foto: Aleksandra Subotić

Intervju vodila: Nevena Stajković

U vreme kada se sumiraju utisci sa letovanja, a oni srećni grabe poslednje dane leta da uživaju na plaži, mi čitamo zbirku poezije Žene koje nisu videle more izdate od strane Književne Zadruge. Autorka ove vrle prve zbirke poezije je Marija Marković, Kragujevčanka koja živi i radi u Pragu. Njene pesme i kratka proza objavljivani su u različitim zbornicima, kao što su Rukopisi, Crte i Reze, Niko više ne ide u raj, kao i u onlajn časopisima Astronaut i Bludni stih.

Žene koje nisu videle more odvešće vas u svet detinjstva, cveća, snova, kletvi i pretkinja. Sa Marijom smo razgovarali o njenoj prvoj zbirci pesama, ali i Književnoj Zadruzi i praškoj poetskoj sceni, a ona nam za kraj preporučuje sjajnu knjigu meditativne proze kojoj se od prošlog leta više puta vraćala.

Kako je glasila tvoja prva objavljena pesma? Kada i gde je objavljena i u kolikoj meri se ona razlikuje od pesama koje imamo priliku da čitamo u tvojoj zbirci pesama Žene koje nisu videle more?

Ako se dobro sećam, bila je to pesma Biser i more. Bila sam šesti razred osnovne škole i tada sam pisala poeziju misleći da je to što pišem nešto wow, nešto najbolje ikada napisano. Pesma je bila u rimi, što puno i ne iznenađuje uzevši u obzir literaturu koja nam je tokom školovanja servirana. Pesma je objavljena u jednom školskom časopisu, a govorila je o tajnom životu bisera nasuprot uzburkanom životu mora, gde se na kraju postavljalo pitanje razmisli da li si biser ili more ti. Tada sam verovatno verovala da je filozofsko pitanje postojanja čoveka i njegove svrhe privilegija svih nas. Vrlo dobro pamtim neustrašivost koju sam imala kao dete i koja se sve više izmicala kako sam odrastala, shvatajući da sam u očima društvenog poretka prvo žena, pa tek onda (možda) čovek. To je verovatno i ta dijametralna razlika zbirke Žene koje nisu videle more i nekog ranog, detinje naivnog, pristupa. Kroz ovu zbirku i kroz stihove progovorile su mnoge moje, i ne samo moje, pretkinje. Progovorile su o svojoj ljudskosti, o uskraćenosti za istu, o pokušajima da ugrabe ono malo parče slobode – svoje ravnice, ponosa ili obale.

foto: Jelena Veljković

Interesantna priča krije se iza nastanka izdavačke kuće koja je u junu ove godine izdala tvoju zbirku pesama. Možeš li nas upoznati sa Književnom Zadrugom iz Banjaluke?

Književna Zadruga (KZ) je neformalni kvir feministički kolektiv. Akcenat je na reči kolektiv, jer je ideja bila da se testiraju ustaljeni i poznati vidovi izdavaštva. Zadruga funkcioniše po principu učestvovanja svakog člana na nastanak knjige. Na primer, Arman Fatić, jedan od osnivača, radio je korice za moju zbirku iako se nikada ranije time nije bavio i zajedničkim dogovorom došli smo do rešenja. Nikola Lero je uređivao tekst, ali je takođe angažovao i bliske ljude koji su pomogli u lekturi. Vanja Šunjić je takođe radila lekturu, ali i učestvovala na uređenju teksta i davanju sugestija. Pored toga organizovala je najave promocija i sve što se tiče onlajn oglašavanja.

Ono što je mene privuklo kada sam videla konkurs KZ, bila je baš reč Zadruga, jer me je asocirala na omladinske radne akcije, za koje verujem da su bile jedna od dobrih strana socijalizma, a nestale su zajedno sa celokupnom filozofijom.

Sticajem okolnosti, neki od osnivača su iz Banjaluke, međutim, štamparija se nalazi u Brčkom, jedno od izdanja izašlo je u Sarajevu, drugo u Kragujevcu, treće u Doboju. Jedna od ideja KZ je bila da potre geografske granice i tako se otvorila debata da li je KZ iz jednog konkretnog mesta, države ili pripada, tj. ne pripada nigde.

Zbirkom dominira motiv pretkinja („kada ustanu/ neće pomoći/ ni otac/ ni kolac”) Na koji način su tvoje pretkinje uticale na tvoj život, na ličnost kakva si postala i, naravno, na tvoju poeziju?

