Umesto ove lepe floskulice mogli bismo reći da percepcija lepote nije potpuno subjektivna, a da ne izmenimo njen smisao. Šta time želi autor da kaže? Jednostavno, postoje činjenice u realnom svetu koje utiču na to kako je percipiramo; bez obzira na to kako se mi osećali, postoje određene zakonitosti. To, naravno, ima dosta veze sa tim kako definišemo subjektivno/objektivno, što je očigledno teško. Ako ne verujete ovim rečima, samo potražite njihovo značenje u nekoj filozofskoj enciklopediji. Slobodno možete poneti i koju knjigu na tu temu da imate šta posle da čitate u ludari. Možemo da izbegnemo tu papazjaniju tako što ćemo reći ovo: naša percepcija lepote verovatno ima i biološku podlogu i moj zadatak će biti da ponudim nekoliko razloga u prilog tome. Ali prvo, istorija!
Godina je 1880. Frensis Galton, engleski glavonja (psiholog, sociolog, statističar, istraživač, geograf… i eugeničar, između ostalog) na predlog svog prijatelja Džozefa Džejkobsa, odlučuje da kombinuje gomilu fotografija Jevreja ne bi li našao tipični jevrejski lik, iliti jevrejski tip. Uskoro će isto učiniti i za osuđenike, ne bi li našao kriminalni tip. Rezultati su iznenađujući. Što je više lica dodavano u tu kompozitnu sliku, to je dobijeno lice bivalo lepše. Tako je Galton, svojom tehnikom „kompozitnog portretisanja” nenamerno došao do prvog objektivnog faktora lepote u čoveka – prosečnosti. Dobro ste pročitali. Prosečno lice je lepo lice zato što mu, bukvalno, ništa ne fali (ili kojem se ništa loše nije desilo). Jasno je, takođe, da što više slika dodajete u miks, to ćete više nivelisati sve devijacije i dobiti naš sledeći objektivni faktor lepote…
Simetriju lica (i tela). Evo dobrog načina da eliminišete kulturu u kojoj ste nikli kao faktor percepcije lepote. Pokazujete različite slike bebama starim dva meseca. Napravite dve razumne pretpostavke: prvu, bebe će generalno preferirati da gledaju lica koja su im prijatnija (lepša) i stoga će nam to verbalno/neverbalno staviti do znanja. Možemo, na primer, uporediti različito vreme koje provedu gledajući u slike ili da brojimo/merimo koliko zvukova sisanja prave (bebe ih više prave kad su zadovoljne i kad im je prijatno). Do kog zaključka se došlo? Bebe pouzdano preferiraju da gledaju simetrična lica naspram onih manje simetričnih. To je potvrđeno čak i kod nekih životinja.
Međutim, treba reći da čak ni istraživanje na najmlađim bebama ne garantuje eliminaciju uticaja kulture i društva jer se ispostavilo da se prema bebama, u zavisnosti od pola koji im se pridaje, ophodi drugačije već u prvim sekundama njihovog života – od količine pričanja i melodičnosti rečenica do blizine lica roditelja i deteta i njegovog oblačenja.
Probajte da nađete neku kulturu u kojoj simetrija nije, barem prećutno, bila jedan od standarda lepote. Možete da idete i korak dalje, probajte da nađete neku osobu koja preferira asimetričnost lica. Ili probajte na nekom licu da napravite asimetriju tako da lice bude privlačnije nego pre.
I dolazimo do poslednje stavke – zdravlja. Zdravlje je privlačno, to znamo. Postoji dosta korelacija između simetrije lica i zdravlja – kao indikator zdravlja kože, starosti (jer se simetrija lica posle određenog broja godina sve više gubi), stanja imunog sistema, recimo. Ima i vrlo zanimljivih. Pazite sad ovo – ljudi sa simetričnijim licem su bolji plesači. Hah! Kako vi ovo objašnjavate?
Naravno, problem sa korelacijama nam je svima poznat i važi i za ova istraživanja.
Vrlo je lako prikloniti se „taboru subjektivne lepote”, samo treba potražiti nešto tipa „standardi lepote kroz vreme”, i postaje očigledno da ona nije konstantna kategorija. Živimo u dobu i mestu gde je, na primer, idealno žensko telo najmršavije u odnosu na prethodna doba. To je samo jedan od primera. Međutim, nemojte praviti grešku da iz toga zaključite da je zato naša percepcija subjektivna. Možda, donekle, kulturno relativna (bolje bi bilo reći kulturno specifična, da se izbegne ta precenjena reč relativnost). Takođe, budite ljubazni i primetite da reči objektivno i univerzalno ne moraju biti sinonimi. Neko može da tvrdi da postoje objektivna merila lepote bez toga da oni budu svugde važeća. Podjednako validno se može tvrditi da postoji (čak u potpunosti) objektivan odgovor, ali da je previše kompleksan da ga prokljuvimo u ovom trenutku.
Takođe razmislite o ovome (samo mi daj prokleti odgovor, idiote!), ako je lepota subjektivna, kako je moguće da ne biramo, već pre otkrivamo šta nam je lepo?
Toliko.
piše: Logoreik
mart, 2018.
