Kako je ovaj, aprilski, broj posvećen detinjstvu, pozvali smo vas da nam učešćem na našem literarnom konkursu pokažete na šta vas asocira baš ovaj period života. Raduje nas što je u naše virtuelno poštansko sanduče stiglo stvarno mnogo divnih radova, i to iz različitih država bivše Jugoslavije. Posebno je interesantan raspon emocija koje pojam detinjstva evocira u različitim ljudima. Nažalost, pravila našeg konkursa nalažu da se na ovim stranicama mogu naći samo tri najbolje priče, a ovaj put je naš književni žiri odabrao tekstove tri dame – Aleksandre Filipović, Jovane Zdravković i Mine Kovačević. Uživajte!
Test
Irena ima kratku crnu kosu, pjegice po blijedom licu i karakter predvodnice. Druži se sa starijom djecom jer je krupna i visoka kao i oni. Goga je još četvrtašica i tek čeka da ih sve dostigne. Zasad može samo željno gledati u Ireninu smjeru.
Nakon škole Goga jede jotu iz termosice, piše zadaću pa izlazi iz kuće. Preskače plotove iza kojih je čekaju psi. Nisu njeni, ali kao da jesu. Igra se s njima i dijeli im trakice slanine. Tata ne zna da mu redovito zarezuje blok slanine iz frižidera i tako podebljava pseće marende. Ima dovoljno za sve, smatra Goga.
Irena nailazi baš dok Goga podučava Bobija naredbu „Daj šapu”. Bobi je pametan i voli Gogu. Voli i slaninu pa pruža Gogi šapu.
Irena zamišljeno kima glavom, a onda se nasmiješi Gogi. „Voliš životinje?” pita je. „Želiš postati član mog tajnog društva?”
„Želim!”
„Evo ti onda”, pruža Gogi snop papira ispisan urednim rukopisom. „Nauči odgovore na pitanja. Stari članovi… ne trude se baš. I jedva su položili test. Ti ćeš sigurno biti bolja.”
Goga je uvjerava da hoće.
Idućeg dana izrecitira Ireni sve što ova želi čuti o kinologiji, pasminama i osnovama dresure. Irena je zatim pošalje na test hrabrosti u Morovo dvorište. Moro je gorostasno čudovište gromkog laveža. Star je, poluslijep, nagluh i nervozan. Treba mu se prišuljati i dotaknuti ga, a onda mu umaknuti izvan dosega. Uvijek je privezan, što bi Gogi trebalo olakšati zadatak.
Srce u grlu, dječji šapat u pozadini. Usnula hrpa crnog krzna, prekinut san, grmljavina šapa, bljesak očnjaka. Bol u peti, probijena nova čizmica. Ne zna se tko je više šokiran – Goga ili Moro.
„Primljena si”, kaže joj Irena čim zamaknu za prvi ugao. „Nisam mislila da ćešstvarno imati petlje.”
Aleksandra Filipović
Aleksandra Filipović rođena je 1977. u Rijeci, gdje je završila studij anglistike i kroatistike. Nastavnica je, prevoditeljica i instruktorica joge. Autorica je romana prvijenca Rizik od proljetnog mraza (Čar-knjiga, Matulji, 2020.) Pjesme su joj objavljivane na portalima za književnost i kulturu Strane i Astronaut.ba, artblogu Čovjek-časopis, u časopisima Kvaka i Libartes. Godine 2022. bila je finalistica za nagradu Post scriptum za književnost na društvenim mrežama; iste joj je godine Večernji list objavio prvu kratku priču. Godine 2023. ušla je u finale natječaja za najbolju gorku priču Marija Jurić Zagorka Narodne knjižnice Vrbovec.
Detinjstvo
Deca krvare. Čak i kada ih sahranimo šest metara pod zemlju, ta krv miriše. Tečnost koja se cedi na oblaporni miris mleka, igračke i krvi.
Te srede je trebalo da se održi parastos. Na sahranu sam se pojavila kasnije od ostalih. Razlog za to je bila gužva koja me je zadržala na putu. Kola su me zazidala sa svih strana. Sagradila su oko mene sobu. Pružila su mi privatnost u kojoj mogu da se tresem i grcam, dok mi slana tečnost, teška kao plava dubina mora, razara kapke.
