnom polju učestvovale su kao bolničarke i kuvarice, nosile su hranu, vodu i oružje vojnicima, sokolile ih i hrabrile, ili pak ismevale ako bi se poneli kukavički, a kada je to bilo potrebno, i same su uzimale puške u ruke. Posebno je za predele Crne Gore bilo tipično da se u vojne pohode upusti i po neka žena. Uglavnom su to bile udovice kojima su muževi poginuli u bitkama i koje su same morale da odbrane decu, kuću i čast. Učešće žena u bitkama u ovim krajevima nije bilo zabranjeno, putnice su zapisale da im je jedan Crnogorac rekao: „Zašto ne bi radile ako za to srca imaju?”. Žensko učešće u ratnim sukobima doživljavano je kao herojski čin, jednak muškom, i kao i ono slavljeno je u pesmama.

Žensko rodoljublje putnice prikazuju i na planu obrazovanja. Obrazovanje žena bila je tema koja je posebno interesovala Paulinu Irbi i kojoj će se ona u drugoj polovini života u potpunosti posvetiti. U Peći Irbi i Mekenzi imale su prilike da upoznaju Katarinu Simić, uglednu i poštovanu učiteljicu koja je svoju pedagošku misiju obavljala u izuzetno teškim uslovima usled velike nemaštine i nedostatka školskog materijala i knjiga, stručnog kadra, ali i otežanog kretanja ženske dece za koje je svakodnevni dolazak u školu bio pravi poduhvat. Uprkos svemu Katarina Simić, udovica bez dece, uspela je da okupi čitavu hrišćansku zajednicu u gradu i organizuje žensku školu, čiji su primer sledile učiteljice okolnih mesta, kao i Katarinine starije učenice koje su nasledile ovaj poziv. „Posle dužeg putovanja po zemlji harema čisto je nemogućno opisati kako oživljavajući dejstvuje razgovor i saobraćaj sa ženom koje je duh tako prigrlio misao o samo-požrtvovanju za dobrobit sviju” – reči su kojima je pećka uciteljica opisana u putopisu dveju Engleskinja.

Skretanje pažnje na polozaj žena u heterogenom osmanskom društvu, ali i ženski pogled koji su putnice neminovno dale svojim opisima i tumačenjima viđenog i doživljenog, prepoznati su odmah po objavljivanju putopisa kao izuzetan doprinos ovoj vrsti literature. Zapažanja Mis Irbi i Mis Mekenzi, napisana iskreno i sa razumevanjem kojim su samo žene mogle sagledati ženski svet, unapredila su sveopšta znanja o životu slovenskih naroda na Balkanu koja su se do tada uglavnom zasnivala na nepotpunim i netačnim podacima, legendama, fantazijama i predrasudama zapadnog sveta. Obrazovanje ženskog dela populacije, problemi i izazovi koji su pretili prosvećivanju pripadnica lepšeg pola, ali i neophodnost promene na ovom polju putnice su istakle kao ključnu stavku za unapređenje života čitave zajednice. Zbog toga će ove dve hrabre dame okačiti svoje putničke čizme o klin i u nastavku teksta, koji ćete čitati u decembarskom broju, zasući rukave i isprljati ruke školskom kredom i balkanskom birokratijom. Prve ženske škole, na sveopšte negodovanje i nerazumevanje, otvoriće svoja vrata.

novembar, 2021.

Leave a Reply

Your email address will not be published.