U novembarskom broju predstavljamo vam dvoje ljudi koji su u velikoj meri odgovorni za razvoj beogradske alternativne kulturne scene u poslednjih deset godina– Ljudmilu Stratimirović i Dejana Ubovića – osnivače Kulturnog centra Grad i organizacije Kulturni Front. Dejan je počeo karijeru na Radiju Studio B i B92, gde je radio u muzičkom programu kao urednik. Ljudmila je završila Fakultet primenjene umetnosti u Beogradu, odsek scenografija, nakon čega pokreće pozorišnu trupu i bend Pozorište Šešira. Bavi se dizajnom šešira, nakita i drugih modnih predmeta.
KC Grad je osnovan u aprilu 2009. godine u napuštenom hangaru, staroj carinarnici podignutoj 1884. godine. Znam da vas ljudi to često pitaju, ali koliko je vremena prošlo od ideje do njene realizacije? I šta vam je bilo najteže na tom putu?
Konkretna ideja o sopstvenom prostoru je postojala i razvijala se možda godinu dana… dok definitivno nismo ušli u zapušteni prostor starog magacina 31. decembra 2008. godine mada smo o tome često razmišljali godinama ranije dok smo programe i projekte realizovali u raznim prostorima. Najteže je bilo da nađemo dostupnu lokaciju – moguću lokaciju –mada smo bili toliko puni entuzijazma i ništa nam nije bilo teško, pa ne pamtim taj period i te pripreme kao neke problematične.
Zašto ste odabrali baš ovu lokaciju? Kakva ste iskustva imali sa adaptiranjem tako stare građevine?
Slučajno smo izabrali magacin u Braće Krsmanović. Nekako nam je bilo teško da dođemo do informacije o prostorimakoji su dostupni, pa smo se vozili biciklima po širem centru Beograda i gledali koje zgrade se ne koriste duže vreme. Nismo baš ciljali na Savamalu, bilo nam je bitno da nam prostor odgovara. Kraj je delovao verovatno svima dovoljno nezanimljiv, ali nama baš zato zanimljiv što je tu pored reke, blizu samog centra Beograda, gde nije bilo skoro nikakvog sadržaja. Ja volim taj kraj jer sam tu odrasla, pa mi je bilo baš drago što ćemo tu smestiti naš kulturni centar. Zgrada je bila baš zapuštena, godinama nije korišćena. Bilo je dosta radova vezanih za infrastrukturu kako bi prostor mogao da se uopšte koristi, ali nama je sve to bilo zanimljivo da rešavamo.
KC Grad je bio mesto na kome su prvi put nastupali mnogi, danas afirmisani,muzički sastavi i DJ-evi, domaći i inostrani: Mac DeMarco, Svi na Pod… Da li ste imali osećaj da će njihova muzika dopreti do šire publike?
Jeste, KC Grad je bio od samog početka neka vrsta mesta za prve koncerte ili prve samostalne izložbe umetnika koji će se kasnije etablirati na sceni u Srbiji, ali i šire. Npr. prve nastupe su imali Stray Dogg, Ana Ćurčin, Svi na pod i mnogi drugi. To je bio osećaj trenutka kada jednostavno znaš i siguran si da želiš to da uradiš i da su se sve kockice sklopile. Ta otvorenost mesta za novo i za eksperiment jedna je od najvažnijih stvari koje su od samog početka, pa do danas, bile obeležje ovog prostora.
U maju ove godine organizovana je izložba Svena Markveta, fotografa i i čuvenog izbacivača berlinskog kluba Berghain. On je i boravio dve nedelje u Beogradu. Šta je njemu bilo najupečatljivije u tom iskustvu, a šta vama?
