Sitnice koje život znače bih ocenila stabilnom trojkom, jer za peticu treba biti sigurniji – u svakom smislu. No, kako je reč o piščevom debitantskom nastupu na srpskom jeziku, pa još u živom, pametnom i vrcavom prevodu Gordane Subotić, a pisac je, odozgo, šmeker Napolitanac koji je tek načeo četrdesete, izjašnjavam se šarmiranom do nivoa „vrlo dobar, 4”. Najzad, zabavio me je. Najkraće, ova knjiga je kao pizza (Napolitana, eto): nema tu nekih štatijaznam vitamina blagotvornih za telo i dušu, al’ je jestivo, čak i ukusno. A zdravo je da se čovek ponekad podseti kako ne moraju baš sve knjige da vrve od celomudrenija, čemernih pitanja i teških smislova.
Lorenco Marone je, izgleda, normalan Italijan koga ne tište nikakvi specijalni jadi iz kojih izlaze visokoparne umetničke bravure. On takav, uzeo je normalne sastojke iz normalnog okruženja i napisao simpatičnu priču, nadasve ljupko. Jeste, bućnuo je malo u jezerce patetike, ali tek da skvasi noge, suvih pantalona. Ali može mu se, kao što se svakom normalnom Italijanu može da svoja italijanska stopala obuje u roze mokasine i da bude sasvim muževan, dok je Nemcu bolje da ostane debeo i da ne gazi preko granice džiberstva takvim pokušajem. Ima tu nečeg…
Kad sam kod predrasuda, grozim se etiketiranja tipa „knjiga za plažu” ili „opuštanje” tj. smatram takve kvalifikacije sasvim nesuvislim, ali, ako bih morala da kažem kakve su to knjige a da kontekst ne bude sarkastičan – evo, ovakve. Dalje od ovoga je bljuzga kojoj služba marketinga dopisuje tu plažu kao ambijent van koga knjigu niko tak’o ne bi.
Fabula je na ivici klišea: matori cinik rešio da preostalih par godina provede terajući sve u peršun, što ga silno zabavlja. Ima senilnog prijatelja i obudovelu babu („ocvalo dete cveća”) sa mačkama za komšinicu i trudi se da gleda svoja posla i bujna poprsja svih žena koje mu uđu u vidno polje. I ljubavnicu ima, dabome i, dabome, zove se Rosana (naravno, prostitutka je, ali sa velikim srcem… u velikim grudima). Al’ ne lezi vraže : mlada i lepa komšinica ima problem, pa priča skreće na „život je kratak i treba da bude sladak”. Istina, emocija je malo ženski slatkasta i knjiga bi bila gorepomenuta bljuzga (terminus technicus je, mislim, „cakana”) da je nije pisao muškarac, ovako, rekoh, orošena patetikom u granicama simpatičnosti.
I, sve ovo treba uzeti sa distance mog čitalačkog ukusa kome čak i Mali Princ pravi ozbiljne digestivne smetnje. A picu kad probam sa probavom je sve u redu.
piše : Anđelka Nastić
