Piše: Nevena Stajković
Izdavačka kuća Dokaz iz Beograda trudi se da objavljuje knjige raznovrsnih autora i autorki, pa se tako na policama njihove virtuelne knjižare mogu pronaći dela islandskih, severnomakedonskih, švedskih, italijanskih i mnogih drugih književnika i književnica. Godine 2023. objavila je roman Leto kad je mama imala zelene oči Tatjane Cibuleak i pružila nam priliku da se susretnemo sa delom jedne moldavske autorke, što, priznaćete, nije čest slučaj na savremenoj književnoj sceni kod nas. Tatjana Cibuleak je rođena u Kišnjevu, u Republici Moldaviji, 1978. godine. Diplomirala je na Fakultetu za novinarstvo i nauke o komunikaciji na moldavskom državnom univerzitetu UMS. Od 1995. bavi se novinarstvom, a prvu knjigu, koja nosi naziv Moderne basne, objavila je 2014. godine, dok roman Staklena bašta izlazi iz štampe 2018, te Tatjana osvaja prestižnu Evropsku nagradu za književnost.
Roman koji je ovog puta u našem fokusu, a nosi naziv Leto kad je mama imala zelene oči, objavljen je 2016. godine i ovenčan Nagradom Saveza pisaca Republike Moldavije, kao i priznanjem Observator cultural i Observator Lyceum. U njemu upoznajemo Aleksija, umobolnog adolescenta sa problemom kontrolisanja besa, koji pohađa školu za decu sa problemima u ponašanju. Tu se druži sa Džimom i Kaloom, nazivajući ih sve zajedno dijaboličnim đacima. Džim je u invalidskim kolicima i Aleksi kaže da bi ga roditelji prodali za organe kad se ne bi plašili šta će svet da kaže. Kalo je napušteni tinejdžer o kojem se stara tetka. Oni završavaju školu i imaju plan da otputuju u Amsterdam da bi stekli razna nova iskustva koja se često stiču samo u holandskoj prestonici. Bili su rezignirani, željni života i želeli su da on otpočne ovim putovanjem.
„Povraćalo mi se od Kaloa i Džima, mene samog. Bili smo ljudski ostaci – polipi i ciste, a i oni operisani – a pretendovali smo na to da smo bubrezi i srca.”
Leto kad je mama imala zelene oči, Tatjana Cibuleak
Bezimena mama nervozno čeka Aleksija da izađe iz škole tog poslednjeg dana i odveze ga kući. Ona izgleda podbulo, oronulo, ali, pre svega, nesrećno. Rođendan joj je i pripremila je nekoliko jela da bi proslavili zajedno iako zna da se njen sin neće radovati zajednički provedenom vremenu. Aleksi mrzi majku i priželjkuje njenu smrt. Međutim, ne radi se tu o tinejdžerskom buntu i umišljenoj mržnji prema roditelju. Aleksi ne voli majku zato što ga je, fokusirajući se na sopstveni bol, zanemarila, te ga odbacila i odgurnula kao pseto kada je bio dečak. Ne samo da nije pružala ljubav, nego mu nije dozvoljavala da je voli i ponašala se kao da ne postoji, potpuno zaboravljajući da je i on duboko emotivno ranjen sestrinom smrću.
Aleksi i njegova porodica su poljski emigranti i žive u londonskoj opštini Haringej. Pored mame, naš junak ima i tatu, koji ih je napustio kad je Aleksi imao šest godina. Posebno je potresna scena u kojoj tata, zajedno sa novom devojkom, besramno krade dragocene stvari i novac iz kuće, na odlasku pljune ka Aleksiju i ode da se više nikada ne vrati.
„O tatinom doprinosu nisam hteo ni da razmišljam. Pomisao na tatu me je terala na povraćanje. Tata se otarasio mame, napustivši je zarad Poljakinje s pirsingom na jeziku. Razveo se, jer da ju je ubio, što bi preferirao i što bi bilo brže, završio bi u zatvoru. Tata bi ubio i mene, da nije bio siguran da ću ionako dosta brzo da umrem.”