On je totalno očaran Beogradom i Beograđanima. Organizovanje njegove izložbe i njegov prvi boravak u Beogradu bilo je baš zahtevno, ali zanimljivo iskustvo. Rezultat svega toga je to da on sad planira duži boravak u Beogradu i seriju fotografija inspirisanih Beograđanima. Pored toga, postali smo i baš dobri prijatelji, pa smo često u kontaktu i svašta planiramo. Takve stvari su neprocenjive, i to je, u stvari, cilj našeg Artist in residence programa – pružiti umetnicima inspiraciju i upoznati ih sa Beogradom i domaćom scenom, a rezultat je uvek tu. Umetnici su kreativni i uvek na kraju imamo neki zanimljiv rezultat. Nama je cilj da umetnicima predstavimo Beograd i Srbiju koju mi volimo i čiji smo deo, da im predstavimo domaću umetničku scenu, a onda će oni, nadamo se, širiti dalje pozitivnu sliku.
Za ovih osam godina postali ste institucija kulture, vaš i rad ljudi koji su sa vama sarađivali je oblikovao deo kulturne ponude grada. Da li postoji nešto na šta ste posebno ponosni?
Mi radimo mnogo duže, ustvari. NVO Kulturni Front osnovali smo 2000. godine, a pre toga sam ja (Ljudmila) od početka devedesetih bila dosta aktivna sa svojim umetničkim projektima, gde sam takođe okupljala razne umetnike. Na primer, Jarboli su imali prvi javni nastup u okviru Pozorista Šešira. Neočekivana sila, Darko Džambasov i naš bend su imali često zajedničke nastupe ili turneje po regionu čim su se granice otvorile. Oduvek sam volela da sarađujem sa drugim umetnicima. Kada smo osnovali Kulturni Front, počeli smo puno da radimo na razvijanju raznih zanimljivih projekata. Jedan od njih je Cross radio, mreža nezavisnih radio-stanica koje su funkcionisale tokom devedesetih u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Sloveniji i Makedoniji. Radio-emisija koja je emitovana kod nas na B92 i na još par radio-stanica u Srbiji i na partnerskim stanicama u regionu bila je jedino mesto gde se tih godina moglo čuti o aktuelnim kulturnim dešavanjima u regionu. Tu su se promovisali novi bendovi, festivali, pozorišne predstave, a imali smo i godišnju top-listu, nešto kao Evrovizija, gde su predstavnici svih stanica glasali. Taj projekat je trajao oko deset godina, a iz njega se razvio i naš prvi festival REFRACT, regionalni festival alternativne kulture. Radili smo baš puno, a onda je došlo vreme da otvorimo svoj kulturni centar gde bi sve te, a i mnoge druge, programe predstavljali pod istim krovom. Tako smo došli do KC Grada.
Što se tiče KC Grada, ponosni smo baš često – kada je prostor pun divnih umetnika i publike, kada nam kažu da smo kao SKC nekada… Stvarno smo ponosni što je kroz KC Grad prošlo već više generacija, a nove dolaze i što smo razvili programe koji funkcionišu godinama (Godišnji program Velike galerije, Moda za poneti, Artist in residence program, Gradstor Design Hub, muzičke programe, Delikatesni ponedeljak….) a postići kontinuitet bez stabilnog finansiranja nije lako za kulturni centar u Srbiji koji nije državna institucija.
Pročitao sam u intervjuu koji ste dali za BeforeAfter da živite u Zemunu, pominjali ste da deo atmosfere Zemuna postoji i u KC Gradu. Kako biste je opisali? Gde se krije duša Savamale, a gde Zemuna?
Ljudmila: Slična atmosfera samih prostora je ono što povezuje KC Grad i prostor u kome mi živimo ili gde gostuju umetnici u okviru Artist in residence programa. A što se tiče Zemuna i drugih delova Beograda – ako tražis, uvek možeš da nađes i dalje nešto zanimljivo, autentično, neiskvareno.
Dejan: Recimo da ova dva mesta povezuju obale dve beogradske reke. Očigledno, život i rad pored reke pružaju neku vrstu uživanja u kreativnosti. Reka ti daje slobodu u razmišljanju, kako u životu tako i u radu. Što se tiče veze između dva kraja, recimo da su oba odigrala veoma važne uloge u životu ovog dela Evrope i u sebi čuvaju veoma zanimljive priče iz raznih razdoblja i perioda istorije. Savamala je bila centar Beograda u jednom veoma važnom razdoblju, kraj koji je bio mesto susreta. S druge strane, Zemun je bio i ostao mesto svojih posebnosti i, između ostalog, mesto sa koga se pruža najlepši pogled na Beograd.
