Zapravo, kraljica grada–države Džansi u centralnoj Indiji i vođa ustanka protiv britanske vlasti 1857. godine, Lakšmi Bej jedna je od ikoničnih figura nacionalnog pokreta i ponos svih Indijaca.
Lakšmi Bej rođena je pod imenom Manikarnika Tambe. Tek će joj kasnije, tokom kratkog i opasnošću ispunjenog života biti dodeljeno ime Lakšmi Bej, čime su je Indijci povezali sa istoimenom hinduističkom boginjom. Lakšmina majka rano umire, a njen otac dobija službu na dvoru vladara biturskog distrikta, koji je ovu razigranu devojčicu prihvatio kao svoju. Tako je mala Lakšmi dobila privilegiju da se školuje zajedno sa decom vladara, te su joj, osim osnovnih školskih predmeta, u nastavu bile uključene i sve one praktične discipline, tradicionalno smatrane muškim – mačevanje, pucanje, jahanje, borilačke veštine i malakamba – indijski sport koji kombinuje gimnastiku i jogu.
Sa svega četrnaest godina Lakšmi Bej se udaje za kralja države Džansi. Dve godine nakon udaje rađa dečaka, koji umire nakon četiri meseca. Kralj odlučuje da usvoji dete svog rođaka i usvojenom dečaku daje isto ime koje je nosio njegov prerano preminuli sin. Zamena identiteta dvojice dečaka nije bila tajna, već je izvršena u prisustvu britanskih zvaničnika.
Međutim, nedugo nakon tog događaja kralj umire, a usvojeni trogodišnji prestolonaslednik se Britancima činio kao prepreka koju će lako ukloniti. Kraljici udovici biva isplaćena pozamašna suma novca uz uputstvo da se spakuje i sa detetom napusti dvor do svitanja. Niko nije očekivao da će tada dvadesetpetogodišnja kraljica izaći na prozor i viknuti iz sveg glasa, kako bi je što više njenih sugrađana čulo:,,Ne predajem se, Džansi je moj!”
Od tog trenutka kraljica Lakšmi Bej postaje pobunjenica, ratnica i vođa ustanka protiv britanske vlasti. Odlučna da ne preda državu u neprijateljske ruke organizuje vojne trupe kojima će se uskoro priključiti pobunjenici i istomišljenici svih okolnih zemalja. Britanske vojne trupe shvatile su da im bez pojačanja pobede nema, pa 1858. godine pozivaju u pomoć Hjua Rouza, vojskovođu poznatog i čuvenog po pobedama i nepokolebljivosti. Ko je mislio da je rat između Britanaca i Indijaca do tada bio krvav, uskoro se predomislio. Tek sa dolaskom zapovednika Rouza borbe postaju nemilosrdne i žestoke. Sa jedne strane našao se vojskovođa najveće svetske sile tog doba, sa druge mlada kraljica i njena grupa pobunjenika.
Britanci su uspeli da pokore sve ostale trupe indijskih vođa. Lakšmi Bej se nije predala. Britanska vojska zarobila ju je, zajedno sa vojskom. Lakšmi je pobegla iz tvrđave, zajedno sa nekoliko čuvara, i povukla se u šumu. Tamo su joj se i dalje pridruživali pobunjenici iz cele Indije. Vodeći nešto nalik gerilskom ratu, Lakšmi je, zajedno sa ostalim pobunjeničkim vođama koji su uspeli da preteknu ili pobegnu Britancima, napadala gradsku tvrđavu u Gvalioru. Uspeli su da zaposednu riznicu i arsenal, a uskoro je za vladara proglašen njen kolega, indijski revolucionar Nana Sahib.
Nakon zauzimanja tvrđave Gvalior, Lakšmi Bej odlazi na istok kako bi zaustavila britanski kontranapad i suočila se sa svojim arhineprijateljem, Hjuom Rouzom. Preobučena u muškarca borila se poslednji put, i u toj borbi poginula. Imala je 29 godina, puno vladarskog i ratničkog staža i božansko ime koje je postalo simbol indijskog nacionalnog ponosa i borbe za slobodu.
Često pominjana i kao Kraljica Džansija, Lakšmi Bej je proslavljana kroz poeziju i prozu svog vremena, a kasnije i kroz popularnu kulturu – pesme, serije i filmove. Konjaničke statue na kojima je prikazana kao ratnica sa isukanim mačem i propetim konjem, krase mnoge gradove u Indiji, a poput francuske Marijane njen lik je simbol ženskog heroja ove zemlje, njene slave, borbe, prkosa i njene slobode.
piše: MoonQueen
