Foto: CNN entertainment

piše: Pavle R. Srdić

Kraj osamdesetih godina označio je novu eru u međunarodnim odnosima. Doba „perestrojke” u Sovjetskom Savezu je, polako, ali sigurno, najavljivalo promene sa istočne strane „gvozdene zavese”. A te promene nisu bile samo političko-ideološkog karaktera. Zanimljiva je ta hladnoratovska kulturna razmena između tadašnjih svetova. Springstin u Istočnom Berlinu, Elton Džon u Lenjingradu, Queen u Budimpešti… samo su neka od poznatih gostovanja zapadnih muzičara u zemljama Istočnog bloka tih godina.

Na jednom takvom gostovanju obreo se i Bili Džoel, jedan od najpopularnijih američkih pop-rok muzičara. Za one koji nisu toliko upoznati sa likom i delom gospodina, recimo da je najbliži opis za njega – američki Elton Džon (držimo se striktno muzike i žanra!), sa kojim je i sarađivao tokom svoje, sada već, poluvekovne karijere, tokom koje je, procenjuje se, prodao oko sto pedeset miliona nosača zvuka, što ga svrstava u najtiražnije muzičare svih vremena. U toku 1987. godine, Džoel je krenuo putem svojih kolega i nastupio je na tlu Sovjetskog Saveza. Na tome putu, prema sopstvenom priznanju, susreo se sa nekim, za njega, čudnim spoznajama. Nigde u svetu do tada nije naišao na narod tako srdačan, ali tako melanholičan. Bio je fasciniran njihovim opijanjem – prvi put je video da na flašama žestokog pića – votke u ovom slučaju – ne postoje čepovi koji se zavrću, već samo limeni, poput onih na mleku, koji se bacaju. Kada je upitao junaka pesme, koja je tema ove kolumne, zašto je to tako, odgovorio mu je: „Logično, da bi što pre kupio drugu flašu!” Video je zemlju i narod koji mu je decenijama prikazivan kao neprijateljski, ali kada je sam kročio na „neprijateljsko” tlo i došao u kontakt sa tim „neprijateljskim” narodom, razuverio se. To je za Džoela bilo jedno društvo, zarobljeno u svojim idealima i dogmama, u krvavoj prošlosti iz Drugog svetskog rata, u parolama i društveno prihvatljivoj alkoholnoj zavisnosti. Mnogo je toga bilo, ali jedno nije – nije bilo neprijatelj sveta iz kog on dolazi. Štaviše, Džoel je u svojim pesmama često imao motive malih, prostodušnih ljudi koji jednostavne rade, vole, pate, greše. Sve je to zatekao i u Sovjetskom Savezu.

Moskva

Sa junakom svoje pesme Leningrad, Viktorom Razinovim, Džoel se sreo u jednom lenjingradskom parku gde je Razinov izvodio klovnovske tačke, od čega je i živeo. Razinov je privukao pažnju Džoelove ćerke, Alekse, i izmamio joj je osmeh na lice, a njenog oca je odmah prepoznao. Naime, Razinov je bio obožavalac muzike Bilija Džoela i kupio je karte za svih šest koncerata američke zvezde na teritoriji Rusije. Razmenili su par reči, a Džoel je bio fasciniran Razinovim. Obojica su umetnici, ali Džoel je bio američki umetnik – rok zvezda sa milionskim tiražima, koji ima nesvakidašnje probleme, veliku popularnost i publicitet, mnoštvo hitova i čija se muzika čuje u domovima i radnim mestima miliona Amerikanaca. Razinov je bio sovjetski umetnik – čovek koji živi od svoga rada, bez velike popularnosti, novca, pompe, sa egzistencijalnim brigama koje pritiskaju većinu žitelja njegovog grada. No, kao što rekoh, obojica su umetnici koji priznaju jedan drugog. Razinov voli Džoelovo muziciranje, a Džoelu se svideo način na koji Razinov mami osmehe običnih ljudi.

Za potrebe ove pesme posvećene jednom klovnu, Džoel je u poređenje stavio njega i sebe. Razinova je prikazao malo starijim – kao ratno dete, koje ostaje bez oca koji gine na Istočnom frontu, čiji se život deli na život do i nakon služenja vojnog roka, kada se otiskuje u klovnovske vode, zabavljajući ljude i decu grada na čijim su se fasadama, a definitivno u sećanjima žitelja, mogle videti posledice najduže i najsurovije opsade u modernoj ratnoj istoriji. Za nešto manje od dve godine, oko milion stanovnika ovoga grada izgubiće život, što od posledica gladi i bolesti, što od posledica neuspešnog bekstva iz nemačkog obruča. Zabeleženi su i slučajevi kanibalizma. Sami procenite koliko je težak klovnovski posao u gradu sa takvim sećanjima, među ljudima sa takvim ožiljcima. Sa druge strane, Džoel odrasta u doba Crvene strave, progona komunista u SAD, Korejskog rata, Kubanske krize i Vijetnamskog rata. Praktično, ceo njegov život obeležila je borba protiv neprijatelja kog nikad nije video, čiji jezik nije čuo. Sedeo je u podrumu dok su Hruščov i Kastro postavljali projektile na Kubi, gledao je svoje drugove koji odlaze u Vijetnam da se bore protiv neprijatelja o kome ne znaju gotovo ništa. Pomenuti susret menja sve – Džoel poučava da nisu mogli znati kakve prijatelje, u stvari, imaju u Lenjingradu.

Razinov i Džoel su ostali dobri prijatelji. Rus je posetio sve Džoelove koncerte na teritoriji Rusije. Džoel, u sećanje na ovaj susret i srdačno prijateljstvo među „neprijateljima”, piše i komponuje ovu pesmu, koju će uvrstiti na svoj album Storm Front iz 1989. godine. Pesma beleži popularnost na teritoriji Evrope, gde u nekoliko zemalja ulazi u prvih dvadeset na top-listama. Iako spada u pesme inspirisane pričom iz ličnog života umetnika, Bili Džoel je retko izvodi na svom repertoaru živih nastupa. Autor ovih redova to ceni i kroz aktuelnost – jednostavno, istorijski je prevaziđena jer više nema blokovskih tenzija i podela, pa možda je i to razlog. Međutim, 2015. godine, Razinov dolazi na solistički koncert Bilija Džoela u njujorškom Medison Skver Gardenu. U tu čast, nakon dužeg vremena, Džoel je izveo ovu pesmu na koncertu.

Naslov najvećeg hita sa pomenutog albuma Bilija Džoela glasi We Didn’t Start the Fire  i to je bio njegov treći broj jedan u karijeri na top-listama. Pesma se takođe bavi tematikom Hladnog rata, ali je savršen odgovor i opravdanje, ako su uopšte potrebni, za prijateljstvo dva umetnika iz, naizgled, neprijateljskih zemalja. Neko drugi je zapalio vatru. E, da, Lenjingrad je Sankt Peterburg, ako neko slučajno ne zna.

Leave a Reply

Your email address will not be published.