Bez obzira na to da li ste se maskirali samo dok ste bili dete, ili vam je ljubav prema prerušavanju ostala i u kasnijim godinama, sigurno ste barem nekada, gledajući predstavu ili film, ostali oduševljeni ne samo glumom, već i maskama koje glumcima pomažu da otelotvore i iznesu određeni lik. A da li ste se ikada zapitali kako maske nastaju, ko ih osmišljava i kako se one prave?
Naša oktobarska sagovornica je Marina Dacić Daca, scenska šminkerka i vlasuljarka pozorišta za decu Boško Buha, koja nam je kroz niz zanimljivih činjenica i anegdota približila ovo zanimanje. Marina nam je otkrila sitne trikove uz pomoć kojih u pozorištu i na filmu pred našim očima oživljavaju veštice i vile, kraljice, patuljci i čarobnjaci, koliko je vremena potrebno da se napravi jedna maska, u čemu je razlika između filmske i pozorišne šminke, ali i kakve se sve nezgode dešavaju iza kulisa i kako šminkeri izlaze na kraj sa njima.
Šta vas je navelo da odaberete baš ovo zanimanje?
Ljubav prema pozorištu. Prvobitna namera mi je bila da upišem Likovnu akademiju, pa arheologiju, a onda sam se odlučila za zanimanje scenskog šminkera i vlasuljara u okviru kojeg se takođe radi sa bojama pošto su mi one veoma bitne u životu. Zahvaljući njima sam odabrala zanimanje, a zahvaljući svojim profesorkama i zavolela posao. Zapravo, ja imam sreću da radim u pozorištu u kojem ispunjavam sve svoje maštarije iz detinjstva. U pozorištu za decu mi pravimo vile, čarobnjake, snežnu kraljicu, Snežanu i sedam patuljaka, to je posao koji nam dopušta da se igramo i kad porastemo.
Koliko se i po čemu se razlikuje proces pravljenja maski nekada i sada?
Velika je razlika u odnosu na vreme kada sam ja počinjala da radim. Na primer, plik smo tada pravili od voska sveće. Govorili su nam da se u svetu on pravi od gumenog mleka koje mi nemamo. To gumeno mleko je za nas tada bilo pojam.
Kasnije sam radila u Somboru i igrom slučaja sam upoznala čoveka koji je tada radio spot Majkla Džeksona za pesmu Triler. On mi je pokazao svoju šminkernicu spakovanu u nekoliko kofera koja je bila samo manji deo svega što je imao. Taj manji deo bio je daleko više od svega što sam ja imala na raspolaganju u šminkernici u somborskom Narodnom pozorištu. Međutim, on mi je tada rekao jednu sjajnu stvar:„Vidiš, ja ću vama da dam ovu moju šminku i vi ćete za pola sata, dok upoznate materijal, da krenete da radite. Vi meni dajte vašu šminku i pitanje je da li ću ja ikada početi da radim.” Mi smo tada, bukvalno, radili uz pomoć štapa i kanapa. Zato se zahvaljujem svojim mentorima i starijim kolegama, Nijazu, Dari, Ratku, od kojih sam imala sreću da naučim posao. Oni su posao učili na teži način, ali su bili fantastični majstori.
Od kojih materijala se prave maske?
Uglavnom od gumenog mleka, ali se radilo i sa tutkalom ili drvofiksom. Sa svačim smo radili, snalazili se kako smo znali i umeli. Tutkalo na primer smrdi do zla boga, a mi smo ga stavljali glumcima na lice, duvali u njega da bi izgledalo kao paučina… Sa jednim kostimografom sam radila maske od nitro laka, onim kojim se farbaju čamci. Opasna hemikalija, ali se od njega prave jako lake maske. Nekada smo koristili i živu gumu koja se inače koristi u automobilskoj industriji. Glumac Pera Stojanović je u somborskom pozorištu sedeo oko dva sata dok sam mu ja radila razneto lice sa živom gumom koju mi je mama donosila iz fabrike autobusa u kojoj je radila. Ali efekat je bio fantastičan.
U kojoj meri scenski masker sarađuje sa kostimografom i kako izgleda njihova saradnja?
Kostimograf dolazi kod šminkera sa skicom koju je osmislio u saradnji sa rediteljem. Pogledamo skice i napravimo dogovor. Uvek razmišljamo o tome da glumac tu masku treba da nosi na glavi ili na licu, da ona treba da izdrži najmanje pedeset predstava, a bitno je koliko i kako će maska da leži glumcu. S vremenom šminker upozna glumce, pa već unapred može da pretpostavi koji bi oblik brade ili nosa najbolje pristajao čijem licu, a upamti i koji glumac voli ili ne voli određene detalje. Ali saradnja sa kostimografom je velika i neophodna.
