piše: Igor Diletant Belopavlović
Petak je veče – Kloi (Denise Gough) i Miki (Sebastian Stan), dvoje relativno mladih Amerikanaca, upoznaju se na žurki u Atini, da bi ih sutra ujutru probudila policija, jer spavaju goli na plaži.
Sa početkom koji obećava dosta uzbuđenja (primarno spojem muzike, atmosfere i retko realnim prikazom klabing scene), čini se da gledamo početak neke romantične verzije Mamurluka (Hungover). Ali film ubrzo prelazi na sledeći vikend gde Kloi i Miki, na drugoj žurki, zvanično postaju par, pa na neki sledeći, gde se useljavaju i prave novu žurku. I tako, skačući od petka do petka, pratimo ovaj par koji se trudi da živi život koji nikad nije dosadan.
Naravno, kako nedelje i meseci prolaze, polako izranja sve ono čega naši junaci nisu svesni, što ih ne interesuje ili što potiskuju svojim nikad dosadnim životima.
U njihovim prijateljima vidimo koliko nisu svesni društvenih okolnosti i kako se one zapravo menjaju, kao što su odnos među polovima, netrpeljivost između različitih društvenih klasa itd. Ironično (i realno) je to da se svi ti problemi ogledaju u njihovim grčkim prijateljima, dok se naše dvoje Amera na to samo (skoro nipodaštavajuće) smeju. Zatim su tu problemi koji ih ne interesuju, ali ih svejedno pritiskaju, kao što je pitanja novca – a ništa ne ume da pokvari dobar provod kao ko, koliko i kako će da ga zaradi. Naravno, na samom kraju, dolaze problemi koje skrivaju jedno od drugog, ali i od sebe samih. Otelotvoreni u ljudima iz njihove prošlosti, oni ne samo da ih podsećaju na društvene i novčane probleme, već ponajviše na one emotivne, koji se nikad ne mogu dovoljno potisnuti.
Međutim, ono što čini da ovo ne bude tipična drama o sazrevanju jeste činjenica da Kloi i Miki imaju oko trideset i pet godina. Film Argirisa Papadimitropulosa, reditelja i ko-scenariste (sa Robom Hajesom), sa grčkom produkcijom i većinskom grčkom postavkom, namerno za svoje glavne likove uzima dvoje beloputih Amerikanaca. Ko drugi bi tako dobro predstavio novu društvenu pojavu, koja se i kod nas sve više širi, da se ljudi od trideset i kusur i dalje mogu smatrati relativno mladim osobama koje još uvek imaju dosta vremana da pronađu sebe.
Ali, kako vikendi prolaze, ne pronalaze se, dok ih sve ono što su ignorisali, skrivali i potiskivali polako, ali sigurno sustiže. Na kraju ostaje samo pitanje – da li će imati dovoljno snage i trezvenosti da se suoče sa ponedeljkom.
jun, 2021.
