Sudeći prema nazivu, niste očekivali da će ovo pretežno biti još jedan tekst o ilustracijama, zar ne? U pretprošlom broju (i onom pre njega) pričali smo o ilustracijama i, onako u letu, spomenuli siluetu kao jedan vid dekorisanja časopisa i knjiga, a u prošlom tekstu o spotovima saznali smo da su kontrast i senka lični pečat jednog režisera. Ovde će biti reči o siluetama – umetnosti ilustracija koje nastaju upravo uz pomoć senke, svetlosti i kontrasta. Silueta naime podrazumeva sliku (najčešće portret u profilu, ali i celu ljudsku ili životinjsku figuru, objekat ili pejzaž) napravljenu samo na osnovu oblika i kontura predstavljenog, te je zbog toga uglavnom crna/tamna na beloj/svetloj podlozi, crtana ili sečena. Iako poznate još od antike siluete su bile šire zastupljene od 18. veka, kada i dobijaju ovaj naziv po imenu francuskog ministra finansija Etjenu de Siluetu, koji je usled teške ekonomske krize primenio stroge mere štednje. Siluete su, kao najpovoljnije likovno rešenje usled svoje jednostavnosti i nemanja potrebe za bojom, u 19. veku doživele vrhunac popularnosti pri masovnoj ilustraciji knjiga. Danas su tradicionalno pravljene siluete redak i stari zanat u pojedinim umetničkim radionicama, ali predstavljaju osnov za neke druge vidove umetničkog izražavanja ili su njihov deo, poput teatra senki (tradicionalnog i savremenog), fotografije, scene filmova i muzičkih spotova.

Dejvid Alan, Poreklo slikarstva (Korintska devojka), 1775.

„Poreklo slikarstva (Korintska devojka)”, Dejvid Alan, foto: National Galleries Scotland

Za početak evo jedne ilustracije procesa nastanka ove umetnosti, iako ovaj primer ne predstavlja konkretnu siluetu, već sliku škotskog umetnika Dejvida Alana iz 18. veka. Naime, Plinije Stariji u svojoj Istoriji prirode poreklo umetnosti crtanja i slikanja nalazi u drevnom iscrtavanju kontura nečije senke, odnosno beleženju siluete, a njegovu anegdotu o samom nastanku slikarstva ilustrovali su mnogi slikari neoklasicizma, romantizma i romantičarskih tendencija. Ova slika poznata je i pod nazivom Korintska devojka koja je, prema Pliniju, prva na zidu zabeležila senku lica svog voljenog pre nego što je krenuo u rat i tako navodno izumela slikarstvo.

Izabela Bitam, Silueta dame, kraj 18. veka

„Silueta dame”, Izabela Bitam, foto: Wikimedia

Silueta u vidu one koju danas poznajemo, nastala je tokom 18. veka, a najveću popularnost imala je tokom 19. U tom periodu stvarala su neka od najvećih imena umetnika silueta, među kojima je bila i Izabela Bitam. Ova umetnica je najpre pravila siluete uz pomoć sečenog papira, a nakon studija portretnog slikarstva, počela je da siluetama oslikava predmete od stakla i gipsa. U Londonu je imala radnju, a od svojih radova napravila je robnu marku i zajedno sa suprugom i rodbinom koji su joj pomagali u radnji, živela je i izdržavala porodicu od svoje umetnosti. Prava žena preduzetnica 18. veka.

Džon Majers, Elizabet,  grofica od Houptauna, oko 1790.

„Elizabet, grofica od Houptauna”, Džon Majers, foto:

Verovatno najpoznatije ime kada je u pitanju umetnost silueta u Velikoj Britaniji, u kojoj su one bile veoma popularne. Majers je vremenom sve više napredovao u svom radu, obraćajući pažnju na detalje i koristeći gips, drvo, pozlatu i staklo za uramljivanje.

Ogist Eduar, Volter Skot, 1830-1831.

„Volter Skot”, Ogist Eduar, foto: National Portrait Gallery

Jedan od poznatijih umetnika silueta koji je stvarao tokom 18. i 19. veka, bio je i francuski umetnik Ogist Eduar, koji je veliki deo svoje karijere proveo u Engleskoj, Škotskoj i Sjedinjenim Američkim Državama, gde je napravio mnoštvo silueta nastalih pomoću makaza i crnog papira. Portretisao je mnoge znamenite savremenike, poput Viktora Igoa (za koga je malo poznato da je nacrtao preko četiri hiljade crteža, među kojima jedan nosi naziv Fantastična silueta) i Voltera Skota, čiji profil vidimo ovde.