Nedugo zatim je parkiralište kod crkve primilo moj auto u svoje ruke. Pustila sam korak ka crkvi. Štikla mi je odjeknula ustajalim vazduhom svetinje. Primakla sam se detetu i zatekla lice koje sam do juče mogla da vidim u ogledalu. Ono je nekad trčalo kao što ja sada hodam, disalo je kao što ja sada uzdišem, smejalo se glasno kao što ja sada plačem. Moja mala pokojna prošlost. Ušuškana u drvo. Uskoro će biti položena da večno spava.
Utopila sam se u pojavi mrtvog deteta. Vreme se izravnalo kao put izbetoniran novim asfaltom. Njegova zlokobna crnina šljaštela je pod suncem.
Pored mene odjednom blesnu žuto svetlo. Sveštenik u crnom se odnekud bio pojavio pored mene. Njegovo lice vratilo je moj pogled u stvarni svet. Videla sam kako mu se među bore zavlačio blagi plam sveće u ruci
– Gospođo… Moramo preći na groblje. Oprostite se.
– U redu.
Uzela sam oklembešenu, malu ruku. Bez krvi bila je srebrno hladna. Malo telo nije moglo da
podnese svu tu odraslu krv. Stoga… Morala sam ga sahraniti.
Jovana Zdravković
Jovana Zdravković je jedno volšebno stvorenje. Pohodi hodnike Filološke gimnazije, gde ju je pre tri godine doveo san da se ostvari kao pisac. Danas i dalje tvrdoglavo sledi svoj san i za svaku uspešno napisanu stranicu prospe kap zamišljenog pića za svoje omiljene pisce, poput Čarlsa Bukovskog, Karla Uvea Knausgora, Emili Dikinson i Mome Kapora, uz koje peče zanat. U slobodno vreme voli da uči jezike, sluša muziku i crta.
V
PREMA LEGENDI nazivam Bratz lutke „Bracikama”. Ako me nešto nepovoljno upitate, reći ću da imam crvene sandale. Danas sam pitala mamu šta ima za ručak. Zagonetno me je pozvala da pomirišem, ali osetila sam samo toplotu na obodu nozdrva. Kaže da ne znam kako se miriše i da čekam pet minuta.
Takmičenje talenata: pobednica biće Bracika Džejd jer podseća na nedavno preminulu tetku. Svi joj aplaudiraju i najlepše peva. Osvaja put na sunčanu dasku prozora gde će sedeti dok to budem htela. Još mnogo puta ću pročitati lekciju o tornadu iz enciklopedije dok mi ne dosadi i ne pređem na orkane.
IX
TEŠKO JE PRATI ZUBE, pa to ni ne radim. Samo vežem rep. Osim kad glumim mačka u čizmama, tad imam dva repa.
Desnom nogom, za čokoladu, preko crte, na baletu, naučila sam da uradim špagu.
Od kad sam čula da nismo svesni dok spavamo, ne mogu da spavam. Gde odlazi moja svest?
Nemaju li latinski naziv za broj devet i noć etimološke veze? Nek je imaju.
XVIII
OD ŠESTOG ROĐENDANA u glavi zamišljam kovčeg u koji svake godine stavljam svoju dotadašnju starost. Danas je čarobno što mogu u zatvor. Otkrivam da neuronauka može objasniti svako dešavanje. Pojeli ste papir? Oh, postoji deo mozga za to. Raditi protivno onome što želim je novi hobi. Ponovo sam na sceni. Rodio se moj prvi naučno-istraživački rad. „Kul cvikeri”, rekao je jedan lik.
XIX
REŠENJA NEMA na duge staze. Jedna Mina radi ovo, druga ne radi ono, treća Mina gleda u Sunce iza Meseca. Sigurnost otkrivam kad shvatim da nikada neću biti sigurna. „Kada se desi X živećemo dugo i srećno, do kraja života” izazivam i vrtoglavicu.
Žonglirajte čarapama dok ponavljate gradivo za ispit. U krug, preživite svih pet dimenzija paradoksa. Biti, ili nositi crvene sandale, pitanje je nikad.
Bosa sam.
Mina Kovačević
Mina Kovačević ima 19 godina, i završila je IT smer Elektrotehničke škole u Pančevu, sada studira pravo u Beogradu. Piše pesme i kratke priče i nekoliko puta je nastupala sa njima u okviru književne radionice Rukopisi.
April, 2023.