Koliko vremena je potrebno da se napravi jedna maska?
Sve zavisi od tipa maske. Ako se pravi maska koja se dodaje na glumca, ona se pravi par sati. A ako se maska pravi šminkom, nju moraš da uradiš što pre, da glumac ne bi dugo sedeo u stolici. Takve maske istog trenutka izlaze na scenu i istog trenutka se dobija odgovor da li su dobro urađene ili ne.
Da li se u predstavama koje su dugo na repertoaru maske s vremenom menjaju ili nadograđuju?
Ako se predstava igra dugo, kao na primer Gospođa ministarka koja je imala sto pedeseto izvođenje, dešava se da se kostim pocepa. On se obnavlja, ali se uvek ostavlja izvorno stanje. I ako mora da se nešto napravi iz početka pravi se identično onome kakvo je bilo. Kostimograf je potpisao takav kostim i njegov autorski rad mora da se poštuje.
Ali ja volim kreativnost kada je šminka u pitanju. Kao što ni glumac nije uvek sto posto isti svaki put kada izađe na scenu, tako i šminka ne može da bude uvek sto posto ista, ali se poštuju osnovni principi. U predstavi Šargor Dejan Lutkić je za svako izvođenje izlazio drugačiji jer je njegov lik davao prostor za to. Ja sam po njemu crtala i šarala i uvek smo se pitali kakav li će danas da izađe na scenu. Naravno, uvek u granicama predstave. Pošto je pozorište za decu, i glumci su raspoloženi za igru. Tako da možemo malo da se igramo, ali ako radimo šminku iz dvadesetih, to će uvek biti smokey eyes karakterističan za te godine, tu ne smemo da idemo van granica epohe.
Šta se dešava sa maskom rađenom za određenog glumca ukoliko dođe do njegove zamene?
Menja se i maska. Svako lice je drugačije i tuđa maska smeta glumcu. Ona je kao rukavica ili cipela, ako uzmeš tuđu – žulja te. Najbitnija stvar je da glumac bude zadovoljan jer on iznosi lik i izlazi na scenu. Mi smo tu da mu pomognemo da taj lik uradi kako treba, što se tiče fizičkog izgleda.
Prva i osnovna stvar koja se u poslednje vreme malo zaboravlja je ta da se naš posao vidi na sceni. To nije posao u kojem je uspeh ako neko posle predstave dođe i kaže – šminka je bila super. Maska je u funkciji lika kojeg glumac igra, uspeh je ako se sa šminkom na glumcu ostvari lik. Ako se primeti šminka, to znači da nešto ne valja. Mladim glumcima sam uvek govorila – onog trenutka kada oblačiš kostim, tog trenutka moraš da staviš i šminku. Ako igraš Luja XIV i oblačiš njegov kostim, a pojaviš se sa kosom ošišanom na dva milimetra – to nije to. Moraju da se stave i perika i šminka, cela epoha mora da se ispoštuje.
Da li imate omiljenu masku na kojoj ste radili u pozorištu ?
Ne mogu da odaberem. Svaka maska je izazov za sebe, svaka je nova kreacija i njeno stvaranje je uvek igranje. Mi smo jedino zanimanje tokom kojeg se dešava da glumca bukvalno povučemo za nos.
Kakve se sve nezgode dešavaju sa maskama?
Kada smo radili predstavu o Svetom Savi, desilo se da glumac koji je igrao više likova, a u jednom trenutku i svešteno lice na Svetoj Gori, obrije svoju bradu između dva izvođenja. Ja silazim na promenu i spazim glumca koji u kamilavki, bez brade, kreće da izlazi na scenu. Sećam se mog šoka kad sam ga videla i kako sam uspela da utrčim u šminkernicu, iz fundusa izvučem neku bradu, sve se dešava jako brzo, u trku idem za njim, lepim mu bradu i brkove… Nakon završetka u šminkernicu je došao patrijarh Pavle, koji je gledao predstavu, i zamerio nam da je sveštenik imao malu bradu. Rekla sam mu samo „znam”.
Zatim, jedan glumac je igrao ciganina koji treba da izgleda neuredno, a u trenutku kad se obogati se brije i stavlja zlatan zub. U predstavi je imao dve promene i prilikom jednog izvođenja se zbunio i skunuo bradu pre vremena. Krenula je panika, do scene sam trčala za njim i pravila novu bradu… Jedan drugi glumac mi je tražio da ga u sred predstave ošišam u nekoj od pauza, pošto je priča to dozvoljavala. Normalno, ne u pauzi u kojoj je on došao da se šiša. Sledećih par minuta je igrao isključivo profilom pošto sa druge strane kose nije bilo.
