intervju vodila: MoonQueen
Novembar ne mora biti hladan i siv ukoliko ga ispunimo strašću operskih arija. Takođe, za domaću opersku scenu „nema zime” dokle god se na njenom nebu pojavljuju nove sjajne zvezde poput Martine Koljenšić, naše ovomesečne sagovornice. Martina je mlada operska zvezda koja iza sebe već ima niz uspešnih uloga, među kojima je i čuvena Karmen, a osim muzikom, profesionalno se bavi i slikarstvom. Sa Martinom smo pričali o operi i likovnoj umetnosti, skorašnjim uspesima i budućim planovima, kao i o jednom velikom filmskom ostvarenju u čijoj realizaciji trenutno učestvuje, a čiju premijeru sa nestrpljenjem očekujemo.
Ovog leta si imala prilike da učestvuješ na trećoj Operskoj akademiji za mlade na Bledu, koju je vodio poznati američki dirigent Džordž Pehlivanijan. Šta si sve naučila ovom prilikom i koja su najznačajnija iskustva koja si ponela iz Slovenije? Na kojem delu ste radili i gde ste ga sve izvodili tokom leta?
Bila mi je zaista ogromna čast da ove godine budem deo Operske akademije renomiranog dirigenta Džordža Pehlivanijana i to je nesumnjivo bila, na kraju mog školovanja kao operske umetnice, zaista izvandredna prilika da steknem dodatno i neophodno znanje i iskustvo nastupanja na sceni sa orkestrom. Ovo je treća po redu Operska akademija, prva na kojoj sam ja učestvovala, i ove godine se spremala opera Karmen. Kao jednom mecosopranu, jasno je da je ova uloga za mene najveći izazov, i imala sam ogromnu sreću da dobijem priliku da tako rano u karijeri stanem na scenu kao Karmen, i ovo iskustvo biće doista presudno u mom daljem razvijanju i upoznavanju sa tim likom sa kojim ću se, nadam se, susretati još mnogo puta u karijeri.
Koncept ove akademije bio je da se petnaest dana opera sprema sa pijanistom i sa orkestrom, a zatim smo imali dvanaest izvođenja širom Slovenije. Ja sam dobila priliku da kao Karmen nastupim u Izoli, Škofji Loki, na Bledu, u Postojni, u Laškom i u Velenju. Pored ogromnog muzičkog znanja koje sam stekla, svakako sam radosna i što sam dobila priliku da mesec dana uživam u lepotama Slovenije i obiđem neka od najlepših mesta ove prelepe zemlje.
Šta odlikuje Karmen kao opersku junakinju i kakve sve izazove njen lik postavlja pred mlade operske pevačice?
Mogu slobodno reći da je Karmen jedna od kompleksnijih muzičkih uloga, a svakako najznačajnija uloga iz operske literature za mecosoprana. Ne toliko muzički, već dramski, interpretativno. Dodatnu kompleksnost daje joj i činjenica da je svakako jedna od najpoznatijih operskih junakinja, poznatih čak i onima koji nisu ljubitelji opere, i samim tim je sklona stereotipima i pojednostavljivanju. Svi znamo da je Karmen svojevrsna femme fatale, žena koja svojom erotičnom energijom privlači muškarce i sa lakoćom ih osvaja; ipak, svesti je samo na to siguran je put u lošu interpretaciju lika. Nju nikako ne smemo posmatrati kao žensku verziju Don Žuana; ona ne zavodi da bi osvojila, već slobodan duh kojim ona odiše nenamerno opija i zavodi sve oko nje. Ona nije jednostavna junakinja i njena seksualnost nju ne definiše; nju definiše neprestana potreba za dostizanjem apsolutne slobode i mračna svest da će tu slobodu pronaći tek u smrti.
Da li će beogradska publika imati prilike da čuje deo ove opere?
Iako je bilo oslobađajuće nastupati pred novom publikom koja me ne poznaje i koja mojoj izvedbi pristupa bez ikakvog predubeđenja i predznanja, time lakše primajući esenciju onoga što sam želela pružiti publici kroz svoju interpretaciju Karmen; svakako bih želela da uskoro izvedem makar delove ove opere pred beogradskom publikom. Uzimajući u obzir da sam nedavno bila jedna od pobednica Međunarodnog takmičenja „Lazar Jovanović”, uskoro bi trebalo da se realizuje moj solistički koncert koji sam osvojila na istom i moja ideja je da to bude skraćena koncertna izvedba opere Karmen, sa mojim kolegama koji su takođe učestvovali na akademiji na Bledu, i to će biti sjajna prilika da izvedem i primenim sve ono iskustvo koje sam letos stekla.