Hans Kristijan Andersen, Patuljci, 1870.

„Patuljci”, Hans Kristijan Andersen, foto: Muddypond Green

Još jedan pisac talentovan za crtanje bio je i čuveni Andersen, s tim što njegove siluete nisu nastajale ni na belom papiru na koji je taman lik prenošen uz pomoć senke i svetlosti, niti na crnom papiru uz pomoć makaza, te one ni nisu siluete u pravom smislu. Njegovi zanimljivi radovi predstavljali su neobične, često apstraktne oblike i motive, nalik na siluete, sečene od belog papira, a ređe je koristio i papir u boji. Njima je on ilustrovao likove iz svojih bajki, a često ih je poklanjao deci.

 

Branko Radulović, Silueta za pesmu Branka Radičevića „Noć pa noć”, 1881.

Silueta za pesmu Branka Radičevića „Noć pa noć”, Branko Radulović, foto: Reprodukovano iz zbirke pesama Branka Radičevića

I mi smo u 19. veku imali umetnika koji je siluetama ukrašavao knjige. Branko Radulović bio je ilustrator koji je 1881. godine izradio 34 siluete za zbirku pesama Branka Radičevića. Tada je ova tehnika bila novina u srpskoj sredini, ali Radulović je uspešno odgovorio na izazov. Ovde vidimo siluetu za pesmu Noć pa noć u kojoj se mladi zaljubljeni par sastaje uveče na obali reke.

Šarlota (Lota) Rajniger, Avanture princa Ahmeda, 1926.

„Avanture princa Ahmeda”, Šarlota (Lota) Rajniger, foto: Printscreen/YouTube/ moviemartyr

Lota je bila nemački režiser i pionir animacije nastale uz pomoć silueta. Njen film Avanture princa Ahmeda smatra se najstarijim sačuvanim dugometražnim animiranim filmom, koji je nastao jedanaest godina pre Snežane i sedam patuljaka Volta Diznija. Njena tehnika podrazumevala je najpre razrađen scenario kroz crtež, a potom su likovi sa crteža pretvarani u siluete od crnog tankog kartona sa razdvojenim delovima tela (i naknadno spojenim, kako bi bilo omogućeneo njihovo što slobodnije kretanje). Takve siluete su postavljane na belu podlogu, a posle svake njihove izmene/pokreta, napravili bi se snimci, koji su kasnije bili spojeni u film.

Sebastijan Džon Ros, Autoportret, 1940-ih

„Autoportret”, Sebastijan Džon Ros, foto: Ozatwar

Džon Ros (kako je bio poznat), bio je američki umetnik koji je kao vojnik u Drugom svetskom ratu dospeo do Australije i tu, zahvaljujući svom talentu, postao slavan. Uradio je veliki broj silueta i karikatura za koje je bio nagrađivan. Profilne siluete je radio za mnoge poznate ličnosti iz političkog i filmskog sveta, poput Frenklina Ruzvelta, kraljice Elizabete II i Vivijen Li.

Tomas Farkas, Balerina, 1940-ih

„Balerina”, Tomas Farkas, foto: Galeria Zoom

Iako je fotografija zamenila i tradicionalan likovni portret i siluetu, silueta je postala rado korišćena tehnika u umetničkoj fotografiji. Nastala uz pomoć kontrasta između svetla i tame, a u zavisnosti od stila, silueta doprinosi dramatičnosti, eleganciji ili minimalizmu fotografije. Ovde vidimo siluetu balerine i njenu senku, fotografiju brazilskog fotografa mađarskog porekla, Tomasa Farkasa, koji je 1949. godine imao izložbu u njujorškom muzeju Moma gde se i danas čuva nekoliko njegovih fotografija.

Fajrflajs (Fireflies), Ljubavna priča, 2011-2015.

„Ljubavna priča”, Fajrflajs (Fireflies), foto: Printscreen/YouTube/Shadow theater

Kako su siluete iskočile iz papira i oživele, danas pokazuju i brojne plesne trupe, savremeni teatri senki, koji uz pomoć svojih koreografija ilustruju čitave priče. Ukrajinska trupa Fajrflajs je, između ostalog, ilustrovala i jednu ljubavnu.

piše: Ana Samardžić

Leave a Reply

Your email address will not be published.