Glumci se zbune u trenutku od treme. Stolica šminkera je mesto gde glumci treba da osete olakšanje i smirenje. Šminker treba da sasluša, da tih deset, petnaest minuta njima bude prijatno, da osete smirenost pre izlaska na scenu. Jedna glumica me je ubeđivala da rajf koji joj stavljam nije njen. U tim situacijama uvek treba da budeš smiren i smiriš glumca, jer je on taj koji izlazi na scenu. Tako da sam joj rekla: „Dobro, nije to taj rajf, ali hajde molim te stavi njega pošto ne možemo da nađemo ni jedan drugi, a posle predstave ćemo da nađemo rajf na koji ti misliš.” Kad je odigrala i vratila se i shvatila da je to ipak taj rajf.
U čemu je razlika između filmskih i pozorišnih maski?
Glavna razlika je u intenzitetu. Kamera vidi sve. Na filmu se radi jako osetljivo, to je maltene dnevna šminka za ulicu. A u pozorištu treba isto da vide i posetioci u prvom i u poslednjem redu. Ranije se šminka u pozorištu radila još jače, danas se i ona ublažava i počinje da liči na televizijsku, ali ipak mora da bude jača.
Kako biste ocenili maske koje imamo prilike da vidimo u popularnim filmovima i serijama poslednjih godina?
Nažalost, kod nas su sve gore i gore. Skoro me je bilo sramota da gledam neke naše serije koliko su maske bile loše urađene. Naša produkcija, nažalost, ne shvata koliko vrede dobar tekst, dobar kostim i šminka. Škola nam je dosta degradirana, malo se para odvaja, posao preuzimaju ljudi koji su završavali kurseve, za razliku od inostranstva gde se o tome mnogo više vodi računa. Ja ne gledam španske serije, ali im skidam kapu kada su u pitanju kostim i šminka. To je rađeno do perfekcije, o svemu se misli.
U jednom trenutku ste predavali predmet Scenska maska na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Kakva su vam iskustva i sećanja na taj period?
Prelepa. Sjajna saradnja i sa profesorima i sa studentima. Uvek je lepo raditi sa mladim ljudima.
Kada je profesorka Lejla Mandžuka otišla u penziju, zahvaljući profesorki Bilji Mašić, pozvali su mene kao zamenu. Njena klasa je bila prva kojoj sam predavala – Radovan Vujović, Nikola Rakočević, Kalina Kovačević… Sad ne mogu da se setim cele klase, izvinjavam se onima koje sam izostavila.
Za mene je velika čast bila i saradnja sa Vladom Jeftovićem. Imala sam prilike da sarađujem i sa novosadskom Akademijom koja mi je takođe ostala u prelepom sećanju.
Studenti ovog fakulteta vas i danas zovu da prisustvujete njihovim diplomskim predstavama. Neke od njih su, zahvaljujući vašem angažmanu, nastavile da se igraju i nakon toga. Zbog čega retko viđamo diplomske i master predstave na repertoarima pozorišta?
Nažalost, birokratija pravi veliki problem. Predstave koje se igraju na fakultetu su obično diplomski radovi, a fakultet nema pravo da prodaje ulaznice i zarađuje na njima. Te predstave zatim ne mogu da izađu van fakulteta. Izlaze samo one gde autorska prava na tekst pripadaju nekome od studenata, a to se dešava vrlo retko.
Ali pozorišta, u principu, nemaju sluha za ove predstave. U Beogradu ne postoji nijedno pozorište u kojem bi ti mladi ljudi mogli da igraju svoje diplomske predstave među kojima ima zaista fantastičnih. Prostoji jedna trupa koja se zove Ludum Ludum, Teodore i Petra Ristovskog. Njihove predstave su u svetu osvojile silne nagrade, a oni se kod nas dovijaju kako znaju i umeju da bi uopšte igrali i to pod nekim čudnim uslovima.
Da li možete da se setite diplomskih ili master predstava koje su po vašem mišljenju bile najbolje?
Mali princ je bio odličan. Tri Sorele, klasa profesorke Goce Marić – fantastična predstava. I, recimo, predstava Art.
Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima – da li možete čitaocima KUŠ!–a da preporučite knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo, kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Ja uvek preporučujem Malog Princa, to je knjiga koju nikada ne možeš da ostaviš. Preporučujem Lorensa Darela i Oskara Vajlda. Što se tiče slikara, ja sam zaljubljenik u Van Goga. Jedan od najlepših osećaja u životu je bio provesti sate u muzeju Van Goga. Staneš pred njegove slike i bukvalno osetiš kako boje peku i razumeš sve, kao i kada staneš ispred piramida i shvatiš koliko si beznačajan. Što se tiče pozorišta – recimo našeg Olivera Tvista. I trupu Ludum Ludum, njih preporučujem iz sve snage. Oni su nešto što ja ne umem da objasnim, fantastični su.
intervju vodila: Jovana Nikolić
