piše: Aleksandra Vujić
U prethodnom broju čitali ste o istorijskim činjenicama o Marku Mrnjavčeviću, razlozima zbog kojih je on postao Marko Kraljević i načinu na koji je prikazan u epici. U ovom broju nastavljamo upoznavanje našeg junaka kroz epske pesme, ali i dolazimo do kraja (a možda i ne) njegovog života.
Marko je kroz epske pesme prikazivan kao vrlo pravičan junak, mada, svojstveno većini velikih junaka, brzopletog karaktera i vrlo preke naravi. U pesmi Marko Kraljević i Musa Kesedžija, Marko se, nakon tri godine provedene u tamnici, sprema za boj sa Musom. Sve što je Marku potrebno nakon cele tri godine zatočeništva su neograničene količine vina, rakije, ovnujskog mesa i hleba. To mu je i obezbeđeno, pa je nakon tri meseca takvog tretmana naš junak povratio krepkost. Ipak, snagu je testirao na devet godina staroj suvoj drenovini i kako iz nje nije uspeo da iscedi tečnost, nastavio je jesti i piti još mesec dana. Tada je bio spreman. Oran za megdan, odlazi da mu kovač iskuje sablju. Kovač je odradio odičan posao, ali to ipak nije bila najbolja sablja ikada iskovana, već je najbolja pripadala Musi Kesedžiji. Kad je to čuo, Marko se strašno naljutio i odsekao kovaču ruku da više ništa ne može da iskuje. Nakon što ga je osakatio, dao mu je sto dukata da može da živi od toga do kraja života.
„Oj, boga ti, Novače kovaču,
jesi l’ ikad bolju sakovao? ”
Veli njemu Novače kovaču:
„Oj, boga mi, Kraljeviću Marko,
jesam jednu bolju sakovao,
bolju sablju, a boljem junaku:
kad s’ odvrže Musa u primorje,
što sam njemu sablju sakovao,
kad udari njome po nakovnju,
ni trupina zdrava na ostade”.
Ražljuti se Kraljeviću Marko,
pa govori Novaku kovaču:
„Pruži ruku, Novače kovaču!
Pruži ruku, da ti sablju platim”
Prevari se, ujede ga guja,
prevari se, pruži desnu ruku,
manu sabljom Kraljeviću Marko,
ods’ječe mu ruku do ramena:
,,Eto sada, Novače kovaču,
da ne kuješ ni bolje ni gore;
a naj tebi stotinu dukata,
te se hrani za života tvoga”.
Došao je i dan megdana, sukobili su se Musa i Marko. Borba je trajala dugo i činilo se da Marko gubi. No, kada ga je Musa konačno oborio na zemlju i seo mu na grudi, Marko je pozvao vilu u pomoć. I iako je vila odbila da mu pomogne jer borba dva protiv jednog ne bi bila fer, Musa je pogledao ka nebu i Marko je iskoristio trenutak nepažnje i rasporio ga. Tada je video da Musa u grudima ima tri srca junačka i ljutu guju i zakukao je iz očaja jer je pogubio boljeg junaka od sebe.
Pravičnost se vidi i u pesmi Uroš i Mrnjavčevići, u kojoj su zamolili Marka da reši sukob oko vladavine nad teritorijom na Kosovu. Marko se konsultovao sa majkom Jevrosimom i dobio je savet da ne sudi ni po babu ni po stričevima, već po pravdi boga.
Kol´ko Marko težio na pravdu,
tol´ko moli Jevrosima majka:
„Marko sine, jedini u majke,
ne bila ti moja rana kleta,
nemoj, sine, govoriti krivo:
ni po babu ni po stričevima,
već po pravdi boga istinoga;
nemoj, sine, izgubiti duše;
bolje ti je izgubiti glavu
nego svoju ogr´ješiti dušu”.
Savet je Marko poslušao, pa je uprkos raznim obećanjima od strane Mrnjavčevića, vlast dodelio Urošu, koji jedini nije pokušavao da ga podmiti, a vlast mu pripada po nasledstvu.
Pesme o Marku su prikazivale i njegove mane, nije glorifikovan kao idealan junak. Tako u pesmi Marko Kraljević i kći kralja Arapskoga, Marko objašnjava Jevrosimi zašto gradi tolike zadužbine. Iz pesme saznajemo da on pokušava da se iskupi za ubistvo Arapkinje koja ga je oslobodila iz tamnice, a on joj je obećao da će mu biti ljuba. Ipak, kada se ujutru probudio i kada ga je ona zagrlila crnim rukama, a nasmejala se i pokazala mu bele zube, njemu je to zaličilo na demona, pa ju je ubio. Marko je svestan da je zgrešio, te pokušava greh da okaje građenjem crkava.
Kade jutro bješe osvanulo,
I ja sjedoh, mati, otpočivat
A uza me Aralka đevojka,
Zagrli me crnijem rukama,
Kad pogledah, moja stara majko,
Ona crna, a bijeli zubi,
To se mene mučno učinilo,
Ja potegoh sablju okovanu,
Udarih je po svilenu pasu,
Kroz nju sablja, mati, prolećela;
Privatih se mojega Šarina,
Još Arapci glava progovara:
„Bogom brate, Kraljeviću Marko!
Nemoj, bolan, mene ostaviti! ”
Tu sam, mati, Bogu zgriješio,
A veliko blago zadobio,
Te ja gradim mloge zadužbine.
Istorijski, Markova smrt dogodila se 1395.godine u bici na Rovinama. Marko se, zajedno sa Stefanom Lazarevićem i Konstantinom Dejanovićem, tada borio protiv vlaškog vojvode Mirče. Konstantin Filozof piše kako je Marko, iako se borio na turskoj strani, pred bitku kazao da se moli za hrišćansku pobedu makar to značilo da će i on sam poginuti. Tako i bi.
Ipak, epika čuva neke druge varijante smrti velikog Marka Kraljevića. Legenda koja se najviše spominje otkriva da Marko nije umro u boju, već da mu je bog uzeo dušu na planini Urvini. Takva njegova smrt opevana je u pesmi Smrt Marka Kraljevića. U istoj pesmi opisan je i momenat pre smrti, gde Marko, znajući da mu je kraj, ubija svog vernog Šarca kako ne bi dospeo u ruke Turcima. Zatim uništava svoje oružje iz istog razloga, dok na kraju ne baci topuz u more uz reči „Kad moj topuz iz mora iziš’o, onda ‘vaki đetić postanuo!” Kad je sve to obavio, prosto je legao i umro.
Druga legenda kaže da Marko nije mrtav, već se sklonio u neku pećinu da prespava godine dok ne dođe vreme da ponovo bude potreban narodu. Čini se da Marko ima veoma dubok san i neobično shvatanje teških vremena.
Pojedine verzije su spojile istoriju i mit, te spominju bitku na Rovinama, ali uz upliv fantastike. Prema njima se bitka svakako dogodila, ali je tu bilo toliko krvi od poginulih da su konji plivali u njoj. Marko je tada zatražio pomoć od boga i on ga je preneo u gorepomenutu pećinu gde naš junak spava, a Šarac mirno pase mahovinu dok nam ne zatrebaju.
decembar, 2023.
