piše: Dušica Mladenović
Franc List (1811–1886) bio je mađarski pijanista, virtuoz, kompozitor, dirigent i pisac literature o muzici. Već kao dete postaje poznat zahvaljujući muzičkim sposobnostima, konkretno u oblasti izvođaštva, te ga bečka i pariska aristokratija, pored mađarske, vrlo brzo prihvata i podržava u daljem napretku. List je bio zvezda salonske muzike negovane u pomenutim evropskim kulturnim centrima, ali i na javnoj sceni – njegove brojne turneje, koncerti i nadmetanja učinili su da bude prepoznat kao najveći pijanista svog doba, uz Šopena. Njegovo stvaralaštvo odiše duhom romantizma, Vagnerovim uticajem i programnošću, koja je učinila njegova dela upečatljivim i neobično originalnim.
Programnost u muzici je bila naročito zastupljena tokom 19. veka, a podrazumevala je postojanje tekstualnog predloška, ili pak inspiracije za muzičko delo, u vidu poeme ili druge vrste pisanog materijala. Brojni romantičari, u prvom redu Vagner, List, Berlioz (između ostalih) obratili su se književnim delima kako bi muzikom dočarali izvesno osećanje, poruku, atmosferu ili dramu istih. Franc List je u tom smislu komponovao simfonijske poeme, među kojima su najpoznatije Les preludes, Mazepa, Taso, Orfej, Prometej, Hamlet. Takođe, i kompozicije koje je pisao za klavir, pa čak i crkvena dela, poseduju vanmuzičke elemente i lajtmotivsku tehniku. Njegov opus u programskoj sferi obogaćuju i dve simfonije – Faust i Dante – prva pisana prema Geteovom Faustu, dok je druga plod čitanja dela Dantea Aligijerija koje nosi naslov Božanstvena komedija. Dok se Simfonija o Faustu smatra uspelim delom, Simfonija nakon čitanja Danteove Božanstvene komedije nije tako dobro prihvaćena, te je iz tog razloga jako retko izvođena.
Listova inspiracija očigledno su bila i dela srednjeg veka, te ne iznenađuje odabir Danteove poeme kao programa za jednu od njegovih simfonija. Kako je kompozitorov život bio ispunjen interesovanjem za religiju, a njegov idejni svet za dualizam dobra i zla, svetla i tame, duha i tela – Danteova poema je predstavljala jedno od dela koje se uklapalo u koncepciju njegovih ostvarenja. Kao i mnogi drugi stvaraoci, List je utkao sopstveni život u kompozicije, te verujemo da je i Dante simfonija odraz njegovih neodumica, razmišljanja, ideja i čežnji.
Referirajući na sebe, List je 1839. godine, odgovarajući Hektoru Berliozu na pismo, izjavio: „Dante je pronašao svoju likovnu ekspresiju u delu Orkanje i Mikelanđela, a jednog dana će, možda, pronaći i svoju muzičku ekspresiju kod Betovena budućnosti.” Zapravo, interesovanje za pomenuto Aligijerijevo delo se kod Lista javilo tridesetih godina 19. veka, kada je napisao sonatu-fantaziju za klavir pod nazivom Posle čitanja Dantea ili Dante sonata, a koja je kasnije, 1858. godine objavljena u okviru Listove zbirke klavirskih kompozicija Godine hodočašća. Orkestarsko delo – pomenutu simfoniju – napisao je 1856. godine, a prvi put je izvedena dve godine nakon nastanka, pod dirigentskom palicom kompozitora.
Obe kompozicije napisane su u dva stava. U sonati, stavove oličavaju dve glavne teme koje predstavljaju pakao i raj. U muzičkom smislu, one su karakterno vrlo distancirane, iako je tema drugog stava izvedena iz teme prvog. Tema pakla je dramska, hromatska, „mračna”, dok je tema raja lirska i „radosna”. Simfonija pak dočarava dva dela Božanstvene komedije – Pakao i Čistilište. Kako je List bio blizak sa Rihardom Vagnerom (koji mu je u jednom momentu postao i zet), prihvatio je njegov savet u pogledu koncepcije dela; naime, Vagner je smatrao da se raj ne može predstaviti muzičkim sredstvima, već samo njegov „odraz”. List je, primivši njegov komentar k srcu, umesto planirana tri, napisao samo dva pomenuta stava. Na kraju kompozicije je dodat Magnifikat, horski deo koji predstavlja zamenu za Raj. Simfonija je po prirodi instrumentalno delo, te kritičari smatraju da je njena kohezija narušena upravo izmenom prvobitne trostavačne, instrumentalne koncepcije. Smatra se da je upravo ova izmena, odnosno izostanak trećeg stava, razlog zašto delo nije imalo velikog uspeha, poput simfonije Faust, i zašto nije tako često izvođeno.