Da li imate uzore? Da li poznajete ili ste poznavali neke od njih?
Dejan: Uzor su svi pametni i hrabri ljudi koji su uspeli da kroz svoju umetnost, muziku ili književnost pruže dovoljno energije da nastavimo da se bavimo poslom kojim se bavimo. Bilo da su oni iz nekih prošlih vremena, bilo da su iz Beograda ili iz nekih drugih zemalja.
Ljudmila: Ne znam baš za uzore, jer mogu samo da se divim nekim umetnicima ili plemenitim ljudima iz istorije, ali svi oni su mi više inspiracija. Svako vreme je specifično, svaka sredina je drugačija, ali definitivno me inspirišu dobri koncerti, dobre predstave, izložbe, filmovi i plemeniti ljudi koji pomažu drugima
Ljudmila, dizajnom šešira se bavite od 1993. godine, dobili ste priznanje jednog londonskog festivala za dizajn kape za kupanje i jedan od vaših prvih projekata bilo je osnivanje pozorišne trupe i benda Pozorište Šešira. Kape i šeširi su vaša ljubav, da li postoji neka simbolika ili posebna priča koja stoji iza interesovanja za njih?
Ne znam da li ima simbolike, verovatno ima, ali sam potpuno slučajno počela da pravim baš šesire. U trenutku kada sam počela, početkom devedesetih, čim sam završila fakultet, odjednom nije više bilo ničega da se kupi, a ja sam imala potrebu da pravim nešto, jer sam završila Akademiju primenjenih umetnosti. Tako sam, ne znam ni ja zašto, počela da pravim šešire. U stvari, tražila sam materijale sa kojima mogu da radim – kukuruzna šaša, kanap, konoplja, a kasnije sam pokušavala da sarađujem sa fabrikama koje su se gasile i da pravim svoje kolekcije. Kapa za kupanje u Fabrici traktorskih guma u Rakovici, šešire u fabrici šesira u Zrenjaninu… Šeširi su u mojim projektima, predstavama bili u tom trenutku, kada je sve bilo teško naći, napraviti, i scenografija i kostim i rekvizit koji smo koristili da ispričamo našu priču.
Tako da sam ja od početka karijere naučila da se snalazim i da ni od čega pravim projekte, da se ne oslanjam ni na koga, da shvatim uvek proces rada kako bih, ustvari, mogla sama nešto da uradim. Tako slično radimo i sa Kulturnim Frontom i KC Gradom. Verovatno zato toliko dugo postojimo, ne znam da li bih se snašla kada bih imala veliki budžet na raspolaganju.
Dejane, radom u muzičkom programu si sigurno stekao dosta znanja i iskustva o muzici. Da li i dalje pratiš muzičke tokove, šta te danas zanima na tom polju, a šta više ne možeš da podneseš, a nekada si slušao?
Naravno, pratim. Kada jednom uđeš u muziku kroz radio, mislim da teško izlaziš i da to ostaje ljubav do kraja života. Zanimaju me različiti žanrovi – volim da čujem nešto novo kod nas i u regionu, volim elektronsku muziku novijeg datuma, ali mi dođe i da preslušam neke stvari koje sam otkrivao devedesetih.
Od devedesetih ste uključeni u kulturni život Beograda. Šta se promenilo od tada i kako gledate na današnju kulturnu scenu Beograda? Šta je reprezentativno za Beograd danas?
Beograd je uvek imao puno talentovanih umetnika i dobru publiku. Devedesete su bile vrlo kreativne uprkos užasu u kom smo živeli, jer umetnici uvek stvaraju umetnost. Mi smo tako daleko uvek bili od umetničkih tokova, odsečeni od sveta, nikoga nismo zanimali u umetničkom smislu, ali su umetnici ipak bili vrlo aktuelni. Nikada se nije zaostajalo što se tiče umetničke kreativnosti, pa ni sada. Za Beograd je bitna energija ljudi koji stvaraju dobre stvari i nadam se da će naši umetnici dobiti šansu da budu cenjeni.
