Čovek ispred Narodnog pozorišta je rekao svojoj ženi: „Što si me dovukla na ovo? Znaš da ne volim te avangardne predstave”, pri čemu je dotična reč očigledno bila sinonim za nešto što je em čudno i zakukuljeno, em loše. Verujem da je isti gospodin bio prijatno iznenađen s obzirom na to da Mala mađarska pornografija em nije loša, em je prilično konvecionalno postavljena. Ili mu je avangardno bilo to što je predstava na mađarskom?
Tekst je sažetak tri knjige Petera Esterhazija, zasnovane na istoriji njegove porodice, ugledne mađarske aristokratske familije sa njegovim ocem kao glavnim likom. I kao što smo nekada gledali Luku Labana kao doživotnu uhodu Teje Kraja u možda istinitoj drami Dušana Kovačevića Profesionalac, danas gledamo Esterhazija u potpuno istinitom uhođenju jednog društva i jednog pisca. Ali mađarski tvist leži u tome (ako već niste ukačili) što je špijun ujedno i otac našeg glavnog lika, našeg heroja, našeg pisca. Svi sinovi kad-tad dožive prosvetljenje da je njihov otac heroj ipak uvek bio samo čovek, nekad gori, a nekad i bolji od superheroja. Šok našeg junaka utoliko je veći jer je on oca izmaštao u nešto više od heroja, skoro pa u sveca… A ispostavilo se da je decenijama bio udbaški poltron, nešto niže i od najcrnjeg demona. Da parafraziramo Teju – ti dosijei su mu promenili ceo bivši život.
Jedini mali minus predstave je to što je ona u nekim momentima previše narativna, valjda iz želje Nikite Milivojevića da ostane što verniji originalnom delu tj. knjizi. Inače to nije problem, ali kada vam je za predstavu potreban prevod, narativni delovi sa sve titlom mogu biti malko dosadni. Inače, kad god gledate predstavu sa titlom (pod pretpostavkom da ne znate dotični jezik), iskreno vas savetujem da, ako možete, nađete mesta na balkonu. Prosto je fizički lakše spuštati pogled sa projektora na glumce, nego podizati oči i vrat svakih dvadeset sekundi dok na pola predstave ne dobijete bolove. Tu lekciju sam davno naučio na teži način. Ipak, na (ne)sreću naših gledalaca, tamniji aspekti komunizma su nam toliko znani da je tekst mogao biti i na znakovnom jeziku.
Nikita Milivojević pored teksta, uz pomoć koreografkinje Amalie Benet, zlatnim slovima potpisuje režiju, scenografiju, kostime i izbor muzike. Ovo jeste pornografija, ali svakako nije, danas previše često, in-your-face pozorište gde vam se sve nacrta kao debilu, a poruka/kritika društva nabije niz grlo. Opet nije ni avangardno, bar ne u onom smilsu te reči kako ju je gore spomenuti gospodin upotrebio (a in-your-face odavno nije avangarda). Umesto toga dobijamo simboliku koja je dovoljno maštovita da nas zaintrigira, ali dovoljno jasna da nas pogodi tačno gde treba. Nema te osobe u sali koja se nije divila pametnoj i svedenoj scenografiji sačinjenoj od samo par stolova. Isto tako smo uživali u silnim primenama pisaćeg pribora, a opet smo svi shvatili koliko su papir i olovka oštro i opasno oružje. Koreografija je u savršenoj simbiozi sa režijom i izgledalo je kao da prisustvujemo vežbama scenskog pokreta na akademiji. Pod tim ne podrazumevam nikakvu neuvežbanost ili ne daj bože amaterizam, naprotiv. Bio sam oduševljen na koliko različitih načina jedna povorka može ubijati svoje članove: oružjem, milovanjem, pesnicom, poljupcem, šutom i šapatom.
Ni glumci ne kaskaju. Pored dva odlična performansa Zoltana Širmera kao Sina/pisca javno prihvaćenih romana i Arona Balaža kao Oca/pisca tajno prihvaćenih izveštaja, posebnu pohvalu bih uputio sporednoj postavci. Nju čine: Emina Elor; Daniel Husta; Arpad Mesaroš; Agota Ferenc; Robert Ožvar i svi su oni primorani da svoje umeće iskazuju u nizu rapidno menjajućih uloga pritom konstantno ostajući na visini zadatka – oni su huligani, gosti, špijuni, članovi porodice i novinari. Oni su grčki hor, opšteprihvaćeni moral jednog društva koliko god on bio u pravu ili u krivu. Upravo me je ta pomisao navela da pomislim kako junak možda nije toliko Teja Kraj, koliko Edip – neko ko spoznaje sebe tek kad spozna ko mu je otac i potom nosi njegove grehe i krivicu. Ipak, tragedija i lepota ovog komada leži u tome što za razliku od epskih proporcija Edipa, Mađarska pornografija jeste prvo i osnovno Mala. Ona se lako može opet dogoditi svakom malom čoveku, kao što se već događala, i njena crveno-bela-zelena trobojka se lako može preobraziti u neku drugu, poznatiju.
Pozorišni dodatak
Svakog meseca mali deo svoje rubrike ću odvojiti da podelim sa vama veb-stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta.
Kratko i jasno. Ono što su za Zorana Radmilovića bili Kralj Ibi i Radovan Treći, to su za Danila Batu Stojkovića bili Balkanski šijun i Profesionalac. Uživajte.
piše: Igor Belopavlović