Kao i u Hamletu, List muzički dočarava scene iz literarnog dela. Prvi stav ilustruje krugove pakla, mučenja, kao i ljubavni, konstrastni portret „Frančeska da Rimini”, odnosno ljubavnu epizodu u okviru pakla. Uvodni deo stava predstavlja prolazak Dantea i Vergilija kroz vrata pakla, pri čemu su početna tri stiha Danteovog dela predstavljena hromatikom, ritmičkom raznovrsnošću, u deonicama registarski niskih instrumenata – limenih duvačkih i gudačkih, koji ovaj segment izvode unisono.
Horne i trube izvode Danteov rečitativni poslednji stih u ovom nizu koji glasi: „Napustite svu nadu, vi koji ulazite ovde!” Muzički, ovaj stih je napisan kao da se može odrecitovati/otpevati, i ponavljaće se više puta tokom ovog stava, naročito prva reč, „napustite”.
Dalji tok ovog stava nije konkretna deskripcija Danteovog teksta, već muzička ilustracija ključnih motiva – susret Dantea i Vergilija sa olujom, njihov prolazak kroz krugove pakla, utihnuće oluje kako bi Frančeska mogla da ispriča svoju priču, motiv beznađa, ruganja, prevare, svađe, crnih đavola, sve do ponovnog vraćanja motiva „Napustite svu nadu” koji dovodi stav do samog kraja. Muzika koja karakteriše Danteov Pakao je često hromatska, brza, nepovezanih tonaliteta, bez jasne rekapitulacije početnog materijala i konačnog razrešenja od svih mučenja koje odlikuju Pakao. Zapravo, njen cilj jeste da dočara te muke i previranja i ne ostavi slušaocu prostora da „diše”; međutim, uprkos tom osećaju, muzika je kompaktna i homogena. Prostor koji daje oduška muzičkoj tenziji jeste centralni odsek prvog stava, odnosno ljubavna tema u kojoj Frančeska da Rimini izražava reči „Nema veće tuge nego prizivanja srećnih vremena, u bedi” – koju izvodi solo bas klarinet u rečitativnom stilu, sporijem tempu, uz pratnju harfe. Na ovaj način, List gradi trodelnu strukturu prvog stava, gde je centralni samo naizgled, tačka „predaha”.
Drugi stav – Čistilište – dočarava liturgijsku, meditativnu atmosferu Danteovog dela i sadrži dodatak u koji se uliva, Magnifikat, odnosno horski segment. Dakle, radi se o deskripciji, bez turbulencija koje se javljaju u prvom stavu. Horne upotpunjuju pastoralnu atmosferu i „raj na zemlji” opisan u okviru ovog dela teksta.
Nakon responzorijalnog segmenta, počinje fuga – polifoni deo stava koji izražava izdržljivost koju zahteva proces prolaska kroz čistilište. Budući da raj kao stav ne postoji u Listovom delu, Magnifikat, odnosno hor, može predstavljati samo iskru onoga što čoveka tamo čeka. Reči koje izgovara hor pripadaju Hristovoj majci, Mariji, koja je u Božanstvenoj komediji zaštitnica ljudskog, odnosno ona koja olakšava Danteov put ka Beatriče. Na taj način je raj predstavljen kao neopipljiv, nedostižan, te je Listovo delo opis puta do njega i naziranje „svetla na kraju tunela”.
Dante simfonija je muzički izraz atmosfere, osećanja, misli i slika iz Danteove Božanstvene komedije, koji je, nažalost, prerano osuđen, a na vama je da, na osnovu samog zvuka, procenite da li je List uspeo da dočara proces dostizanja raja opisanog u Danteovom delu. Mi verujemo da jeste!
septembar, 2021.
