piše: Jovana Lukić
Da li su boje talasne dužine koje se prelamaju kroz prizmu pod različitim uglovima, stvarajući spektar koji poznajemo? Ili su boje živi entiteti? Ne talasi. Ne formule. Nego nešto što se čoveku dogodi.
Gete u svojoj knjizi o teoriji boja (koja se, pazite sad, zove Teorija boja (Zur Farbenlehre)), objavljenoj 1810. godine, postavlja upravo ova pitanja, na taj način izazivajući Njutnovu teoriju boja koja je bila fokusirana na fizičke karakteristike svetlosti. Gete se, s druge strane, zanima za nešto mnogo dublje – subjektivnu percepciju boja i uticaj na ljudsku psihu koju je kasnije podržala i savremena psihologija.
Geteov spektar broji šest boja koje su raspoređene u obliku kruga: žuta predstavlja svetlost i početak, ima prijatan ton i veseo i uzbudljiv karakter; narandžasta se povezuje sa entuzijazmom, toplinom i životnom energijom, a njen karakter je vibrantan i energičan; crvena ima ozbiljan prizvuk, a njena priroda je graciozna; ljubičasta je boja izuzetne dubine i misterije, kao i boja koja nosi melanholiju, ali i veličanstvenost; plava je na granici između uzbuđenja i totalnog mira i odaje utisak hladnoće; zelena je uvek veoma prijatna boja i ona je „boja života koja smiruje oko i duh, donosi sigurnost i balans”.
U Teoriji boja, Gete je celim svojim umom stao ispred tvrdnje da su boje, zapravo, rezultat neprekidne napetosti između svetlosti i tame u oku posmatrača. U njegovom svetu, boje nisu bile hemijska nego psihofizička reakcija. A kako je, u Geteovom univerzumu, emocija telesna reakcija na doživljaj sveta, možemo slobodno reći da su boje, u stvari, emocije.
Teskoba. Nelagoda. Nedefinisani strah. Jeza. Uznemirenost. Grč u stomaku. Kakofonija svih emocija i senzacija koje osećam dok gledam najcrnju crnju – Vantablek (Vantablack).
U teoriji, Vantablek nije boja. Vantablek je supercrni premaz specifične strukture na nano-nivou. Kada bismo ga posmatrali pod jakim mikroskopom, videli bismo da je to, u stvari, materijal satkan od malih miliona vertikalno poređanih karbonskih cevčica širine atoma. Njihova gustina, sitnost i raspored čine da sva svetlost koja padne na predmet premazan Vantablek bojom – nestane. Dobro, ne baš sva, ne budimo sitničavi, 0.035 % svetlosti će ostati zalepljena na predmetu koji će izgubiti konture i oblik, stvarajući iluziju ravne i jezivo bezdimenzionalne površine, delujući više kao glitch u Matriksu nego kao realan predmet.
Vantablek je, takođe, i boja nad kojom je stavljen monopol. Ne, ne metaforički – bukvalno! Za potrebe svemirske industrije, izmišljena je 2012. godine. Namera je bila da se koristi u izradi svemirskih elemenata, naročito u optičkim uređajima, poput teleskopa, kojima je rešavala problem odbijanja i prelamanja svetlosti koje bi davalo pogrešne brojke tokom merenja i posmartanja. Kako Vantablek bukvalno guta svetlost, poboljšavala bi performanse optičkih sistema, ali i smanjivala njihove dimenzije i kompleksnost komponenti.
Surrey NanoSystems, kreatori Vantablek boje, daju ekskluzivna prava na korišćenje britanskom konceptualnom umetniku indijskog porekla, Anišu Kapuru – i to ne slučajno. Jer ako postoji umetnik koji razume kako prevariti oko i um, to je on. Za Kapura, prostor nikada nije bio samo prostor. Niti svetlo samo svetlo. I, kao takav, poznat je po instalacijama poput čuvenog pasulja u Čikagu koji reflektuje nebo, grad, posmatrača i prolaznike, pretvarajući ih u izobličenu masu metala. Nama, običnim laicima, možda je poznatiji po kreaciji ArcelorMittal Orbit kule za potrebe Olimpijskih igara u Londonu 2012 godine. U pitanju je ogromna spiralna konstrukcija po kojoj staza vodi posetioce naviše, iako Kapur insistira da je pravo kretanje usmereno unutra, korak po korak – ka sopstvenoj svesti. Ako je ta činjenica sve što znate o njemu, nije uopšte čudno da je, čim se pojavila, poželeo boju koja menja percepciju realosti.
„Imamo sporazum sa ser Anišom Kapurom za ekskluzivna svetska prava korišćenja Vantablek u umetnosti”, stoji u saopštenju kompanije. I ovo nije prvi put da neki umetnik polaže pravo na određenu boju. Davne 1960. godine, francuski umetnik Iv Klain izmislio je i stavio katanac na korišćenje International Klein Blue (IKB) boje. Koristio ju je u seriji jednobojnih plavih slika i u ekstravagantnom performansu u kome ju je prskao po golim modelima.
