intervju vodila: Sanja Gligorić
Sa našom decembarskom sagovornicom, Marijom Strajnić, razgovarali smo o brojnim kreativnim dimenzijama koje prate njen rad. Pored arhitekture koju je studirala, Marija se takođe bavi fotografijom, primenjenom ilustracijom, a od skoro i filmom. Sa njom smo, između ostalog, razgovarali o brendu Lovers koji zauzima posebno mesto u srcima mnogih, o dokumentarcu Susret – blagu ovogodišnjeg Beldocs festivala, kao i o značaju izlaska iz zone komfora.
Kada si odlučila da studiraš arhitekturu i zbog čega?
Nekad tokom gimnazije. Arhitektura mi je delovala kao neka sveobuhvatna dimenzija u kojoj bih mogla da pomirim razna svoja interesovanja. Nisam tada još uvek bila svesna koliko sam bila u pravu, jer me je taj fakultet pre svega naučio kako da se postavim prema svakojakim kreativnim zadacima i poduhvatima koje sam kroz dalji život i rad sretala. Takođe sam naučila da imam hrabrosti da se sa svakim od njih ponaosob uhvatim ukoštac. Na kraju, sve ono čime se bavim je arhitektura, na ovaj ili onaj način.
Da li se u tebi ljubav prema fotografiji probudila tokom studija, i da li su ih one produbile i oblikovale na specifičan način?
Rekla bih da jeste. Već na početku faksa, oko 2005. godine, zainteresovala sam se za analognu fotografiju jer mi je delovalo da tu pronalazim sve ono što mi u arhitekturi nedostaje – poetičnost, neposrednost, intimu i na kraju i slobodu. Međutim, vrlo brzo sam shvatila da su sve to vrlo arhitektonski pojmovi i da je pogrešno razdvajati ta dva sveta. Tako da sam se, takoreći, postepeno mirila sama sa sobom i prigrlila sve arhitektonske rukavce koji su mi delovali interesantno, koliko god bili nestandardni za jednu arhitekticu.
U grupi mladih arhitekata učestvovala si na Bijenalu arhitekture u Veneciji predstavljanjem projekta Jedan: sto pre nekoliko godina. Da li bi sa našim čitaocima podelila nešto više o tom iskustvu?
To iskustvo je definitivno jedno od onih koja te odrede i daju krila za dalje stvaralaštvo i uopšte, dalje putovanje. Nas desetoro autora napravili smo u srpskom nacionalnom paviljonu u Đardinima jedan beli ogromni sto na četiri noge, toliko veliki da je ispunjavao celu površinu velikog paviljona. Sto bi pri svakom dodiru posetilaca odzvanjao potpomognut pick-up mikrofonima i povezanim zvučnicima. U biti je to bio odgovor na tadašnju temu bijenala Common ground koju je bio zadao Dejvid Čiperfild i koju smo mi shvatili doslovno, kao mesto sastajanja, mesto razgovora, mesto zajedništva, mesto praznine i kao i mesto potpunosti. Na bijenalu smo proveli mesec dana lično gradeći ovu skulpturu i time 1:1 doprineli verodostojnosti čitave ideje. Uz to smo svi tek bili završili fakultete i većini nam je to bio prvi ikad izgrađeni objekat, tako da je malo reći da smo duše ostavili u Veneciji.
Zbog čega si pokrenula brend Lovers?
Brend je nastao vrlo spontano. Sve je počelo od ilustracija dva izmišljena stvorenja koji se nalaze u različitim međusobnim odnosima, raspoloženjima i osećanjima, koje sam crtala svom bivšem momku sa kojim sam bila u vezi na daljinu, pa smo na taj način ponekad komunicirali. I nakon raskida sam nastavila za sebe da ih crtam jer mi je prijalo i delovalo na mene kao neki intimni razgovor sa sopstvenom podsvešću. U nekom trenutku sam počela crteže da kačim na Lovers.rs Instagram profil, ljudi su se okupili oko njih i sve više pokazivali želju za majicama, tako da sam rešila da ih napravim i vidim kako će proći. Podrška je bila neočekivano velika, pa sam nastavila da istražujem u pravcu primenjene ilustracije, da bih danas već mogla da kažem da mi je sve to postalo i glavni posao i uživancija.
U čemu pronalaziš inspiraciju kada kreiraš printove i odevne komade?
Možda će zvučati kao kliše, ali inspiraciju pronalazim u svemu što me okružuje. Zanimljivo mi je da osećanja ili neki narativ predstavljam telesnim relacijama dvoje ili više karaktera. Nekad pred praznim papirom nemam direktnu predstavu šta želim da nacrtam, već kad povučem par poteza iz podsvesti mi iskoči tema. Nekad me nešto muči, pa to nacrtam, simbolički ili metaforički. Nekad nacrtam konkretnu situaciju koja mi se dogodila. Nekad čujem da se nekom nešto dogodilo, pa me to inspiriše da pozajmim za crtež. Nekad iskoristim ono što me nervira. Dakle zaista, nema pravila, osim da su to dva stvorenja skroz ogoljena koja se na neki način odnose prema samima sebi, drugom, a nakon toga i prema svom okruženju i vremenu u kom živimo.