Karmen je verovatno najpoznatija operska uloga za mecosopran, a u kojim si još ulogama imala prilike da se oprobaš i da li postoji neki poseban lik koji bi volela da interpretiraš u budućnosti?
U protekle dve godine imala sam priliku da debitujem u više uloga, i neizmerno sam zahvalna na tom iskustvu. Prve dve bile su uloge u Mocartovim operama (a zaista smatram da je Mocartova muzika presudna za jednog mladog izvođača), a to su Cerlina iz opere Don Đovani (u produkciji organizacije „Bell’Opera”), i Dorabela iz opere Tako čine sve, koja je izvedena na festivalu BELEF, u produkciji Fakulteta muzičke umetnosti. Nastupila sam u još jednoj produkciji FMU-a, a to je Pučinijeva opera Sestra Anđelika u kojoj sam igrala Tetku Princezu, a ta predstava bila je izvedena čak i na Sterijinom pozorju u Novom Sadu. Takođe, vrlo značajno mi je bilo i učešće u produkciji prve srpske opere Stanislava Biničkog, Na uranku, gde sam igrala Majku Anđu. Ova predstava bila je sklop međunarodnog projekta „Opera: Past, Present, Perfect!” (organizacija MOTO), čija sam članica i koji je meni, kao i mnogim drugim mladim izvođačima, pružio sjajne prilike i iskustvo.
Radujem se svakoj novoj ulozi i smatram je neizmernim izazovom. Uloge koje me privlače i koje spremam jesu Šarlota iz Masneove opere Verter, Dalila iz Sen-Sansove opere Samson i Dalila, i Princeza de Bujon iz Čileove opere Adrijana Lekuvrer. U nekoj dalekoj budućnosti sanjarim da izvodim Vagnerove opere, ali to je nešto što je sada svakako preozbiljan izazov za mladog izvođača poput mene.
Prethodnog meseca si održala koncert u Italiji – kakvi su tvoji utisci o ovom događaju?
Tako je, bila sam deo međunarodnog projekta „Bravo Bravissimo” čiji je organizator bilo muzičko udruženje „San Marco” iz Pordenonea. Projekat je bio namenjen mladim muzičarima iz Italije, Grčke, Portugala i Crne Gore, a ja sam imala sreću da preko Kulturnog centra Kotor dobijem priliku da budem deo ove muzičke svečanosti. Finalni koncert održan je u Pordenoneu, u Italiji, i bila sam jedno od četvoro solista koji su uz hor i orkestar izveli veče posvećeno životu i stvaralaštvu kompozitora Đoakina Rosinija, upotpunjeno glumačkim minijaturama. Kao velika ljubiteljka Italije, ovaj koncert doživela sam vrlo emotivno, a stati na scenu u zemlji u kojoj je i opera rođena zaista je veličanstven osećaj, prožet svojevrsnim strahopoštovanjem i odgovornošću koju pre nisam osetila.
Uporedo sa studijama na Fakultetu muzičke umetnosti završila si i Fakultet likovne umetnosti, slikarski odsek. Da li se aktivno baviš i slikarstvom?
Slikarstvo je, verovali ili ne, moja prva ljubav. Od najmlađih dana znala sam da ću se baviti slikarstvom, a ljubav prema muzici, posebno klasičnoj, usledila je tek kasnije. Nije lako uporedo gurati dve umetnosti; ipak, odlučna sam da ni u jednom trenutku ne zapostavim jednu od njih. Ove godine nisam bila aktivna na izlagačkoj sceni, ali sam prethodne godine imala čak tri samostalne izložba, i publici sam svoja dela prikazala u Kući Đure Jakšića, u Ostavinskoj galeriji, i u galeriji Stepenište. Nažalost, ne radim na novim delima onoliko koliko bih to želela, usled prečestih obaveza oko nastupa i posla, ali imam jednu zamisao koja me već dugo inspiriše, i nadam se da će te slike publici biti prikazane već sledeće godine.
