Godine 430. pre nove ere antički tragičar Euripid Medeji u ruke stavlja bodež i time stvara prototip majke koja ubija svoju decu. U isto vreme majstorski napisan tekst drame, osim što klasičnom mitu dodaje surove detalje, uspeva i da kod publike stotinama godina nakon prvog izvođenja izazove empatiju prema nesrećnoj sudbini lepe prevarene Kolhiđanke.
Najpoznatija Medeja londonskog teatra sredinom 19. veka bila je, u stvari, italijanskog porekla. Ostala je poznata pod imenom Madam Adelaida Ritori koju je u englesku prestonicu dovela udaja. Iako je bila veoma talentovana glumica, godinama je odbijala da igra Medeju, pravdajući se time da, kao majka, nije sposobna da uverljivo odglumi ubistvo sopstvene dece. Ipak, 1856. godine uporni poslodavci uspevaju da je nagovore da se popne na scenu obučena u antičku togu, sa bodežom za pojasom. Od kada je Madam Adelaida zaigrala Medeju, London je ničice padao pod njene noge, a ubrzo je sa ovom ulogom proputovala polovinu sveta. Glumica italijanskog porekla uspela je da izazove simpatije za junakinju koja čini užasan zločin i podstakne skidanje tabua sa teme čedomorstva.
Godine 1845. Mark Lemon piše burlesku Medeja ili Kleveta dame sa Kolhide kojom daje savremen pogled na ovaj grčki mit. Autor postavlja pitanje šta bi se desilo da je Medeja ostavljena u viktorijanskom Londonu? Bila bi primorana da nauči sinove džeparenju i neminovno bi se odala nekoj vrsti zločina.
I dok je čuvena Medeja londonskog teatra svojim monologom zavodila publiku, stvarne Medeje londonskih ulica igrale su svoje uloge pred porotama i sudijama, boreći se, ne za aplauz, već za goli život. Kada danas razmišljamo o devetnaestovekovnom Londonu, uglavnom ne pomišljamo na njegove sirotinjske krajeve, uske, mračne ulice i prljave kućerke, ogromnu stopu nezaposlenosti, kriminala, prostitucije i bolesti. Ono što verovatno nikada nismo zamislili je primitivni sistem kanalizacije, kanali sprovođeni oko korita Temze i korito iste te reke prekriveno stotinama leševa tek rođene dece. Tokom 19. veka zabeleženo je oko šesnaest hiljada slučajeva žena koje su ubile svoju tek rođenu decu i koje su zbog toga osuđene na smrt. Ma koliko ova zapadnoevropska prestonica prednjačila u birokratskom sistemu u odnosu na manje gradove, i dalje možemo biti sigurni da je šesnaest hiljada zabeleženih ubistava novorođenčadi samo jedan, moguće manji, deo stvarnosti života londonske niže klase ovog doba.
Zbog čega je čedomorstvo bilo toliko često baš u Londonu? Pre svega, zbog velike stope naseljenosti ovog grada koji tokom 19. veka doživljava nezapamćen porast demografije, koji sa sobom donosi i značajan porast najsiromašnijih slojeva. No, demografija nije išla u korist ni ostalim evropskim prestonicama, te drugi razlog treba potražiti u zakonu koji je u Engleskoj donet 1834. godine. U pitanju je Novi zakon o siromašnima (New Poor Law) i njegova posebna Odredba o kopiladi (Bastard Clausal). Ovim zakonom je za sudbinu svakog deteta rođenog van bračne zajednice odgovornost pripisivana isključivo majci koja je o detetu imala da se brine do njegove šesnaeste godine. U isto vreme zakon je zahtevao da poslodavci otpuštaju iz službe i ne zapošljavaju devojke koje bi ostale trudne bez prstena na ruci. Uglavnom zaposlene kao ispomoć po bogatijim kućama, hiljade siromašnih devojaka bi ostajalo na ulici ukoliko bi njihove gazde primetile stomak ispod haljine. Tako napuštene, bez mogućnosti da se zaposle, odavale su se prosjačenju, prostituciji, kriminalu i na kraju – čedomorstvu.
Ovakav, iz današnje perspektive brutalan, zakon, pravdan je potrebom da se kontroliše i smanji stopa prostitucije i rasprostranjenost veneričnih bolesti u velikim, gusto naseljenim industrijskim centrima. „Logika” 19. veka polazila je od toga da za svaku vanbračnu trudnoću krivica pripada isključivo ženama koje nisu bile sposobne da sačuvaju svoju čednost. Ekonomista i reformator, Tomas Maltus (Thomas Malthus), zahtevao je uvođenje ovog zakona koji će sprečiti „štetan podsticaj nepotrebnog rađanja”. Upozoren da će zakon kao posledicu imati veliku stopu ubistava novorođenčadi, izjavio je da je to neminovna posledica čija će dobra strana biti rasterećenje socijalnih „viškova” za koje se inače staraju ratovi i epidemije bolesti i gladi.
Ta kažu da je za naš život bezbrižan,
A oni s kopljem u boj idu junački.
Budale! Više volim truput okršaj,
No jedan, samo jedan mučan porođaj!
Euripid, Medeja
Uzalud je London Times pisao o problemima koje je novi Zakon o siromašnima izazvao u društvu skoro istog trenutka kada je donet. Prava revolucija krenula je iz istočnog Londona, 1859. godine. U lokalnom pozorištu u naselju Šordidž dvanaest noći zaredom izvođena je predstava Medeja na Korintu Džona Heroa (John Heraud). Gledalište u koje je moglo da stane pet hiljada ljudi svake večeri je bilo puno, što znači da je Medeju u toku dve nedelje pogledalo šezdeset hiljada pripadnika londonske niže klase. Grčka junakinja spustila se iz mita i visoke umetnosti prilagođene povlašćenim slojevima u blato siromašnog predgrađa, među građansku klasu, čije je muke i probleme zapravo i predstavljala. Prepoznavši je kao svoju, pripadnici nižih klasa ostali su zapanjeni i oduševljeni pričom strankinje, prevarene i napuštene u tuđini, o čemu je Medeja zapravo i govorila. Biće potrebno još deset godina da se uslovi Odredbe o kopiladi izmene, ali 1870. godine na snagu stupa novi zakon: i otac i majka dece rođene van braka odgovorni su za život novorođenčeta. Za svako ubistvo deteta krivično će biti gonjena oba roditelja. Otac koji nije pružao podršku ženi oko odgoja deteta smatran je zakonski krivim. Iste godine kada je ovaj zakon donet broj ubistava novorođenčadi u Londonu osetno je smanjen.
Krajem veka izvođenje Euripidove Medeje u Engleskoj, bez skraćivanja teksta, okretalo je ljude pokretu Sifražetkinja koje su Medejin monolog prihvatile kao nezvaničnu himnu, citirajući ga na svojim okupljanjima i prilikom obraćanja javnosti. Oduvek je žensko pitanje učitavano u lik Medeje, a njena priča je sa nesmanjenim interesovanjem publike, adaptirana iznova za svako novo doba kojem je prepričavana. Ipak, retko kada je jedan mit, prerađen veštom rukom tragičara iz petog veka pre nove ere, tako duboko potresao javnost kao što je to učinio u Londonu 19. veka, vršeći uticaj na birokratske, a zatim i socijalne promene društva.
piše: MoonQueen
