Šadrvan, detalj, ilustracija: Filip Nikolić

Smišljajući šta da napišem, kako da vas razgalim, koju priču da utkam u ovaj broj, javila mi se jedna devojka sa pričom od ovoga leta. Motiv lep, star, a priča – legendarna, nadrealna. Ovu priču prati ona prava legenda, koja ide s kolena na koleno, s oca na sina. Nije poput modernih priča iz prethodnih brojeva. Ispod ovog teksta se potpisuje autor rubrike, a ispod priče koja sledi… pročitajte tekst, pa vidite na kraju. Uživajte. Pavle R. Srdić

U osmom mesecu ove godine našla sam se u Dubrovniku i, bežeći od gužve, popela se u zabačenije ulice starog grada. Ali, učinilo mi se da čujem melodiju jedne od svojih omiljenih pesama, Moderato Cantabile, Arsena Dedića. Sjurila sam se niz tih sedamdesetak stepenika Židovske ulice i videla da neko zaista peva tu pesmu, na skalama crkve Svetog Vlaha. Sela sam na pod, kao i mnogi turisti, i odslušala ceo koncert. Svirao je Ibrica Jusić, dubrovački šanjsoner, kako sam saznala, tradicionalno svakog osmog meseca u Dubrovniku. Ovo neće biti tekst o Arsenovoj pesmi, već o jednoj staroj sevdalinki, koju je Ibrica otpevao te večeri, a svi mi, sa ovih prostora koji smo razumeli reči, sinhronizovano preplakali.

*

Ali, da bismo ispričali ovu priču moramo da se vratimo kroz vreme, mnogo dalje od avgusta ove godine. Negde izmedju 7. i 19. veka, nisam baš sigurna tačno kada, živeo je jedan sultan koji je imao prelepu ćerku. Svakog dana sultanova ćerka šetala je vrtom i prolazila pored tanana šadrvana (što je orijentalni – turski, persijski ili arapski naziv za bunar ili fontanu). A kraj šadrvana stajao je stražar, mladić koji je, kako legenda kaže, iz dana u dan postajao sve bleđi. Jednog dana, sultanova ćerka mu se obratila krišom. Pitala ga je kako se zove i odakle je.

Šadrvan, ilustracija: Filip Nikolić

Da li znate šta je momak odgovorio? Ma znate sigurno, čuli ste bar jednom, u nekoj od mnogih interpretacija različitih muzičara sa ovih prostora. Možda, samo deo tog odgovora, izvučen iz celine, u pesmi Crvene jabuke.

Momak je rekao: Ja se zovem El Muhamed, iz plemena starih Azra, što za ljubav glavu gube i umiru kada ljube.

Pleme starih Azra pripadalo je teritoriji Jermenije, i verovatno je ostalo najpoznatije po legendi koja se za njega vezuje. Reč azra znači devica, jer su mladići iz ovog plemena, ukoliko nisu mogli da ostvare svoje ljubavi, odlazili u pustinju ili rat, željno iščekujući smrt. Život bez ljubavi za njih je bio neprihvatljiv.

Legendu je u stihove pretopio jedan od najvećih nemačkih pesnika romantizma, Hajnrih Hajne, dajući joj ime Der Asra . Hajne je za uzor imao prevod čuvene persijske legende o nesrećnim ljubavnicima, Madžnunu i Lejli. Pesma Azra pripada zbirci pesama Romansero, objavljenoj 1851. godine i podeljenoj u tri celine: Istorije, Lamenti i Jevrejske melodije.

Hajneovi stihovi su samo nekoliko godina nakon nastanka inspirisali ruskog pijanistu i kompozitora Antona Rubinštajna, koji je motive iskoristio za 6 svojih pesama, a Franc List kasnije preradio. Melodiju im je dao i nemački kompozitor Karl Lev, 1863. godine. A opet, Hajne ni sanjao nije da će njegova pesma ostati upamćena i kao jedna od najlepših sevdalinki tamo nekog brdovitog Balkana.

Godine 1923. Hajneove stihove na sprski jezik prvi prevodi Aleksa Šantić, i objavljuje ih u svojoj zbirci prevoda Iz Hajneove riznice. Pesmu su prevodili i Vladimir Nazor i Safvet-beg Bašagić, čiji prevod muzičari koriste i danas. Na slovenskim jezicima naći ćete je pod imenom Kraj tanana šadrvana.

Interpretirali su je mnogi. Da ne bismo ovim tekstom otvorili jednu od beskonačnih YouTube rasprava ko, kada, i zašto ju je najbolje otpevao, predlažemo da poslušate sami njene izvedbe i odaberete svog favorita: Himzo Polovina, Zaim Imamović, Hanka Paldum, Zvonko Bogdan, Ibrica Jusić, Damir Imamović … Autorki ovog teksta omiljena je verzija koju peva Lejla Jusić.

A šta ćemo sa Branimirom Džonijem Štulićem? Pričalo se, po čaršiji, da je u jednoj pijanoj noći, kada se slavilo rođenje prijateljeve ćerke, ovaj pevač i gitarista ustao i za kafanskim stolom recitovao Hajneove stihove u Bašagićevom prevodu. Te su noći dve bebe dobile isto ime – tek rođena devojčica, i nova Štulićeva rok grupa – Azra.

Poslušajte neku od ovih interpretacija, ali odslušajte pesmu i u originalu, na nemačkom jeziku. I procenite, da li je germanski romantičar ulovio suštinu ljubavi i smrti, dva pojma kojima je upravo nemački jezik osmislio jednistvenu kovanicu – liebestod. I da li su njegove reči morale de se otpevaju i na jeziku naših prostora, koji još uvek, slučajno ili ne, u sebi baštini deo orijenta.

*

Nekoliko dana nakon koncerta ispred crkve Sveog Vlaha, zadesila sam se u podnožju kule Lovrijenac, na proslavi dana Svetog Lovre i takozvanoj Pilarskoj noći. Pored mene je, slučajno ili ne, sela devojka sa kojom sam se upoznala i sa čijim sam društvom proslavila tu lokalnu feštu. Ne kraj šadrvana, već kraj mora, saznala sam da je iz Dubrovnika. Pitala sam je kako se zove.

-Azra – odgovorila je.

piše: MoonQueen

 

4 thoughts on “Kraj tanana šadrvana”

  1. Divan tekst hvala MoonQueen, baš sam pjevušio te stihove u kuhinji i idem vidjeti nešto više o tome (meni poznata Azrina verzija) i onda naletim na ovaj krasan tekst.

  2. Nije pleme Azra vec Uzra ili Uzrita.
    Nije iz Jermenije vec iz Jemena.
    Pustinjska ljubavna uzritska poezija kojom je bio ocaran Hajne.
    Prevod koji najcesce koriste muzicari s prostor a bivse drzave (Jugoslavije) je Santicev. Snagu koja ga odvaja od ostali prevoda daju mu poslednja dva (jedinstvena) stiha.

Leave a Reply

Your email address will not be published.