piše: Pavle R. Srdić
Bio sam još u osnovnoj školi kada sam ovu pesmu prvi put čuo na nekoj top-listi na televizijskom kanalu VH1 i odmah mi je ušla u uši. Gotovo plačni glas Prinsa sa nekom nauljenom frizurom, ali sa strašnom svirkom na električnoj gitari, i uz dobru pratnju svirača na sintisajzeru sa nestvarnim zvukom. Logično je da pesmu nisam neko vreme gasio na kompjuteru, prethodno je skinuvši sa nekog sajta na jedvite jade (treba imati u vidu dial-up konekciju, ovi malo stariji znaju o kakvim jadima pričam). Naravno, nisam propustio ni da je uvrstim na svoju radio-stanicu u igrici GTA: Vice City, koju sam tada igrao i-ha-haj.
Neke Prinsove pesme su mi bile već poznate, pre svega mislim na Kiss (kasnije obrađenu i od strane Toma Džonsa)i When Doves Cry (Merlin je „pozajmio” muziku iz ove pesme za Ostat’ će istine dvije), ali ova je zaista probudila malo veće interesovanje za njegov lik i delo. Kada pogledate Prinsa i njegov stil odevanja, nastup i način pevanja u nekim drugim pesmama, ono što bi čoveku palo na pamet jeste pevač sa stajlingom svodnika, u pastelnim bojama i nekom čudno izrezbarenom gitarom. Oni homofobični bi dodali i još nešto, možda. Međutim, radi se o vrsnom muzičaru i instrumentalisti. Interesantan podatak iz njegove biografije je da je svirao maestralno više od deset instrumenata, a sve to „zahvaljujući” očuhu, koji ga je maltretirao i zaključavao u sobu na po nekoliko nedelja! Iako je sve to na njega ostavilo dubok trag, nije traćio vreme – učio je svirku na raznim instrumentima. Pesma Purple Rainobjavljena je na istoimenom albumu koji predstavlja oficijelnu muziku za istoimeni film u kome je Prins tumačio glavnu ulogu. Inspiraciju za nastanak ovakvog hita, prema ličnom priznanju, Prins duguje drugom umetniku, američkom rok muzičaru Bobu Sigeru, čije je koncerte posećivao i bio oduševljen načinom na koje publika srdačno reaguje na dve njegove balade. Dok je izraz „ljubičasta kiša” beležen i u nekim ranijim hitovima popularne muzike, Prins joj je dao osobito značenje – kada je nebo crveno, koje je inače plavo, mešavina te crvene i plave daje ljubičastu boju – boju kraja sveta – a oni spaseni će proći kroz tu ljubičastu kišu i tako otići na nebo. Originalno, nema šta.
Inicijalno, Prins je pesmu namenio pevačici britansko-američke rok grupe Fleetwood Mac, Stivi Niks. Snimio je demo kasetu sa instrumentalom od deset minuta koji je poslao Niksovoj, radi preslušavanja i eventualnog uspostavljanja saradnje. Niksova je bila fascinirana kompozicijom, koju je, prema ličnom priznanju, preslušala „sto” puta i odmah joj je bilo jasno da, iako ne snimi ovu pesmu, ona će biti hit, jer budi neke najtananije i najiskrenije emocije. Međutim, pored činjenice da joj ovakva forma nije odgovarala za izvođenje, Niks je nakon skoro trideset godina priznala još jedan razlog za odbijanje pesme. Elem, Prins je bio poznat kao veliki zavodnik i spisak poznatih dama sa kojima je dovođen u vezu je poprilično velik – verovatno je onaj sa nepoznatima i duži. Niks, koja je iza sebe imala dva propala braka, a i na pragu braka sa američkim muzičarem Džoom Volšom, nije htela sebe da dovodi u nezavidnu situaciju romantičnom avanturom sa Prinsom, te je pesmu, posredno i Prinsa, učtivo odbila.
Nakon samog snimanja pesme, kao vrstan muzičar, uočio je sličnost svog novog čeda sa pesmom američke grupe Journey pod naslovom Faithfully. Iako je ta sličnost bila od malog značaja, Prins je pokazao svoju ljudsku i profesionalnu stranu tako što je kontaktirao sa autorom pesme i klavijaturistom grupe, Džonatanom Kejnom, i molio za njegovo mišljenje, jer nije hteo da rizikuje tužbu sa njegove strane. Džonatan Kejn je bio oduševljen i iznenađen. Oduševljen činjenicom da jedan Prins kontaktira s njim u vezi sa njegovom novom pesmom, i to sa molbom, a iznenađen jer, obično, ako neki muzičar uoči nešto slično, on to prećuti, uvrsti u kompoziciju i objavi je, pa je onda na autoru „kopirane” pesme da to dokazuje na sudu. Kejn je uverio Prinsa da nikakve tužbe sa njegove strane neće biti, jer se radi o nekim minornim sličnostima i poželeo mu sreću sa pesmom, za koju je, po ličnoj oceni, svako „iz aviona” mogao da vidi da će biti veliki hit.
Ova numera je to očekivanje i ispunila. Bila je neizostavna na njegovim koncertima, u izvođenjima koja su premašivala deset minuta, emotivno nabijenim i energičnim. Prilikom izlaska, zauzela je broj jedan na top-listama u Belgiji i Holandiji, vrlo visoko se kotirajući u SAD, Kanadi i Nemačkoj, a tu je i trostruki platinumski tiraž samo u Americi. Neizostavna su njena svrstavanja u liste najboljih pesama svih vremena, a magazin Pitchfork ju je imenovao najboljom pesmom osamdesetih godina. Spot za ovu pesmu preuzet je iz istoimenog filma. Legendarno izvođenje pesme dogodilo se 2007. godine, na poluvremenu Super Bowla, finala plejofa američke profesionalne lige u američkom fudbalu, kada je Prins pred prepunim stadionom izveo ovu pesmu, a u toku trajanja izvođenja, i to baš u trenutku kada je koreograf ceo stadion osvetleo u ljubičasto, počeo je pljusak. Vizuelno, to je bila ljubičasta kiša, što je publiku i izvođača dovelo do samog vrhunca. Nažalost, ova pesma je bila i poslednja koju je Prins ikada izveo. To se dogodilo na njegovom koncertu u Foks teatru u Atlanti 2016. godine, ovom pesmom je završio koncert, a pet dana kasnije pronađen je mrtav u svom domu u Čanhasenu u američkoj saveznoj državi Minesoti.
Nadam se da je prošao kroz ljubičastu kišu.
decembar 2020.