Odevne komade tek od skoro krećem da dizajniram, van već osnovnih stvari poput majici, dukseva i čarapa. Trenutno spremam nekoliko novih full-design proizvoda.
Ove godine je premijerno prikazan tvoj prvi dokumentarni film Susret, koji je briljirao na Beldocs festivalu. Kako si odlučila da snimiš film koji prikazuje segmenat iz života tvoje bake Jelene?
Prvo – hvala! Moja baka se zove Jelena Strajnić i jedna je od mojih omiljenih osoba u životu. Jednom prilikom mi je pre pet-šest godina pokazala zbirku poezije svog, kako ga je nazvala, prijatelja iz Zagreba i mene su te pesme toliko dirnule da sam ostala kod nje narednih nekoliko sati slušajući o njihovom odnosu. Prijatelj iz Zagreba je, kako se ispostavilo, Dragutin Cvijanović, doktor nauka, seizmolog i pesnik, s kojim je razmenjivala pisma još od pedesetih godina, kada su se prvi put upoznali tokom letnjeg raspusta, pa sve do tog dana, šezdeset pet godina kasnije, kada joj je u sanduče stigla i njegova knjiga o prvoj ljubavi, to jest – o njoj. Odmah sam osetila neopisivu želju da njihov odnos dublje istražim, njihovu priču na neki način zabeležim, kao i da se njih dvoje posle tolikih godina ponovo sretnu.
Oduševljenje publike Susretom dovodi me do logičnog pitanja – da li planiraš da nastaviš da se baviš filmom?
Istina je da je rad na ovom filmu za mene bio toliko sveobuhvatan, da sam morala mnogo toga da savladam i naučim da bih ga isterala do kraja. Usput sam dobila i bebu i to je celu tu avanturu učinilo još izazovnijom – postići sve, a ostati normalan. Tako da, s jedne strane, uživam u završetku celog tog poduhvata, a druge, žao bi mi bilo da sve kroz šta sam prošla ne iskoristim za još neku priču. Recimo da ću ostaviti otvoren ovaj odgovor. A da li imam neke ideje za potencijalne naredne filmove – imam! Neka prenoće koju godinu.
Šta bi poručila mladima koji bi voleli da se okušaju u sferama koje nisu striktno obuhvaćene njihovim studijama ili pozivom?
Mislim da svako ko želi da se okuša u bilo čemu treba to da uradi bez obzira na studije. U mom slučaju to nikad nije bila stvar odluke već neki urođen poriv za otkrivanjem. Mislim da moj mozak jednostavno tako funkcioniše, da moram da se bavim nekolicinom stvari istovremeno, inače se umrtvim i izgubim želju za radom. Mislim da akcija podstiče produktivnost i inspiriše. Dok stojimo u mestu i bavimo se stvarima o kojima mnogo znamo, tu nema mnogo prostora za stvaranje jer je sve nekako poznati teren. Dejvid Bouvi je pričao baš o tome u jednom divnom intervjuu – dokle god smo u zoni komfora, daleko smo od toga da uradimo bilo šta uzbudljivo. Ja sam ga doslovno razumela!
Da li postoji neko ko je igrao značajnu ulogu u oblikovanju tvog umetničkog senzibiliteta i slobode da stvaraš?
Sigurna sam da su najveću ulogu odigrali moji roditelji koji su i mene i brata uvek usmeravali ka tome da se bavimo stvarima koje volimo. Zvuči kao opšte mesto, ali odrastanje tokom devedesetih uz takav roditeljski stav je jako osnažujuć za mlade ljude jer daje hrabrost i istrajnost. A nije uvek jednostavno kad nemaš sigurnu platu svakog meseca i kada ceo život radiš kao freelancer, ali nikad ne bih menjala slobodu za sigurnost. Tako da hvala im na tome.
Na koji način bi obrazložila vlastitu ulogu na kreativnoj sceni u Srbiji?
Moja oblast delovanja je dosta fluidna i neodređena, pa mi je teško da se smeštam u neke konkretne kreativne kontekste, a i da samu sebe obrazlažem mi je pomalo neugodno.
Da li imaš neke planove povodom daljeg razvoja svog rada u budućnosti i kako ga vidiš?
Najveće (konkretne) planove imam vezano za moj brend Lovers.rs za koji želim da tokom sledeće godine napokon otvorim sopstveni izložbeni prostor, kao i sopstvenu proizvodnju. Ovo je vrlo veliki zalogaj, tako da će svi drugi planovi morati malo da se strpe par godina, ali definitivno neće biti stajanja i ni najmanje praznog hoda. Jedva čekam!
Poslednje pitanje koje postavljamo svim našim sagovornicima – da li možeš čitaocima KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo, kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Biću kratka, evo ponešto u čemu sam u poslednje vreme uživala: knjiga Normalni ljudi od Sali Runi, film Portrait of a Lady on Fire, pesma npr. Venice bitch od Lane del Rey i umetnica Little Thunder 門小雷 u čijim ilustracijama bukvalno živim na Instagramu.
decembar, 2020.
