piše: MoonQueen
Devetnaesti vek upamćen je kao vek velikih progresa i otkrića, industrijskih i političkih revolucija i revolucionarnih izuma koji će zajedno, u toku stotinak godina ili manje, iz korena promeniti način života pojedinca. Jedna od posledica ovih mnogobrojnih promena biće ta da će stoleće, ispunjeno napretkom i procvatom nauke, industrije i umetnosti, obeležiti masovna i učestala pojava mentalnih bolesti, depresije, anksioznosti, strahova ili, u najblažem slučaju, opšteg osećaja nelagode i usamljenosti. Naučna otkrića koja su objasnila mnoge misterije prirode u isto vreme osvetlila su i mračne uglove ljudskog znanja: čovek je saznavao više nego ikada pre o svetu u kojem živi i u isto vreme postajao sve svesniji količine još uvek nejasnih i neobjašnjivih pojava i delova prirode ili sopstvene vrste. Osećaj limitiranosti i manjkavosti ljudskog znanja, svesti i razuma jedan je od uzroka koji je veliki broj ljudi okrenuo izučavanju druge strane medalje – ljudske podsvesti, kojoj nauka i umetnost druge polovine veka počinju da posvećuju sve više pažnje.
Vek koji će izučavanje ljudske duše dovesti na nivo nauke započeo je Košmarom švajcarskog slikara Henrija Fuselija, a završio se lepezom različitih umetničkih pravaca čiji su predstavnici tragali kroz „šumu simbola” ne bi li u zagonetki zvanoj um pronašli odgovore na neka od mnogobrojih pitanja koja su ih mučila. Jedan od umetnika koji je veliki deo karijere i života posvetio izučavanju sopstvene podsvesti i bitkama koje je sa njom vodio bio je norveški slikar ekspresionizma Edvard Munk.
Nemali broj ne tako lepih opisa duševnih stanja danas se može pronaći uz ime Edvarda Munka. Odrastao u siromaštvu i rano suočen sa smrću najbližih ljudi, majke i sestre, bolešljiv i bolešću često prikovan za krevet, Munk je tokom velikog dela svog odraslog života proživljavao traume iz detinjstva koje će ga inspirisati na stvaranje. Patio je od depresije i anksioznosti, napada panike i ljubomore, iracionalnih strahova od bolesti i smrti, često je mesečario, a stalno ga je pratio i osećaj napuštenosti i usamljenosti koji se mogu naslutiti i na njegovim autoportretima. Svoje lične demone Munk je „lečio” kockom i alkoholom, sve dok 1908. godine, nakon sloma živaca, nije dobrovoljno posetio psihijatrijsku ustanovu u Danskoj, u kojoj je proveo godinu dana. Vedrija strana umetnikovog teškog psihičkog stanja bila je njegova svest o problemima koji su ga tištili u podsvesti i stalni pokušaji njihovog odgonetanja kroz slikanje i pisanje. Sam je dijagnostikovao da se izvor njegove kreativnosti nalazi sakriven u „mračnim ćelijama njegovog uma”, a probleme sa insomnijom objasnio je podsvesnim strahom od ležanja u krevetu koji je u detinjstvu doživeo kao tamnicu bolesničke postelje. Na taj način umetnik je krevet i spavanje povezivao sa nečim opasnim, lošim i mučnim, što je uzrokovalo probleme spavanja i mesečarenje. Slikar je zapisao da je u jednom trenutku insomniju izlečio spavanjem u odeći. Ali noći provedene u košmarnim snoviđenjima i besciljnim lutanjima pustim ulicama Osla ostaće zabeležene na Autoportretu nazvanom još i Noćna lutalica, na kojem umetnik sebe prikazuje nalik utvari iz ružnog sna.
Noćnu lutalicu koja se u trenucima psihičke krize sprema za lutanje usnulim gradom mnogi su povezivali sa glavnim junakom drame Džon Gabrijel Borkman norveškog pisca Henrika Ibsena. Ovog junaka Munk će nekoliko puta naslikati dajući mu svoj lik, poistovećujući se sa njegovom ulogom žrtve usled sveopšteg nerazumevanja okruženja u kojem se nalazi. Atmosfera napuštenosti i samoće postignuta je i igrom mistične svetlosti i dominantnih senki koje zamagljuju pogled individue i naslućuju mračna razmišljanja o ljudskoj egzistenciji i smrti. Klavir u uglu, jedini komad nameštaja u prostoriji, nosilac je Munkovih umetničkih težnji i smešta ovaj autoportret u niz slika koje prikazuju jednu od omiljenih tema devetnaestovekovnih umetnika – stvaraoca koji pati opterećen usudom sopstvene genijalnosti.