Ali ništa nije ekstravagantnije od šestdesetdvogodišnjeg umetnika koji je osvojio tamu, a onda se sa čovekom koji bi po godinama mogao unuk da mu bude – posvađao oko nje. „Ova crna je kao dinamit u svetu umetnosti. Trebalo bi da možemo da je koristimo. Nije u redu da pripada jednom čoveku”, rekao je Kristijan Far u jednom intervjuu. Drugi su smatrali da je njegova gramziva potreba da uskrati pristup najcrnijoj crnoj zločin protiv umetnosti. No, gnev mladog tridesešestogodišnjeg umetnika Stjuarta Sempla, nije ostala samo na rečima.
Krajem 2016. godine na tržište izbacuje Najružičastiju ružičastu i stavlja je u prodaju – svima osim Anišu Kapuru. „Kupci će morati da daju pravnu izjavu tokom kupovine na sajtu, potvrđujući da nisu Aniš Kapur, ni na koji način nisu povezani sa Anišom Kapurom, ne kupuju ovaj proizvod u ime Aniša Kapura ili nekog ko je povezan sa Anišom Kapurom. Prema vašem saznanju, informacijama i uverenju, ova boja neće dospeti u ruke Aniša Kapura”, stoji na njegovom sajtu, jer, kako tvrdi: „Mislim da to baš i nije fer! Svi se sećamo dece u školi koja nisu htela da podele svoje bojice, a onda su na kraju ostajala sama bez drugara. Okej, Aniš može da zadrži svoju crnu. Ali ostatak nas će se igrati dugom!”. Očekivao je da će se možda samo par ljudi igrati dugom, ali priča je toliko buknula, da je njegov veb-sajt praktično postao umetnički performans, a ne prodavnica. Međutim, isti je brzinom svetlosti privukao i Kapurovu pažnju, te je on ubrzo uzvratio – postom na Instagramu. Fotografija ruke. Preciznije, srednjeg prsta umočenog u teglicu Najružičastije ružičaste. Bez opisa. Bez reči. Bez objašnjenja. Samo pasivna agresija i vizualni performans koji govori: „I ja mogu da se igram!”.
Kao neko ko se, po sopstvenim rečima, bavi pigmentima od svoje osme godine, ovaj potez je Stjuartu Semplu bio samo dodatni vetar u leđa za promociju svog delovanja u oblasti boja. On kreira Crnu 2.0, mat crnu skoro sličnu Vantableku, koja je dostupna svima osim… Da, pogađate! Zatim, kreće lavina: Crna 3.0 i Crna 4.0, unapređene vezije mat crne. Dijamantski prah, gliter koji se sastoji od sitnih staklenih ljuspica koje prkose Kapurovoj tami. Najzelenija zelena. TIFF plava, verzija Tifani plave na koju Tiffany & Co. ima pravo, sada dostupna svima. Incredibly Kleinish Blue koja skida katanac sa Klajnove tamnoplave. Najbarbikastija roze, Pinkie, pravno dovoljno drugačija od Barbi roze – da bude dostupna svima. Cilj? Kao što i na njegovoj onlajn prodavnici piše: oslobađanje boja.
Sempl je postao više od onog lika koji se posvađao sa Kapurom. Postao je oslobodilac, a njegove boje mali aktovi otpora dostupni svima, nevezano za zvanje, status ili bankovni račun. Ljudi nisu kupoveli njegove boje, kupovali su ulazak u, do maločas, nedostupan svet umetničkog luksuza.
I onda se desio novi apsurd: 2022. godine Adobe i Pantone raskidaju dugogodišnje partnerstvo. Pantone palete iz svih Adobe programa – nestaju. Tačnije, pretvaraju se u niske crnih kvadratića koji će se obojiti ako… Pretpostavljate: platite. 15 dolara. Mesečno. I naravno da na scenu stupa Sempl. Kao odgovor, kreira Freetone (ili Sempletone) plugin (dodatak) koji se sastoji iz par boja iz njegove kolekcije i 1280 boja skoro identičnih Pantone bojama. „Oslobodio sam Pantone kolor paletu”, stoji na sajtu, „I dostupna je besplatno svima osim zaposlenima u kompaniji Adobe”. Potrebno je samo staviti je u onlajn korpu. Proizvod tražite pod imenom 1280 oslobođenih boja, kako drugačije?
A onda je došao trenutak da oslobodi i sebe – sopstvenog imena. U julu 2024. godine ime, legalnim putem, menja u… Pogađajte! „To je nešto o čemu razmišljam već dugo vremena”, rekao je, „Sviđa mi se ideja da mogu da probam ime i vidim kako se osećam, i da testiram šta vlasništvo nad imenom zapravo znači, pretpostavljam”. Ovo nije jedan od njegovih umetničkih performansa poput onog kada je sa velike visine bacao balone od sapunice u obliku smajlića. Ovo nije Artist Job Centre umetnička instalacija upućena britanskom ministru finansija koji je, tokom pandemije Korona virusa, umetnicima savetovao da se „prekvalifikuju”. Ovo nije puki marketingški trik. Ovo je čin umetničke slobode kojim je zaokružio decenijsku sapunicu o konzumerizmu, boji, pravima, egu i slobodi – umetničko delo u najličnijem obliku.
novembar, 2025.
