Kšištof Kješlovski – erotska svedenost

Pošto se u ovom broju bavimo erotikom, voleo bih da vam napišem nešto o jednom od najsmelijih reditelja prošlog veka – Kšištofu Kješlovskom . Retki su reditelji koji su uspeli da toliko međuljudske intime prenesu na filmska platna. Samim tim erotske scene iz njegovih filmova su i dan-danas neke od najuzbudljivijih scena ikada snimljenih.

Obično se kaže da reditelj postaje reditelj kada snimi neku erotsku scenu. To se smatra najdelikatnijim rediteljskim poslom, jer predstavlja vrhunac intime dvoje ljudi. Ukoliko se ne izvedu kako treba, te scene mogu ispasti grube ili vulgarne ili banalne, a onda se već zalazi u polje pornografije. Deluje da se sa sve većom količinom pornografije koja je dostupna, granica između erotike i pornografije briše, ali mislim da se samo zaboravlja razlika između dva pojma.

Tome najviše doprinosi, sa jedne strane – sve raznovrsnija ponuda pornografskog sadržaja koji se približava erotici, i nedostatak reditelja koji u filmu koji nije pornografski umeju da prenesu erotski doživljaj – sa druge strane.

Erotika na filmu se često podstiče prikrivanjem samog čina seksa sa ciljem da se dobije utisak nenametljivog prisustva kamere sa glumcima u sceni. Ovo je važno jer su onda i oni rasterećeniji i mogu da se fokusiraju jedno na drugo pre nego na okolnosti u kojima se nalaze. Na taj način se stiče osećaj prirodnosti, jer tok emocija između dve osobe, koji je suština erotskog u filmu, izlazi u prvi plan.

Sećam se kada sam prvi put pustio kasetu sa filmom Tri boje – Belo Kšištofa Kješlovskog. Na početku filma postoji scena ljubavnog odnosa između Karla (Zbignjev Zamačovski) i njegove žene Dominik (Džuli Delfi) u kojoj njena seksualnost toliko nadjačava njegovu da on ne može da ostane potentan. Ništa se ne prikaže, ona samo zadigne haljinu i opkorači ga. Što je najbolje, čak ne dođe ni do seksa, ali i dan-danas mi srce zakuca malo brže kada je vidim. To je znak dobrog reditelja, a majstori kakav je bio Kristof su stvarno retki.

On je danas prihvaćen na istom nivou sa Bergmanom , Kjubrikom i Ozuom. Možda je čak i bolji od njih, ali je živeo kratko i ostavio relativno mali opus filmova za sobom. Kao i oni, filmom se bavio kao sredstvom za preispitivanje individualnog morala, stavljajući svoje likove u pozicije u kojima treba da donosu teške životne odluke i da se nose sa njihovim posledicama, uspevao je da prikaže dualitet kao neizostavnu ljudsku osobinu koja u svim dobrim delima vidi i trag lične koristi i koja u svim lošim delima vidi i trag dobih namera. Zbog toga njegovi likovi postaju realni ljudi od krvi i mesa, stvarni koliko i najbolji prijatelji koje imate, jer ih kroz film upoznajete tako intimno kako ćete jako mali broj ljudi imati priliku da upoznate u životu, a čak i pored tolikog zadiranja u intimu, ne dobija se osećaj otpora i neprijatnosti koji se primećuje kada ljudi pred kamerom razmišljaju o stvarima koje bi želeli da sakriju. Kješlovski je jako dobro razumeo različite karaktere svojih glumaca i uspevao da ih navede da dovoljno veruju u sebe da na filmu nemaju šta da sakriju. Katarzu koju proživljavate gledajući film proživljavaju i sami glumci tumačeći likove, jer u tom trenutku za njih ne postoji ništa drugo. U tome se krije i glavni izvor snage erotskih scena u njegovoj režiji.

Različiti reditelji imaju različite subjektivne pristupe seksu, erotici i onome šta je za njih prihvatljiv stepen eksplicitnosti u takvim scenama. Meni, kao gledaocu, su uvek bile privlačne manje eksplicitne scene u kojima je veći fokus na zavođenju nego na samom činu. Senzualnost mi je uvek bila viseralno intenzivnija od posmatranja samog seksualnog čina. Zbog toga sam vam za kraj ovog članka izdvojio tri filma koja su meni posebno draga, jer su, na neki način, i formirali moje erotske afinitete, a i verovatno doprinele želji da se bavim filmom.