Da li ste se ikad našli u situaciji da vam neko kaže da ne može sve razumom da se prokljuvi, ili čak, da ne treba ni da se pokušava? Ako jeste, onda ste verovatno i sami iskusili izvesnu frustraciju koja pri susretu sa ovim stavovima može da se javi. Kako uopšte razgovarati sa nekim ko misli npr. da razum nije bitan ili pouzdan? Da li nas ikada razum izdaje? Naravno, toliko puta! Ipak, možda nije najpreciznije reći da nas je razum izdao, nego da ga nismo upotrebili kako treba? Možda je on kao alat (ili još bolje, kutija alata), koji možete da koristite na ispravan ili na pogrešan način, i koji morate uvek da održavate u dobrom stanju. Sva je verovatnoća da ste u situacijama kada vas je „razum izdao” u stvari, koristeći isti taj razum, to i shvatili, i sa još malo razuma, na kraju i ispravili. Vaš razum, kao i sav alat, negujete, održavate, pa i popravaljate kad je to potrebno. Meni se čini da je nekorišćenje razuma greška, i moja namera će ovde biti da dam nekoliko razloga zašto mislim da je zapravo nemoguće, barem u nekoj meri, istim da se ne koristimo.
Sad valja krenuti, kao i uvek, od početka. Šta je razum? Ugrubo bismo mogli reći da je razum sposobnost da se svesno osmisle ili objasne stvari, kako u spoljnom, tako i u unutrašnjem (psihičkom) svetu. Logika bi bila njegov sastavni, i verovatno suštinski deo, zato što svi uzimamo barem osnovne zakonitosti logike zdravo za gotovo. Na njima se temelji naša misao. Probajte da smislite jednu jedinu smislenu rečenicu, a da ih ne koristite. Mnogi bi ovde možda protestovali, ali s druge strane, mnogi ni ne znaju kakvi su to uopšte zakoni. Ako ste vi jedan od njih, vama će danas biti divan dan! Upoznaćete se, konačno, sa neizbežnom potporom celokupne smislene čovekove misli, Atlasom našeg uma od kad postojimo! Ima ih tri. Spremni?
- Zakon identiteta: svaka stvar jednaka je samoj sebi, a različita od drugih stvari;
- Zakon nekontradiktornosti: ništa ne može biti i ne biti u isto vreme;
- Zakon isključenog trećeg (ili srednjeg): sve mora biti ili ne biti u svakom datom trenutku.
Bože, kako antiklimaktično! Zvuče tako banalno, tako zdravorazumski, da je lako zamisliti da neko na ovo reaguje jednim odlučnim sleganjem ramena. Pa šta? Sad odvojite nešto vremena i probajte da opovrgnete bilo koji od ovih zakona. Bez, naravno, da ih koristite. Srećno s tim. Ako se, nakon ove male mentalne akrobatike, slažete da nema izuzetaka za ove zakone, i ako su ovi zakoni suštinski deo razuma, onda biste se morali složiti da je razum barem donekle neophodan u bilo kakvom razmišljanju.
Još jedan primer – pali ste niz stepenice i gadno zveknuli glavu. Lekar vam u toku pregleda kaže da postoji velika šansa da vam mozak od traume ne radi kako treba, i recimo da je u pravu. Recimo, takođe, da ni doktor ni vi ne znate tačno koji deo mozga će vam biti disfunkcionalan. Da li mislite da možete imati normalan život nakon toga? Šta god da mislite da vidite, čujete, osećate, razumete može biti jednostavno proizvod feleričnog dela. Čak i stvari koje vam se čine toliko očigledne i vredne da biste dali ruku za njih, mogu biti čista fantazija. Gde vas to ostavlja? To meni zvuči kao dobar put ka ludilu, gde sve može, ali i ne mora biti istina. Šta ako je to „deo mozga za logiku”, te ne shvatate da može da bude ili crveno svetlo ili zeleno svetlo za vas, a nikako oba u isto vreme? Šta ako je to deo za memoriju, pa više ne znate koja su prava, a koja lažna sećanja? Svakako, ovo ne znači da barem neke stvari ne biste savršeno dobro ukapirali, vi samo ne biste znali kada je to slučaj…
I ovde dolazimo do jedne slatke male začkoljice. Šta ako ste vi zaista jedan od tih koji su „udareni u glavu”? Prijatan dan vam želim.
piše: Logoreik
septembar, 2016.
