Kucamo na vrata zaboravljenih (p)asova

Da, dobro ste primetili, nije tačan ovaj genitiv množine, ali tačno je da je psima u vizuelnoj umetnosti poklanjana velika pažnja i pre nego što smo od Maze i Lunje (tačnije od Džoša Bilingsa) naučili da „Postoji samo jedna stvar vrednija od sveg novca na svetu, a to je mahanje psećeg repa.” Mnogo pre Rin Tin Tina, Hačika, Starog Žuće, Lesija, Betovena, Badija, Snupija, Plutona, Dodžera, 101 dalmatinca, Lisice i psa, Svih pasa što su otišli u raj, Patrolnih šapa i najboljeg psećeg rokenrola iz Moćnih psića i legende o Velikoj šapi, psi su povremeno bili glavni junaci i na slikarskim platnima, skulpturama i drugim umetninama. Predstavljali su simbole vernosti, lovce, čuvare kuće ili stoke. Prvi i mnogima omiljeni ljubimac, pas je u umetnosti bio zastupljen još od čovekovih praistorijskih dana, da bi danas postao jedan od najpopularnijih sadržaja na internetu, prešavši dug put od pasjeg života do čovekovog najboljeg prijatelja.

 

Nepoznati autor, Mastif, sredina 2. milenijuma p.n.e.

U umetnosti Mesopotamije, psi su bili čest motiv, posebno krajem 2. milenijuma u Vavilonu. Ova mala glinena skulptura predstavlja neku vrstu mastifa i danas se čuva u muzeju Metropoliten u Njujorku. Na telu psa vide se tragovi boje, a skulptura je šuplja u unutrašnjosti i danas joj nedostaju delovi – noge psa koji sedi, verovatno u pripravnosti, te mu je pripala uloga čuvara kuće.

Nepoznati autor, Čuvaj se psa, 2. vek p.n.e.

Upozorenja koja danas vidite na ulazu u nečije dvorište, postojala su, verovali ili ne, još u Pompeji. Naime, jedan od sačuvanih pompejskih podnih mozaika u takozvanoj Kući tragičnog pesnika, takođe predstavlja čuvara kuće. Uznemiren i nakostrešen sa podignutim ušima, crni pas prošaran belom dlakom, iako na lancu, mogao je da bude i ljubimac, a ne samo stražar, jer su u antičkom svetu, psi imali obe uloge. Ipak, na ovom mozaiku, ispod psa stoji natpis Cave canem, odnosno Čuvaj se psa.

Nepoznati autor, O savremenim psima i njihovoj prirodi iz Knjige o lovu, 1387–1389.

Knjiga Livre de chasse, odnosno Knjiga o lovu, Gastona III de Fua (poznatog i kao Gaston Feb), vojvode od Fua i znamenitog lovca svog doba, bila je posvećena Filipu II Smelom, burgundijskom vojvodi, a kasnije i grofu. Ova knjiga Gastona III važan je izvor za srednjovekovne tehnike lova, ali predstavlja i značajnu zbirku ilustracija ove tematike iako je umetnik ostao nepoznat. Dva od sedam poglavlja nose naziv O prirodi i brizi pasa i O uputstvu za lov sa psima, a predstavljena četrdeset sedma stranica rukopisa donosi ilustraciju O savremenim psima i njihovoj prirodi. 

Vilijam Hogart, Slikar i njegov mops, 1745.

Da pas stvarno liči na vlasnika (ili vlasnik na psa) hteo je da pokaže Hogart svojim autoportretom. Reč je o slici u slici, odnosno umetnikovom autoportretu na kome je sebe najpre prikazao u formalnoj odeći sa perikom (kako su otkrili X zraci), ali je potom svoj stajling prepravio u nešto neformalniji, dodavši kapu. Ispred slike, pored knjiga i palete sa natpisom The Line of Beauty (Linija lepote, odnosno S kriva koja se smatrala najidealnijom u teoriji umetnosti i estetici Hogartovog doba, ali i pre njega) umetnik je naknadno dodao i svog ljubimca mopsa po imenu Tramp (čista slučajnost!). Mops ili na engleskom jeziku pug potiče od reči pugnacious, što znači svadljiv, ratoboran, lukav i što je trebalo da navodno ukaže i na prirodu ovog umetnika, a ne samo na rasu psa.

Edvin Henri Lendsir, Istaknuti član Humanog društva, 1831.

Među rasama pasa koje su poznate kao uspešni spasioci ljudi izvučenih iz snega ili vode, nalaze se razni rođaci labradora i mastifa, od kojih su najpoznatiji njufaundlendi i bernardinci. Njufaundlende ili njufije je, kako ih popularno zovu, na svojim slikama često predstavljao viktorijanski umetnik Edvin Henri Lendsir, toliko često da je jedan tip ovog psa, belo-crne dlake, dobio po njemu ime – Lendsir (mada jedni smatraju da nije reč o njufaundlendu, već zasebnoj rasi, a drugi da ta rasa nije zvanično kategorisana). Pas sa slike je trebalo da predstavi čuvenog Boba, njufaundlenda koji je od brodoloma i drugih neprilika spasao dvadeset troje ljudi za četrnaest godina i zbog toga bio nagrađen ordenom i proglašen za istaknutog člana Kraljevskog humanog društva.