Leto kad je mama imala zelene oči, Tatjana Cibuleak
Baka je posebno živopisna junakinja jer se trudi da bude prevejana vlasnica marketa, želi da preotme muža svojoj najbližoj prijateljici nakon njene smrti, a uz sve to je i slepa. U njoj se prepoznaju opštepoznati slovenski ponos, prkos i dostojanstvo, kao i slepo poštovanje običaja. Mnogo je pomagala Aleksiju i svojoj ćerki kada ih je tata napustio, ali su se majka i ćerka u međuvremenu posvađale, pa se baka odselila. I tako Aleksi odrasta u apsolutno disfunkionalnoj porodici, te ne čudi zašto ima problema sa kontrolisanjem besa i pije terapiju.
Uprkos planu da sa drugovima ode u Amsterdam, glavni junak pristaje da sa mamom otputuje u selo na severu Francuske i tu provede leto, zato što mu ona obećava da će dobiti kola kad se vrate. Posle nekog vremena, nakon što su se privikli na opušteni život na selu, mama, ležeći u polju suncokreta, saopštava Aleksiju da ima rak i da će do kraja leta umreti. U našem junaku se nešto menja, mržnja se topi i ustupa mesto razumevanju, saosećanju, brizi, ali i oproštaju. Mama, umorna od života punog patnje, nezadovoljstva i mučenja, zaboravlja na ograničenja, te kupuje razne starudije za kuću, pravi ogromne količine testenine i trči na vetru pored okeana. Aleksi joj ispunjava svaku želju, koliko god besmislena ili rizična bila, i tu vidimo kako naš junak raste i kako uspeva da prevaziđe traumu iz detinjstva.
„Bilo mi je žao mame zato što je jednog takvog dana – kad je došla do toga da pravi testenine i priča o svojim dobrim godinama, o bakinom traktoru i o Ptasie mleczko, o meni zdravom, o tati kod kuće, o Miki živoj – bila prinuđena da laže.”
Leto kad je mama imala zelene oči, Tatjana Cibuleak
Njih dvoje provode u selu skoro četiri meseca i za to vreme upoznaju različite upečatljive likove, od škrtog prodavca Karima, preko saosećajne pekarke Odile i pijanca Džima od kojeg iznajmljuju kuću, do Mojre, Džimove rođake iz Pariza koja mu pomaže u održavanju kuća za izdavanje. Mnogi meštani sela prihvatili su Aleksija i mamu kao komšije, a kada su shvatili šta se sa mamom dešava, postali su posebno saosećajni i pružali su im koliko su mogli.
Roman Leto kad je mama imala zelene oči sastoji se iz kraćih zapisa obeleženih brojevima, koji nisu poređani hronološki. Naime, postoje tri narativne ravni – Aleksijevo detinjstvo, zatim adolescencija i zrelo doba. Detinjstvo i adolescencija predstavljeni su retrospektivno, jer nam se pripovedač obraća iz sadašnjosti, kada je odrastao i kada se osvrće na ove periode svog života, te zapisuje svoja sećanja. Iako se tragični događaji nadovezuju jedan na drugi, pa se može činite da čitanje romana predstavlja potresno iskustvo, ton nije otužan upravo zato što ga pripoveda junak koji je sve to proživeo, te nema potrebu da se samosažaljeva, nego da se priseti. Ali zašto on to radi?
Nakon mamine smrti, Aleksi je proveo pet meseci u duševnoj bolnici. Tu je otkrio svoj dar za slikanje, te postao slavan slikar. Psihoterapeut ga je podstakao da, zapisujući sećanja, ponovo proživi mamino leto, u nadi da će mu to pomoći da prebrodi novu traumu, te da će razbiti umetničku blokadu. Provevši poslednje dane maminog života sa njom, umobolni Aleksi prošao je put od iskrene mržnje do brižne ljubavi, od prezira do razumevanja i prihvatanja – i to može svima da bude lekcija.
avgust, 2024.
