Ako srpsko pozorište (a i kinematografija) može nečim da se pohvali, onda su to definitivno uvek bile i ostale tragi-komedije, a Prah dostojno nastavlja tu tradiciju. Uloga male, od života isparanoisane, Žene je bez greške dodeljena Nataši Ninković koja nas od srca zasmejava već u prvim minutima. S’ druge strane na Natašin komični Jin, Zoran Cvijanović je savršeni Jang, i predstavlja tragični deo jednačine Prah. Načni na koji ne dozvoljavaju jedan drugom da odu u krajnost je dovoljan da odgledate ovu predstavu. Kad god Ninkovićeva krene da nas zasmejava iznova i iznova sve dok ne ostanemo bez daha, Cvijanović nas vrati na zemlju. Kao da nas ona razoruža smehom ne bi li ostali nemoćni pred tragičnim likom Muža, sa kojim onda ne možete a da se ne saosećate. Naravno kao i svaki Jin-Jang, i on nam izmami osmeh, kao što i u njoj ima tuge.
Ako ste ikada prisustvovali svađi vaših roditelja oko novca, ili ste se i sami učestvovali u raspravi u kojoj zvanično nije bitno ko više zarađuje, onda ćete biti svesni koliko su od realnosti ukrali i postavili na scenu Raša Pavlović, s tim izuzetkom da se ovde ne raspravlja o prosečnoj srpskoj plati, već o sedmici na lotou tj. nešto preko dva miliona evra.
Koliko nas bi stvarno dalo sve pare od nagrade u dobrotvorne svrhe? Ok, realno ne bi sve, ali dali bi barem pola… ili petinu. Dali bi deo sigurno. Da li vam je bitan integritet vašeg partnera na poslovnom planu? “Čovek sa kičmom se rodi bogat” da citiram Muža. Ako važi narodna izreka: “Daj mu pare (ili vlast) u ruke, pa ćeš videti kakav je” koliko poznajete vaše bližnje? Takođe, mislite li da biste odrasli u osobu koja čita ove redove, da ste imali manje ili više novca no što jeste? “Dobra su (nam deca) jer nemaju para” kako kaže Žena u predstavi. Naravno, kao i sve dobre predstave poslednju reč, poslednju misao i poslednji odgovor na gore postavljena pitanja ostaju na nama.
Najbolje komedije su uvek bile ogledalo publike, tako da se ne dajte uplašiti ovim gorkim, teškim pitanjima. Upravo je nalaženje odgovora na njih, kao i rađanje novih ono najsmešnije u ovoj duodrami. U jednom momentu Žena se čak naljuti i na njega zato što im je natovario to breme od dva miliona evra na glavu, sram da ga bude. I ne možemo da se ne smejemo njima (tj. nama) kako popuštaju pod tolikim teretom malo po malo, sve dok na kraju ne priznaju svoju poraz i svoju nemoć.
Veljko Mićunović je adaptirao tekst Radoslava Milenkovića (koji je pak preveo izvornu dramu mađarskog autora Đerđa Špire). Mićunović potpisuje i režiju ovog dela, i to režiju najbolje vrste… One koja se ne primećuje. Sa par promena svetla, i minimalnom scenografijom, napravio je okvir za glumce, a onda im dao slobodu da se u njemu kreću kako im drago.
Predstava se izvodi u Narodnom pozorištu u Beogradu i na sceni Šabačkog pozorišta. A verujem da će biti samo uspešnija kako vreme prolazi i de će ubrzo gostovati svuda po Srbiji, ako ne i šire, tako da nećete imati izgovor da je ne pogledate. Uživajte!
Pozorišni dodatak
Svakog meseca mali deo svoje rubrike ću odvojiti da podelim sa vama veb-starnice i linkove koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta.
Ako vas interesuje kako bi pozorišna kritika trebalo stvarno da izgleda, gledajte emisiju Čitanje pozorišta. Autor, urednik i voditelj Slobodan Savić je tu za vas svakog prvog ponedeljka u mesecu na RTS2. Ako i propustite neku epizodu, ili želite da odgledate koju stariju, potražite ih na njihovom YouTube kanalu.
piše: Igor Belopavlović
Februar, 2016.
