piše: Nevena Stajković
Kučka je novela proizašla iz pera višestruko nagrađivane kolumbijske književnice i scenaristkinje Pilar Kintane. Godine 2007. Kintana se našla u selekciji najperspektivnijih mladih latinoameričkih pisaca. Ovu selekciju napravili su Hej Festival i Bogota: Svetska prestonica knjige UNESCO-a 2007. Novela koja je ovog meseca u našem fokusu nosi originalan naziv La Perra, objavljena je 2017. godine i prevedena na više od dvadeset jezika. Kučka Kintani donosi nagradu Biblioteca de Narrativa Colombiana (2017), English PEN Translates i LiBeraturpreis (2021). Ova književnica nalazi se na čelu projekta Biblioteka kolumbijskih književnica (Biblioteca de escritoras columbianas) koji se bavi promovisanjem stvaralaštva kolumbijskih spisateljica.
Prve stranice romana, odnosno novele, Kučka teraju nas da se osećamo kao junak romana Ljudi govore Rastka Petrovića. Život na Velikom i Malom ostrvu iz Rastkovog romana veoma liči na bitisanje u selu blizu Buenaventure, na kolumbijskoj obali Pacifika. Uslovi na oba podneblja su jednako teški, primitivni i, kako je lepo rekao naš književni kritičar Milan Bogdanović, vezuju ljude neumitnom snagom za nevolju, patnju, za siromaštvo. Obuzima nas osećaj topline prema ljudima koje upoznajemo čitajući oba romana, upravo zbog krotkosti sa kojom primaju teret življenja. Razlika, ipak, leži u tome što u Kintaninom romanu ljudi ne govore.
Kao što se u Rastkovom delu izdvaja figura mladog ribara Pipa, tako je u Kučki u prvom planu Damaris, žena srednjih godina, koja radi bez nadnice – čisti kuću Rejesovih, koji su se odselili, a zauzvrat može da živi tu sa svojim suprugom Roheliom. Kako radnja romana odmiče i kako saznajemo pojedinosti iz Damarisinog života, sve više saosećamo sa njom. Zašto? Zato što je doživela čak dve velike traume – jednu u detinjstvu, a drugu u adolescentskom periodu; zato što nije imala mehanizme i podršku da ih prevaziđe i zato što se, u srednjim godinama, suočava sa bolnom činjenicom da ne može da bude majka.
Da bi ublažila prazninu i bol uzrokovanu nemogućnošću da dobije bebu, Damaris udomljava psa, kučku, i daje joj ime Ćirli, kako je nekada želela da nazove ćerku. U početku je keruša pružila ženi utehu koju zaslužuje i Damaris je uživala u trenucima odmora, kada gleda telenovelu i mazi kerušu koja joj leži u krilu. Nažalost, njihova sloga nije potrajala jer je Ćirli počela da beži i vraća se izgladnela, izranjavana i puna krpelja. Upečatljiva je epizoda u kojoj Damaris rizikuje život tragajući za kerušom, noću, u džungli, po pljusku, te blizu litica s kojih se pada u okean, ali Ćirli nije pokazivala zahvalnost.
„Damaris više nije plakala za kučkom, mada ju je u grudima kao kamen pritiskala tuga zbog njenog odsustva. Stalno joj je nedostajala: kada bi se vratila iz sela i nije je bilo ispod stepenica da joj maše repom, kad je čistila ribu i kad nije bilo nikoga da je netremice gleda, kad nije imala za koga da odvoji najbolje parčiće ručka ili kad je ujutru pila kafu i nije imala koga da pomazi po glavi. Mnogo puta joj se učinilo da ju je videla na gomili kokosa koje je Rohelio ostavio iza kolibe, među konopcima za vezivanje barke koji su bili nabacani u venjaku, na naramku drva koja je ostavio pored peći, među ostalim psima, među biljkama u dvorištu, među senkama drveća u predvečerje i u njenom krevetu u venjaku, koji je i dalje stajao onako kako ga je kučka ostavila, pošto Damaris nije imala snage da ga baci.”
Kučka, Pilar Kintana
Roman, u stvari, predstavlja put koji Damaris prolazi od ljubavi, preko ravnodušnosti, i najzad do mržnje prema Ćirli. Najjači udarac keruša je zadala svojoj zaštitnici kada je postala skotna, a nakon toga i nemarna majka. U Damaris je tada nešto puklo i više nije bila sposobna da voli Ćirli.
„Damaris je obuzela tuga. Ustajanje iz kreveta, spremanje ručka, žvakanje hrane – sve joj je teško padalo. Osećala je da je život kao uvala i da je njoj zapalo da je pregazi uranjajući nogama u mulj i vodu do struka, sama, potpuno sama, u telu koje joj nije pružilo decu i koje je samo služilo da razbija stvari.”
Kučka, Pilar Kintana
Govorili smo o sposobnosti meštana da snose sudbinu kako im je data, te se zato Damarisin muž Rohelio prepušta lovu, ribolovu i radu, i to je verovatno njegov način da se bori sa činjenicom da ne mogu da imaju dece. Starajući se o njihovoj egzistenciji, Rohelio brine o Damaris i daje joj prostora da pronađe sopstvena zadovoljstva u životu koji nikome nije lak, a ponajmanje njoj. Očekivana podrška je zatajila od Damarisine sestre od ujaka Lusmile, zajedljive i tašte žene, ophrvane nezadovoljstvom, koja u svakoj zgodnoj prilici pokušava da ponizi Damaris i prekoreva je što je zavolela kerušu zato što se sama plaši pasa.
Novela osvetljava i društvena i rasna pitanja, što se najjasnije vidi u epizodi u kojoj Damaris poziva Lusmilu i njenu porodicu da proslave Materice. Kako Rohelio i Damaris žive u domu Rejesovih, naša junakinja nije mogla da ne vidi sebe i celu porodicu kao drznike koji uživaju na tuđem tremu, plivaju u tuđem bazenu i ljuljaju se u tuđem ligeštulu.
„Bili smo čopor siromašnih i jadno obučenih crnaca koji su koristili imovinu bogataša. ’Drski, bezobrazni’, to bi ljudi pomislili, i Damaris je došlo da svisne od srama jer je drskost za nju bila isto toliko strašna i neprikladna kao incest ili zločin.”
Kučka, Pilar Kintana
Roman Kučka, kratak i jednostavan u svojoj biti, pripoveda o ženskosti i majčinstvu, dotičući teme koje su istovremeno intimne i univerzalne. Kao što je to slučaj sa delom Ljudi govore Rastka Petrovića, ovaj roman nas ostavlja duboko zamišljene o ljudima; o ljudima koji su stotinama kilometara udaljeni od nas, bilo gde u svetu – kako žive, čemu se nadaju, zašto pate, šta im pruža zadovoljstvo; o čemu govore i, još važnije – o čemu ne govore.
april, 2025.
