piše: Dražena Todorović
„Muzika izražava ono što se ne može rečima izreći
i ono što ne može ostati neizrečeno!”Viktor Igo
Svaka bitka, pobuna, revolucija, a znamo da ih je kroz istoriju bilo toliko, s vremenom postanu jedna interesantna priča, koja se, poput nekog dobrog recepta, prenosi sa kolena na koleno. To su priče o herojima, njihovim podvizima, ljubavi, ali i velikim odricanjima, žrtvovanjima i, naposletku, patnjama. No, ono što često zaboravljamo jeste da je i muzika bila sastavni deo svih ovih dešavanja, na neki način. I da, naravno, svi smo odmah pomislili na trube i neki bubanj koji u pozadini daje marševski ritam. A šta ako vam kažemo da nisu samo trubači dali doprinos ovim istorijskim zbivanjima? Mi bismo ovde želeli da vam pokažemo nekoliko primera kako je klasična, da ne kažemo elitistička, muzika kroz istoriju pružala svoj komentar na sve ono što se dešavalo. Ne sumnjamo da vam je većina primera poznata, ali ko zna, možda se pronađe i nešto što do sad niste znali.
Naravno, sve kreće od Francuske revolucije i prve deklaracije o slobodi i jednakim pravima svih građana. I da, prva osoba na koju smo svi pomislili jeste Ludvig van Betoven i njegova čuvena Treća simfonija. Svima nam je poznata priča da je prema nekim svedočenjima, nemački kompozitor delo posvetio francuskom vojskovođi Napoleonu Bonaparti, a potom i pocepao posvetu, nakon što se Napoleon proglasio carem i na taj način srušio sve ono za šta se prethodno zalagao. E pa Treća simfonija se ne bavi Bonapartom, ali revolucionarne ideje i te kako jesu utkane u njeno muzičko tkivo. Svaki od četiri stava će vas nesumnjivo držati na ivici sedišta jedne koncertne dvorane (ili stolice, ako slušate u komforu svoje sobe), a mi vam svakako posebno preporučujemo drugi stav, posmrtni marš, gde je Betoven možda i najdirektnije iskazao svoje simpatije prema palim herojima.
Napustićemo nemačke kompozitore samo nakratko kako bismo se fokusirali na jednog Poljaka, koji je svega nekih dvadeset godina kasnije (dobro, možda koju godinu više) komponovao svoju Revolucionarnu etidu, koja je, u vekovima koji su usledili, postala noćna mora pijanistima, ali i sinonim za muzičko delo u kome su predstavljene ideje otpora i zalaganja za slobodu. Da, reč je o čuvenom Šopenu, kompozitoru koji je u svom opusu nekolicinu dela posvetio otadžbini i težnji da pokaže saosećanje prema svom narodu i njegovim patnjama.
A sada dolazimo i do nekoga ko je možda i najdirektnije u svojim delima iznosio revolucionarne ideje, ko je tvrdio da su revolucije prve polovine 19. veka oblikovale njegova filozofska razmišljanja, ali ko je istovremeno bio inventivan i u umetničkom životu. I da, zamalo da zaboravim, govorimo o nemačkom kompozitoru Rihardu Vagneru. Specifično je da Vagner često nije ni čekao da neki društveni sukob prođe, pa da se posveti stvaranju; on je toliko bio inspirisan, da je kompozitorsko pero uzimao u ruke u trenutku dešavanja. Tako je i nastalo njegovo delo Zigfridova smrt, ostvarenje koje je označilo početak komponovanja onoga što će kasnije biti poznato kao monumentalni ciklus Prsten Nibelunga. Još interesantnije je to što se, čitajući između redova, i te kako može videti za šta se nemački kompozitor zalagao, kakvi ideali su mu se vrzmali po glavi i kakve društvene promene su prema njegovom mišljenju bile neophodne. Ukoliko želite da saznate o čemu se tu radi, preporučujemo vam da se udobno smestite i preslušate ceo ciklus. Mada, moramo da vas upozorimo – celo ostvarenje traje nešto više od dvanaest sati.
Samo nakratko ćemo se zadržati na Verdiju i podsetiti Vas na njegov Hor Jevreja, numeru koja je i za vreme kompozitorovog života bila poznata, toliko da ju je i svaki seljak u najudaljenijim delovima Italije znao i rado pevušio. Delo je dragoceno i pored toga što se ne vezuje ni za kakvu pobunu (bar ne za neku koja je u tom trenutku bila aktuelna), jer medij koji je Verdi izabrao za prenošenje jasne poruke, hor unisono, dodatno pojačava značenje teksta.
A sad napuštamo 19. vek i stigosmo nekako do 1968. godine i Francuske (ponovo). Naime, u jeku demonstracija koje su potresale ovu državu tokom maja meseca, klasični kompozitor čija dela su se našla na repertoaru brojnih radio-stanica, bio je ni manje ni više Klod Debisi i njegovo delo Prelid za popodne jednog fauna. Nećemo vam puno govoriti o Francuzima i njihovim društvenim problemima, ali ukoliko se prisetimo da je Debisi bio revolucionaran po pitanju muzičkog jezika, smatramo da je opravdano zašto se našao na „vrhu plejliste” u ovom periodu.
Napustićemo Evropu i otići malo južnije kako bismo Vam ukazali na još jedan dragocen biser klasične muzike, koji takođe nastaje tokom šezdesetih godina 20. veka, a pruža komentar na društvena previranja u Čileu. U pitanju je delo Variaciones sobre un tema de Violeta Parra. Delo pokazuje bogatu muzičku tradiciju Čilea, a zasnovano je na folklornim melodijama koje je sakupila Violeta Para (Violeta Parra), inače jedna od ključnih figura narodne muzike ove države. U pitanju je niz varijacija u kojima je ostvaren dijalog između klasične i folklorne tradicije, a koje na posredan način ističe otpornost i duh čileanskog naroda.
Ovde ćemo se zaustaviti u nabrajanju, jer je lista ostvarenja klasične muzike koja su dala svoj komentar na pomenuta zbivanja mnogo duža. Iza svakog od njih kriju se fascinantne priče o njihovom nastanku, ali pre nego što ih otkrijemo, želimo da vam pružimo priliku da se posvetite delima koja smo već izdvojili. Nadamo se da će bar neka od njih postati deo vaših slušalačkih navika i otvoriti put ka daljem istraživanju.
mart, 2025.