Tokom 19. veka umetnici su dar kreativnosti, poput ljubavi, često povezivali sa patnjom i bolom, a ponekad i sa smrću. Skupu cenu talenta Munk je prikazao i na slici Autoportret u paklu, a košmarne vizije o nežnim osećanjima i odnos sa suprotnim polom tema je serije radova Ljubav koju je umetnik izložio 1893. godine u Berlinu i zahvaljujući kojoj postaje poznat široj javnosti. Jedan od radova, originalno nazvan Ljubav i bol, privukao je pažnju poljskog pisca Stanislava Pšibiševskog, koji je prikazanu žensku figuru doživeo kao čudovišnu napast koja se hrani muškarčevom životnom energijom i, umesto poljupca, na njegov vrat spušta zube žedne krvi. Pšibiševski je, ponet utiskom, sliku spontano preimenovao, a Munku se njegovo tumačenje veoma dopalo i odmah je prihvatio novi naziv. Kasnije će uraditi još nekoliko slika sa istim motivom crvenokosog ženskog monstruma koje danas znamo pod imenom Vampir.
No svakako najpozantija Munkova slika je ona koju smo imali prilike da vidimo na mnogim proizvodima popularne kulture, a koja predstavlja ikoničnu sliku umetnikove košmarne stvarnosti i trauma koje su ga tokom čitavog života mučile, tražeći put iz podsvesti na slikarsko platno.
„Šetao sam sa dva prijatelja, sunce je zalazilo, osetio sam dah melanholije – sunce je najednom postalo krvavo crveno, zastao sam, oslonio se o ogradu smrtno umoran, vatreni oblaci nalik krvi i mačevima nadvili su se nad plavo-crnim fjordom i gradom, moji prijatelji su produžili, ja sam zastao drhteći od straha i osetio sam nešto poput ogromnog, beskrajnog vriska koji se pomalja kroz prirodu.”
Ovim rečima Edvard Munk je opisao svoje najpoznatije delo Krik ili Vrisak,koje je nedugo nakon nastanka prepoznato kao ikonična slika modernog doba i modernog čoveka u savremenom svetu. Ime slike većinu posmatrača navede na pogrešan zaključak da se pomenuti vrisak otima iz usta figuri u prvom planu slike. Međutim, čitajući Munkovo objašnjenje, shvatamo da bi pravilnije bilo smatrati da čovekolika predstava bez jasnih polnih karakteristika ili karakternih osobina (može biti bilo ko od nas?) rukama pokriva uši u nemogućnosti da izdrži jačinu ili strahotu vriska koji odnekud čuje. Istraživači Munkovog stvaralaštva otkrili su koji deo grada Osla bi odgovarao prikazanom pejzažu iza figure – u pitanju je istočni deo grada i pogled koji se pruža sa brda Ekerberg. Ovaj podatak je značajan onima koji su skloni da poreklo zastrašujućeg vriska potraže u realnijim, svesti bližim, uzrocima užasa – u stvarnim kricima koje je Munk mogao čuti iz mentalne ustanove koja se nalazila u blizini, a u kojoj je svakodnevno posećivao jednu od svojih sestara, ili obližnje klanice. Ipak ne treba zanemariti ni umetnikovo lično tumačenje, pogotovu ako se uzme u obzir da je sam Munk sliku prvobitno nazvao Krik prirode, a istraživači i publika joj naknadno skratili ime pod kojim je danas poznata. Moguće je i to da su se u uhu slikara realni krici stopili sa onima proizišlim iz njegove duše, ili je krik sestre vezane za krevet Munku simbolično oteletovorio sve prigušene krike onih čiji demoni podsvesti još uvek slobodno lutaju ulicama Osla.
I slika Vrisak doživela je, poput Vampira, nekoliko verzija, a variranje pojedinih motiva ostaće prepoznatljiva odlika Munkovog stvaralaštva u kojem su istraživači prepoznali slikarevu stalnu borbu sa pojedinim idejama i mislima koje su ga konstantno opsedale u većoj ili manjoj meri. Smatra se da je i upotreba jakih boja i kontrasta, crvenih nijansi koje domirinaju pomenutim delima, Munkov pokušaj da bojom prikaže nestalnost i nestabilnost ljudskog uma. Česte distorzije pojavnog sveta, koje imamo prilike da uočimo na njegovim slikama, aludiraju na fluidnu granicu i pretapanje nesvesnih impulsa u ravan svesti, čemu doprinose i učestale teme snova i mesečarenja, liminalnih stanja svesti. Proći će nekoliko decenija od pojave Edvarda Munka na evropskoj umetničkoj sceni pre nego što u kabinetu austrijskog psihoanalitičara Sigmunda Frojda ne bude dovršen esej Nesvesno koji će ljudsku podsvest pokušati da objasni u psihološkom, lingvističkom i umetničkom kontekstu. Otprilike u isto vreme Munkovi košmarni snovi, uhvaćeni slikarskom četkicom na platnima koja danas smatramo remek-delima istorije umetnosti, ispratiće jedno doba anksioznih i depresivnih ljudi u novi vek prepun neočekivanih horora i razloga za strah.
oktobar, 2020.