Briton Rivijer, Počivaj u miru, 1888.

Pas koji do kraja ostaje veran svom vlasniku i prijatelju, tema je britanskog umetnika Britona Rivijera, kome su životinje bile glavni motiv u slikarstvu, ali ne životinje same po sebi, iako ih je veoma detaljno izučavao, već u sklopu mitoloških ili biblijskih tema. U jednom srednjovekovnom maniru, slikar predstavlja viteza na odru, pored koga tužno, ali dostojanstveno sedi njegov pas, obično prepoznat kao bladhaund (Bloodhound), gonič ili pas Sv. Huberta. Jednom prilikom je umetnik za novine izjavio: „Oduvek sam bio veliki ljubitelj pasa, ali toliko sam radio na njima, da sam se umorio od toga da ih imam u svom okruženju. Međutim, psa nikada ne možete da naslikate, ako vam nije drag. Nikad ne radim na nekom psu bez asistencije čoveka koji je dobro upoznat sa životinjama… Koliji su, mislim, najnestašniji psi, hrtovi takođe, a isto tako i foks terijeri.” 

Kasijus Marsel Kulidž, Ja sam nevaljali pas! Koji si ti pas? 1895.

Ne znamo da li je ovaj pas radio neki onlajn test poput „Koja si ti vrsta psa?” da bi to i potvrdio ili priča iz ličnog iskustva, ali ova Kulidžova slika buldoga (ili mešanca) ima odgovarajući naslov. Nevaljali pas zadobio je rane verovatno u nekom obračunu. Kulidž je, izgleda, voleo te opasne i poročne pse, jer je svakako najpoznatiji po seriji osamnaest slika Psi igraju poker sa kraja 19. i početka 20. veka, o kojoj je bilo reči u jednom od prethodnih Dese(r)ta.

Karl Rajhert, Melanholik i flegmatik, nepoznato datovanje (najkasnije 1918.)

O austrijskom slikaru Rajhertu, ne može se pronaći mnogo podataka, ali se u različitim izvorima (posebno na internetu) može videti ogroman broj njegovih slika pasa, ali i poneki pejzaž, kao i slike drugih životinja (uglavnom konji i mačke). Pretežno je reč o portretima najrazličitijih rasa pasa (ptičari, jazavičari, seteri, doge, buldozi, bernardinci, njufaundlendi, pudle), ali i žanr scenama u kojima su psi u društvu konja ili poneka situacija u kojima je slikar prikazivao određeni karakter, kao što je slučaj sa slikom Melanholik i flegmatik, koje, ako imamo u vidu život ovih pasa, predstavljaju najverovatnije jedan bernardinac i jedan mali mešanac.  

Lusjen Frojd, Dupli portret, 1985-86.

Porodica Frojd je, izgleda, bila veliki ljubitelj pasa. Slikar Lusjen Frojd imao je dva engleska mala hrta ili vipeta, koje je nazvao Pluton i Eli. Oni su se često pojavljivali na njegovim sirovo realističnim uljima na platnu kao pratnja članovima Lusjenove porodice, prijateljima ili drugim modelima, a takođe je uradio i veliki broj crteža i skica svojih ljubimaca. Neki kažu da je Lusjenov deda, čuveni Sigmund Frojd, imao takođe dva psa, rase čau-čau, od kojih mu  je jedan, po imenu Džo-Fi, pomagao u psihoanalizi, svaki put ustajući i približavajući se ka vratima, kako bi ukazao da je vreme za terapiju isteklo.

Vilijam Vegman, Šapa, 1994.

Evo umetnika koji baš ume da se igra sa svojim psima. Iako postoje neki njegovi crteži i slike, ovaj savremeni američki fotograf, vrlo brzo se odlučio za centralni motiv svoje umetnosti – psa, i to svog psa, vajmarskog ptičara. Tokom više od četrdeset pet godina koliko već stvara ovakve fotografije, ali i video-zapise, nekoliko puta je imao nove ljubimce, ali se uvek opredeljivao za istu rasu. Najpre mu je njegov prvi pas Men Rej, a potom i Fej Rej pozirao kao model za klasične, reprezentativne portrete, a potom je uz nove ljubimce imao i nove ideje. Psima je oblačio različitu odeću i kostime, dodavao im modne detalje, te ih tako fotografisao i snimao, često praveći i nadrealne montaže uz pomoć drugih, ljudskih tela. Danas ponovo ima dva vajmarska ptičara, iznenađujuće mirne modele, sestru Flo i brata Topera, i sa njima potvrđuje svoj nadimak „fotograf pasa”. Kako cela procedura fotografisanja i snimanja izgleda i kako Vegman doživljava pse, možete videti u članku i kratkom videu Colossal-a. 

piše: Ana Samardžić

decembar, 2019.