Za početak jedno pitanje – Koje osobine jedan klavir mora posedovati kako bi mogao poneti titulu prvog međ Srbima? Možda prvi klavir na teritoriji Srbije? Ako jeste, na koju teritoriju tačno mislimo, s obzirom na to da smo u zadnja dva veka menjali granice više puta no što klavir ima dirki? A da li bi to mogao biti prvi klavir u posedu neke srpske porodice, ali van granica države, ili možda obrnuto? Pored kompleksnosti ovog pitanja, tu je još i problem nedostatka dokumentacije, a ovo malo što imamo često je protivrečno, te se samim tim i njena verodostojnost dovodi u pitanje. Ipak, nećemo odustati pre nego i počnemo.
Na početku potrage, svaki istraživač nailazi prvo na Obrenoviće. Po rečima Milana Berkovića, nekada „prvog i jedinog klavirštimera za celu Srbiju”, klavir je dunavskom lađom stigao u Beograd direkt iz Beča. Vojnici koji su ga istovarili dvoumili su se da li je u pitanju ormar ili sanduk za sahrane. Šta god da je bio, sigurno je nešto važno jer ga je naručila kneginja Julija, žena kneza Mihaila Obrenovića. Ipak, taj klavir možda može biti proglašen prvim beogradskim klavirom, ali mnogo jaču pretenziju na ultimativnu titulu prvog srpskog svakako ima prethodna generacija Obrenovića.
Sa jedne strane imamo Mihailovog strica, Jevrema. Pod njegovom upravom Šabac doživljava svoj najveći procvat i tako među prvim gradovima u Srbiji ima škole, staklo na prozorima, ulice pod pravim uglom i naravno klavir, donet iz Sombora u Srbiju 1829. Zajedno sa klavirom stiže i Josif Šlezinger, prvi profesionalni muzičar i kompozitor u oslobođenoj Srbiji, koji je u Šabac pozvan ne bi li podučavao sviranje i muzičko obrazovanje Jevremovoj deci.
S druge strane, određeni izvori tvrde da je prvi klavir stigao iz Beča u Srbiju još 1824. i to po nalogu Miloša Obrenovića lično. Klavir je bio smešten u kuću lekara Vite Romite (osnivača Doma (za) s uma sišavše, a danas poznatiji u narodu kao klinika Laza Lazarević), gde je Miloševa ćerka Jelisaveta dolazila da svira. Opet, neki tvrde da je ipak Milošev mlađi brat, gorepomenuti Jevrem svojoj ćerki Anki još 1821. kupio ovaj instrument. Kao što smo već rekli, izvori su često protivrečni. Miloš je kao prvi čovek zemlje mogao biti i prvi vlasnik klavira u Srbiji, koji je tada predstavljao statusni simbol najviših građanskih klasa u Evropi. No, nije nemoguće ni to da je Jevrem prvi kupio klavir, ali da je isti završio kod Miloša, koji je neretko uzimao šta god mu se svidi od svoje braće, koja su mogla samo da se povinuju kneževim prohtevima.
No, dok se braća ne dogovore ko je bio prvi, šta ćemo sa Srbima koji su živeli van granica tadašnje kneževine, prvenstveno u Austriji. Direktnih izvora o istorji klavira na području današnje Vojvodine nemamo, ali svakako se da zaključiti da su oni ovde korišćeni pre njihovog dolaska u Srbiju. Jedan od posrednih dokaza za to je sam profesor Josif Šlezinger, koji je dugo godina pre poziva Obrenovića radio kao profesor muzičkog u Somboru i Novom Sadu. Obrenovići ga nisu zvali da predaje samo muzičko, već baš da podučava klavir, što implicira da je Josif već bio na dobrom glasu kao profesor istog, u sredini koja se dobrim delom sastojala od Srba. Čak se i u Pokondirenoj tikvi, čija se radnja odvija u Vršcu u prvoj polovini XIX veka, spominje da je „fortepiano već odavno u modi”.
Drugi posredni dokaz nam dolazi sa juga. Naime, 1855. kneginja Darinka prilikom udaje za kneza Danila u svoj miraz ubraja i jedan klavir, prvi u Crnoj Gori. Mada je ovo dosta kasniji datum od onih koji nam Obrenovići pružaju, treba imati par stvari na umu. Prvo, ona je klavir donela u miraz, što znači da ga je imala i pre svadbe, a svakako nije teško zamisliti da ga je nasledila. Drugo, Darinka je dolazila iz srpske trgovačke porodice, koje su u to vreme u velikom broju naseljavale Trst. Tadašnji Trst kao trgovački centar bio je daleko razvijeniji i bio je u većoj mogućnosti praćenja evropskih trendova od Srbije. Time se nameće zaključak da su ondašnji trgovci bili bar toliko u trendu koliko i srpska vlastela, ako ne i koju sezonu ispred njih. Zanimljiva je i činjenica da iako je prvi klavir stigao u Crnu Goru relativno kasno, jedne od prvih orgulja na Balkanu su napravljene u Kotoru još davne 1488. u katedrali Svetog Trifuna.
Ipak, kao i toliko puta kod nas, od silnih svađa među braćom, raštrkane dijaspore i „dugih putovanja u jevropu”, ni jedan od pomenutih klavira nije sačuvan. (S druge strane, za Bartolomeom Kristoforom, izumiteljem klavira, su ostala čak tri primerka koji datiraju iz 1720.) Stoga ćemo teško utvrditi koji je prvi klavir Srbije, ali u krajnjem slučaju to i nije toliko bitno. Bitan je uticaj koji su oni ostavili za sobom, a koji je možda najbolje opisala Dragana Jeremić Molnar, profesorka FMU, čiji naučni članak mi je dosta pomogao pri pisanju ove male istorije.
“Posedovanje (klavira), kolekcije štampane muzičke literature i kućne posete nastavnika muzike, bili su dokazi uvažavanja modnih tokova. Bili su pokazatelji klasne pripadnosti, znaci prestiža i visokog društvenog standarda koji se morao održavati i unapređivati. Klavir je, međutim, značio i više od toga. On je dragoceno obogatio sadržaj svakodnevice, promenio je njen kvalitet i jednoličan lik i upotpunio, kako će se pokazati, radijus kreativnog stvaralačkog delanja.”
piše: Igor Belopavlović
