detalj, Mari Lorensen, "Portret gospođice Šanel", izvor: Wikimedia Commons

piše: MoonQueen

Godina je 1923, na pariskoj baletskoj sceni nepune dve decenije modu diktira trupa Ruski balet (Ballets Russes) Sergeja Serža Djagiljeva, a kada kazemo modu, ne mislimo isključivo na novitete plesnih tehnika, već i na pažljivo osmišljene kostime i scenografiju. Vizuelni identitet Ruskog baleta od početka je bio poveren samo najboljima, a ove, 1923. godine, u prostorijama iza zavese, našle su se dve vrsne umetnice zadužene za kostime budućih predstava. Jedna od njih bila je slikarka Mari Lorensen, devojka koja je svoju karijeru započela oslikavanjem porcelana u Sevru, čuvenom francuskom centru ovog zanata. Ubrzo, Mari će svoj pravi umetnički senzibilitet otkriti ulaskom u avangardne pariske krugove preko poznanstava sa kubističkim slikarima Fransisom Pikabijom i Žoržem Brakom, a ovom prilikom bio joj je poveren dizajn kostima i scenografije za balet Golubice. U drugoj prostoriji pripremale su se skice, birali materijali i šili prvi kostimi operete Plavi voz. Njihov dizajn potpisala je uveliko poznata i čuvena modna ikona, madmazel Koko Šanel.

Mari Lorensen, "Portret gospođice Šanel", izvor: Wikimedia Commons

Upoznavši se pod okriljem baletske trupe, dve umetnice su dogovorile saradnju – Koko Šanel je naručila od Mari Lorensen svoj portret koji je trebalo da Lorensenovoj otvori vrata portretske umetnosti u kojoj je tek počinjala da se dokazuje. Mari je Šanelovu prikazala na sebi svojstven način, formalnim elementima koji su s vremenom postali zaštitni znak njenog slikarstva – u koloritu kojem dominiraju pastelne nijanse ružičaste, ljubičaste, zelene i plave ona smešta fluidnu žensku figuru okruženu životinjama. Tih godina Lorensenova je najčešće slikala devojke u društvu životinja, a jednom prilikom je izjavila da ne voli plavuše i da će ubuduće slikati samo brinete. Na ovoj slici tamnokosa Koko Šanel u krilu drži pudlicu, dok se sa njene leve strane nalaze još jedan pas u skoku i golubica koja se spušta ka njenoj glavi. Neko bi možda u ovakvoj scenografiji prepoznao elemente hrišćanske ikonografije, u kojoj golub usmeren ka ženskoj prilici nesumnjivo nosi simboliku Svetog Duha, ali u slučaju ove slike ne bi trebalo zaboraviti da je Portret gospođice Šanel Lorensenova radila u isto vreme kada i scenografiju i kostime baleta Golubice, te je pojava ptice moguće inspirisana više aktuelnim baletom nego hrišćanskom tradicijom. Ipak, sanjalački ton slike, njen bajkovit kolorit i nežnost kojom je Mari Lorensen predstavila prvu damu pariske mode nije naišao na dobar prijem.

Koko Šanel je volela da pozira fotografima, naručivala je portrete od umetnika koje je cenila, ali se nije ustručavala da izrazi negodovanje ukoliko joj se finalni prozivodi ne bi dopali i da odbije da ih plati. Takva je bila i sudbina Portreta gospođice Šanel na kojem ova dama nije prepoznala sebe. Uz objašnjenje da naslikana žena uopšte ne liči na nju, što, ako pažljivo sagledamo sliku, i nije predaleko od istine, Koko je vratila sliku, što je veoma uvredilo Mari Lorensen koja je odbila da naslika novu verziju portreta, a prvu je zadržala za sebe. Pretpostavlja se da madmazel Šanel, poznata po kreiranju kultnih komada odeće, poput male crne haljine i ženskog kostima, nije bila zadovoljna svojim likom naslikanim na način koji je mnogo više pristajao samoj Lorensenovoj nego predstavljenoj. Umesto ženstvene romantizacije tema kojoj je slikarka bila naklonjena, Koko Šanel je bila dama oštrih linija, jednostavnih, geometrizovanih oblika i tamnijih boja, a uz to je puno pažnje poklanjala sopstvenom liku i slici koju je javnost gradila o njoj. Portret nastao u ateljeu Mari Lorensen nije se uklapao u tu sliku, ali je ostao da svedoči o poznanastvu dve vrsne umetnice čiji su se putevi na kratko ukrstili iza baletskih kulisa 1923. godine.

decembar, 2020.

Leave a Reply

Your email address will not be published.