Koliko god da sam bežala od njih, bojeći se da će mi doneti dosta toga arhaičnog, bilo je nemoguće uteći, baš kao što si pomenula, neće pomoći ni otac ni kolac. Odrasla sam u Kragujevcu, i dosta vremena provodila sam na selu, među seoskim ženama, njihovim pričanjima i legendama. O sudbinama mojih pretkinja poprilično se ćutalo. Sve je bilo tabu: nasilje u porodici, nemogućnost razvoda, abortusi, nepismenost. Možemo to zvati nečim magijskim ili veštičjim, ali ja sam dugo osećala tapkanje stopala za sobom i imala sam potrebu da se pozabavim svojim transgeneracijskim traumama, u koje i te kako verujem.

Žene koje su obeležile moje odrastanje dakako su uticale na ono što danas jesam. Često kada sam u nedoumici ili imam neku krizu, vratim se njima. Verujem da je konektovanje sa precima veoma bitno na putu ka otkrivanju lične istine.

Nakon čitanja zbirke u celosti stiče se utisak da je zbirka kompaktna, odiše tematskim jedinstvom i iz svake pesme isijava slična emocija. Jesi li pisala s namerom da pesme objediniš u zbirci ili se podudarnost tema i motiva u pesmama desila spontano?

Do poslednjeg trenutka sam se bojala da li podudarnost postoji i da li su teme dobro uvezane. Međutim, kada je naslov došao na red, kao posledica poslednje pesme koju sam napisala, učinilo mi se da je poveznica jasna. To je bila sloboda. Oduzeta, izvojevana, nepokorena, razjarena, topla – sloboda. Verujem da teme koje su nam obeležile živote moraju proći kroz tu prvu zbirku da bi se išlo dalje, da bi se bolje pisalo, da bi se lakše i iskrenije dolazilo do sebe i drugih. Poznajem pesnike koji su relativno skoro takođe objavili svoje prve zbirke i uglavnom je iskustvo isto. To je najčešće ispovest, nešto što nam leži na duši, nešto što moramo da ispričamo i sa čim moramo da se suočimo.

S obzirom na to da živiš i radiš u Pragu, možeš li nam otkriti kakva je alternativna književna scena u tom gradu? Da li se i u kolikoj meri razlikuje od naše?

Ono što sam primetila je prisustvo režijskog ili scenarijskog pristupa u tekstovima, što verovatno nije iznenađenje, s obzirom na to da je Prag grad velike filmske škole. Što se poezije tiče, pesnici su dosta mladi i veoma eksperimentalni. Nova generacija pisaca u Pragu ne preza ni od čega i čini mi se da smelo gradi neki svoj svet u kome se više okreću budućnosti, eventualno sadašnjosti. Za mene je ta poezija često hermetična ili kafkijanska, sa dosta halucinacija, metamorfoza i nadrealnih motiva. Ono što definitivno omogućava takav vid stvaralaštva jeste drugačiji istorijski kontekst, bez skorijih ratova i destrukcije.

foto: Marija Marković

Jesi li pokušala da pišeš poeziju na češkom? Ili možda nekom drugom stranom jeziku? Ako jesi, da li si zadovoljna ishodom; ako nisi, šta te je sprečilo?

Pokušala sam da pišem poeziju na engleskom, ali i nakon čitanja nisam se osetila povezanom sa tim što sam napisala. Koliko god da sam mislila da je moje poznavanje tog jezika dobro, shvatila sam koliko mi je reči falilo. Daša Drndić je u svojim tekstovima citirala Danila Kiša, da se ne piše samo jezikom, već i nasleđem, onim svim što smo sa jednog prostora poneli ili što osećamo poznatim. Možda bi zato bilo lakše nekada pisati na češkom, jer je to slovenski prostor, ali ja nisam još uvek na tom nivou poznavanja jezika, pa bih bila jako srećna ukoliko bi za sada izašao prevod moje trenutne zbirke.

Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima i sagovornicama – da li možeš čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?

Knjiga koju sam pročitala prošlog leta i kojoj sam se od tada vraćala više puta je meditativna proza Staše Aras, roman Horror Vacui, koji se ove godine našao i u užem izboru za nagradu Meša Selimović. Priča prati nekih mesec dana života žene na primorju koja je sledom događaja dovedena u situaciju gde će morati da se pozabavi sobom i da duboko promisli o životu koji je izabrala. Ništa poput velikog preokreta se ne dešava u ovom romanu, ali se i te kako mnogo toga odvije u samoj junakinji. Telesnost, poetičnost, razgovori sa sobom, introspekcija samo su neke od reči kojima bih opisala to delo. Ako volite Rejčel Kask, Debru Levi i prizvuk Virdžinije Vulf, ova knjiga je pravi izbor.

septembar, 2022.

Leave a Reply

Your email address will not be published.