Ipak, u bliskom sam kontaktu sa slikarstvom svakog dana, na svom poslu, i imam ogromnu čast da radim kao jedan od animatora na poljskom filmu Seljaci. Režiseri filma Dorota Kobiela i Hju Velčman možda su poznati čitaocima po njihovom prethodnom animiranom filmu, Loving Vincent, koji je bio nominovan za Oskara 2017. godine. Film na kom radim njegov je svojevrsni naslednik, a specifičan način animacije jedinstven je za ova dva filma, jedina ikada snimljena u toj tehnici. Film je prvobitno snimljen sa glumcima, a zatim slikari rukom i uljanim bojama slikaju frejmove filma koristeći igrani film kao referencu. Ovo je svakako najduži način pravljenja filma, a za jednu sekundu filma potrebno je slikati nekoliko dana. Premijera filma planirana je za narednu godinu.
Osim rada na novom animiranom filmu čije pojavljivanje u bioskopima jedva čekamo, koje te tema i/ili mediji slikarstva najviše interesuju? Ili, laički rečeno – šta najviše voliš da slikaš za svoju dušu?
Moj pogled na slikarstvo vrlo je tradicionalan, i kada je tehnika u pitanju, zanima me čist akademizam, kao vrhunac slikarskog zanata. Moje shvatanje umetničkog poriva bazira se na tome da jedno delo teži onome što je, uostalom, suštinska potreba svakog bića – a to je besmrtnost. Da bi delo bilo „večno”, neophodno je da bude eliminisan svaki uticaj tekovine vremena u kom je stvoreno, političkih prilika, socijalnih normi i društvenih tekovina; jedini kvalitet koji može biti večan jeste lepota; no ipak, to ne treba shvatati olako i nikako ne smemo pojam lepote svesti na čistu estetiku. Pojam lepote, naizgled tako jasan i jednostavan, zapravo predstavlja jedan od najteže definisanih pojmova u filozofiji, u svojoj apstraktnosti i neuhvatljivosti stajući rame uz rame sa samim pojmom umetnosti. Pokušavajući da pojmim kakva je to lepota kojoj težim u svojim predstavama ljudi, prirode i objekata koji me okružuju, ne mogu se oteti utisku da bi vrlo plitko i površno bilo svesti je samo na površni sklad i prijatnost; već na harmoniju u onom dubljem smislu, suštinski sklad svih elemenata koji čine jedno delo, od onih tehničkih, preko duhovnih i emocionalnih elemenata koje sam umetnik nenamerno unosi u delo dajući u potpunosti sebe i svoju prirodu u procesu nastanka umetnosti. Jedna slika, pored fizičkog i tehničkog sklada treba posedovati i onaj dublji, važniji; sklad koji je u stanju da posmatrača oplemeni i dovede u stanje mira i spokoja.
Moja potraga za suštinom i iskonskim razlogom mog stvaralaštva i dalje traje, i smatram da sam na samom početku. U poslednje vreme, dosta me zanima umetnost simbolizma (kako slikarska, tako i pesnička), i u velikoj meri istražujem taj period, pretapajući ideje koje me inspirišu i u svoje stvaralaštvo.
Koja boja za tebe ima simboliku meseca novembra, a koja operska arija?
Boja – pečena siena.
Arija – pošto je jesen doba godine kada sve tone u san, umire, biram jednu tragičnu ariju, ali ariju neizmerne lepote, za mene možda i vrhunac operske literature – Liebestod iz Vagnerove opere Tristan i Izolda.
Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima i sagovornicama – da li možeš čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
U poslednje vreme vraćam se klasicima, onima koje jesam, i koje nisam, čitala u prošlosti. Heseove knjige ostavile su u meni dubok trag. Skoro sam se osvrtala i na najznačajnija Dostojevskog, Andrića, Kundere. Od savremenih književnika, izdvojila bih Elenu Ferante. Inspirišu me knjige koje akcenat ne stavljaju na događaje, već na kompleksne procese ljudske ćudi i uma.
Pored proze, izuzetno me privlači poezija; ona je poput estetskog slatkiša, nešto što se brzo spoznaje i oplemeni duh lepotom, harmonijom reči i simbola, na neki način nalik muzici. Omiljeni pesnici su mi Žak Prever, Mika Antić, Jovan Dučić, kao i pesnici simbolizma, posebno Šarl Bodler.
Takođe, preporučila bih čitaocima da pogledaju predstavu koja je nedavno doživela svoju premijeru u Narodnom pozorištu, jedan zaista jedinstveni scensko-muzički doživljaj. U pitanju je predstava Deca, moderna kamerna opera u kojoj učestvuju i glumci i muzičari, i koja knjigu Milene Marković Deca (NIN-ova nagrada) prevodi u muzički pokret i glas, kroz muziku Irene Popović.
novembar, 2022.
