piše: Tamara Živković
Kuhanje je prva knjiga banjalučke spisateljice Slađane Nine Perković koja je objavljena još 2017. godine. Reč je o zbirci kratkih priča, njih dvanaest, koje za svoju glavnu temu, usko uzevši, imaju pitanje žena i ženskog, ali šire gledano, svaka od ovih priča se tiče života uopšte i to primarno onog njegovog pesimističnog aspekta svakodnevice.
Junakinje ovih priča su prikazane u banalnim, monotonim situacijama, od kojih se, nažalost, veći deo života i sastoji, ali koje istovremeno ukazuju na neki dublji problem u svakoj od njih. To svakodnevno kuvanje, ribanje, sređivanje, bežanje, opijanje, neprestano ponavljanje tih jednih te istih postupaka je samo jedan paravan iza kog je spisateljica sakrila neki duboki, poražavajući, često i neosvešćeni problem sa kojim junakinje ne umeju ili ne žele da se suoče.
Tako junakinja uvodne priče sa naslovom Kuhanje vodi borbu sa svojom opsesivnom mišlju da mužu odseče glavu. Prvo joj se ta misao javlja kroz san, u morbidnim scenama okupljanja žena ispred zgrade, koje donose odsečene glave svojih muževa i kuvaju ih u jednom velikom loncu. Potom se ta misao seli na javu i opseda junakinju. Ona sa tom mišlju nastoji da se izbori upravo kroz tu rutinu svakodnevice, pokušavajući da kroz rad, kroz rituale, odagna tu misao što dalje od sebe.
Ima i onih junakinja koje su uspele da osveste tu banalnost života, ali koje ta svest nije odvela dalje od melanholije i očajanja. Takva je junakinja priče Novogodišnji ugođaj,Ana, koja je u priči prikazana, sa jedne strane, u kontrastu sa svojom majkom, čije su misli zaokupljenje kuvanjem, ribanjem, pripremanjem porodičnog ručka za Novu godinu; a sa druge strane, u kontrastu sa svojom prijateljicom, čije su misli okupirane lakom zabavom, poput porodičnog slikanja sa Deda Mrazom, ili s kim i gde će proslaviti Novu godinu.
– Je li se tebi ovo ne čini čudnim? – Ana dohvati kesicu šećera koja je stajala na stolu i krenu je vrtjeti među prstima.
– Šta je čudno? – žena podiže jednu obrvu.
– Ovo sve, ovaj naš život – Ana pokaza rukom negdje neodređeno, nakon čega žena pogledom pređe preko glava koje su načičkane oko stolova sjedile u kafani. – Kao da smo zapeli u nekoj predstavi u kojoj se djeca igraju odraslih.
Kuhanje, Slađana Nina Perković
Ana ne pripada ni jednoj ni drugoj krajnosti, ona nema razvijene te svakodnevne, sitne rituale koji će joj omogućiti da zamaskira suštinsku tragediju života i održi koliko-toliko zdrav razum. Međutim, kako u svim kvalitetnim književnim delima biva, stvari nikada nisu ili crne ili bele. Postoji i ona druga strana tih rituala, to neprestano „otimanje” života koje je najbolje izrazila jedna od junakinja priče Priča o crnoj i sjedoj. Sijeda, koja je kao devojka izbegla zarobljeništvo i priključila se partizanima, pesimistično sumira svoj život.
„SIJEDA: I onda taj mir. Misliš da život tek počinje. Nije ti ni na kraj pameti da se zapravo najuzbudljiviji dio tvog života upravo završio. I onda šta… Civilni život. Brak. Djeca. Posao. Kuhanje. Spremanje. Peglanje. Pravljenje zimnice. Trpljenje kojekakvih budala. Kakve uopšte druge mogućnosti imaš kad si žena? I onda još jedan rat. Kao da onaj pre njega nije bio dovoljan.”
Kuhanje, Slađana Nina Perković
Iako nas spisateljica kroz ovih dvanaest priča sprovodi kroz sumornu svakodnevicu ispunjenu alkoholom, ratovima, bubašvabama, monotonijom i besmislom, ipak svaka od njih nudi neki specifičan način da se sa tom svakodnevicom izborimo.
januar, 2023.