Da li mislite da se tokom poslednjih deset godina razvija kulturni elitizam ili umetnost postaje dostupnija ljudima? Zašto?
Mislim da nije bilo šanse da se bilo šta tako razvije. Možda neki pokušaj malograđanskog elitizma, što je možda bitno nekom procentu publike, ili je kratkog daha. Primetna su sada nastojanja da se stvori neka vrsta elitizma, pokušaj da se nametne mišljenje da je nešto jako dobro jer je mnogo bolje finansirano, a u stvari nije ništa specijalno. Mislim da poslednjih godina ima mnogo više značajnih umetničkih prostora, galerija, prostora za muzička dešavanja koji nisu državne ili gradske institucije, već su inicijative pojedinaca. To je vrlo značajno jer je mnogo veća konkurencija, ali su i veće mogućnosti za predstavljanje i razvijanje umetničke scene. Čak su nezavisne institucije od devedesetih do danas izgradile mnogo bolji imidž mesta koja promovišu nove i kvalitetne umetničke sadržaje od državnih institucija.
U tom smislu mislim da se taj nametnuti elitizam koji je davao šansu manjem broju umetnika izgubio, jer usled razvoja nezavisnih prostora i institucija uopšte više nije bitno da li si član nekog državnog udruženja i da li si uspeo da imaš izložbu u nekoj državnoj galeriji. Sada, ako si zanimljiv i dobar čak je više cool da izlažeš na nekom originalnijem mestu. A najlepše od svega je ako i državne i gradske institucije sarađuju sa kolegama sa nezavisne scene. Potpuno je drugačiji način rada i opstanka. Uspeh, ako ga ima, je realan. Svaki projekat mora da bude što uspešniji i da bude što bolje posećen. Nezavisne institucije koje se oslanjaju isključivo na uspeh svojih programa bave se i razvojem publike, pronalaze nove i originalne modele poslovanja, tu nema mesta za opuštanje.
Šta vas motiviše u radu?
Kada radiš sa umetnicima i za publiku, ono što motiviše jeste taj neki faktor iznenađenja, kada se stalno i iznova oduševljavaš koliko su ljudi stvoreni da rade neke lepe i zanimljive stvari.
Koju pesmu biste pevali zajedno na karaokama?
Ljudmila: Ja ne umem da pevam, izbačena sam iz hora u Osnovnoj školi, ali možda Obojeni program, pesme Kad se neko nečem dobrom nada ili Ona je tu…
Na koje mesto volite da odete u gradu (a da nije KC Grad)?
Brod 20 / 44, Restoran Tri, Gnezdo, Muzej Macura, sada već ima i puno zanimljivih umetničkih prostora sa dobrim izložbama.
Kada biste imali mogućnost da pokrenete ili promenite nešto veliko u gradu šta bi to bilo?
Bilo bi divno napraviti zajedničku strategiju razvoja umetničke scene koja bi obuhvatila i nezavisnu scenu i raditi iskreno i pametno bez sujete na promocijama u inostranstvu, ali sve bez upliva politike. Da se svi sastanu i rade za opšte dobro, a ne za stranku/sebe.
Gde se povlači granica između klupske kulture koja se razvija u Beogradu i zabave koja se čini da postaje glavni brend grada?
Bilo bi divno da Beograd ima imidž grada koji nudi puno dobrih kulturnih sadržaja i dobre zabave, gde se svi dobrodošlo osećaju. Nešto poput Berlina posle pada zida.
Pitanje za kraj:da li možete čitaocima KUŠ!-a da preporučite knjigu, film, predstavu, muzičko i umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Knjiga (ima ih mnogo, ali evo ovo što je poslednje u kući) – Paolo SorentinoToni Pagoda i njegovi prijatelji. Sjajno, tako je lako vizuelizovati i prepustiti se.
LP Duo ima Elektro pop projekat koji predivno zvuči.
Ali jedva čekam i koncert grupe Ti, Škrtica, Lire Vege, Obojenog programa.
Film: Htela sam da gledam Blade runner, ali ne znam, prvi Blade runner je za mene jedan od najboljih filmova, Noćni portir…
intervju vodio: Nenad Tesla
